2. Đavoljica

индекс

Oduvek sam znao da ne treba da pišem rukom i guščijim perom u XXI veku, ali nikada nisam mogao tome odoleti. Lako bih to potom prekucao i slao raznim urednicima. Uglavom su me odbijali. Imao sam posebnu svesku. Debelu, u kožu povezanu, kupljenu u knjižari koju nikada više nisam ponovo našao. Divlje mašte, želeo sam da verujem da je po sredi magična knjižara koja nestaje, ali znao sam da nije – moja bivša ju je nalazila nekoliko puta potom, kupovala džidže i bidže, ali nikada nije umela tamo da me odvede. Znao sam da to mesto postoji.

I u svesci me je, jednog dana, kada sam okrenuo novu stranicu, sačekao taj prokleti rukopis. Nikada nisam zaista pojmio na kom je materijalu ispisan, a nebrojeno puta me je progonio. Bio je to nekakav palimpsest, ali nagoreo – a nisam siguran da štavljena koža lako plane. Tekst je bio ispisan na đavoljem pismu, a ono je nalikovalo našoj staroj glagoljici. I, iz nekog razloga, umeo sam ga pročitati, svakog puta kada bih ga video. Reči su bile pakosne, a zatekle su me u najgorem životnom dobu: onom kada su mi svi trebali, a ja nisam bio potreban nikome. Rukopis je poručivao sledeće:

Prestani pisati. Tvoja je duša bogaljasta, i ne može to da podnese. Ima samo jedno majušno plačno oko, a i nad njim visi bodež. Njena koža je boje leša, lice istovremeno izduženo i natečeno u bolesti – i izgleda kao karikatura tuge. Na jednoj nozi skakuće po svetu snova, a druga joj nikada iznići neće. Ruke su joj, duduše, dobre, obe – na svakoj je po šest prstiju, na svakom prstu po zglob viška – ali to ti ništa ne vredi. Toliko bolna duša ne može čak ni sopstveni bol da prenese na hartiju, izgrađene svetove i likove da ne pominjem. Odustani. I tako ćeš uskoro umreti.
– Tvoj prijatelj, Đavo Istine

*

Da se ne lažemo, plašio sam se. Nisam sujeveran, ali ovaj rukopis me je proganjao, a nisam ga mogao spaliti kada je iznikao u mojoj svesci. I znao sam da zaista neću još dugo. Bolestan sam bio, a ni zbog koga nisam imao truditi se da preživim.

Na grobljima sam skupljao grumenje zemlje sa konačišta rodbine i predaka, i sve sam ih priupitao da mi daju znak. Na svaki spomenik je sleteo gavran, potvrđujući tvrdnju iz pisma. Slutnje iracionalnog sveta su još jednom potvrđene, kada se onkolog čudio otkud to da sam još uvek živ, i rekao da ću biti blagosloven ili proklet ako izguram još mesec dana. Glava mi je gorela, a kad nije, spavao sam po trideset sati iz cuga.

*

Bio je to poslednji lep dan u godini, za sve osim za mene. Sedeo sam na obali reke i očajavao. Žena me je ostavila jer mi nešto teško unutar lobanje nije dozvoljavalo da kontrolišem jezičinu. Lažni prijatelji su se svi radovali ovom ishodu događaja. Nikome nisam rekao da sam oboleo, jer nisu zaslužili da znaju o tome. Nisam bio siguran šta hoću – želeo sam je nazad, ali takođe, zbog glupog ponosa i istrpljenog poniženja, nisam. I želeo sam svima da se osvetim. Nadao sam se da ću imati prilike, pre no što skončam. Postalo je to najvažnije, dok se crna rupa u vidokrugu mog desnog oka postepeno povećavala. Želeo sam i da završim nekoliko kratkih pripovedaka, svestan da za roman neću imati vremena.

I reka je iznela bocu, tačno pod moje noge i pod moju svesku. Posegao sam, prosuo mastilo iz bočice i opsovao. U boci se nalazila poruka na tvrdoj koži, i govorila je sledeće:

Prestani pisati. Tvoja je duša bogaljasta…

Tog prvog puta sam je zakopao u plićaku, ne bi li je tekuća voda umirila. Od toga dana, nalazio sam je u svesci, u fiokama, u knjizi koju čitam. Nanovo sam je sahranjivao, ali se vraćala. Tražio sam od duhova predaka da je odnesu – i samo je za nijansu duže ostajala odsutna iz mog života. Spaljivao sam je, i zabetonirao kada je ulica popravljana – te štitio magijskim krugovima. Uvek se vraćala.

Sanjao sam kako gledam jednooku spodobu u ogledalu, izduženu, natečenu i u boji leša. Palimpsest je govorio da je to moja duša. Makar imam jednu, govorio sam sebi, i polako umirao.

*

Zaseo sam između dva ogledala, izvadio prokleti rukopis iz sveske, odložio ga sa leve strane i – uprkos savetu dmeona – nastavio da pišem, tamo gde sam stao. Pre toga sam posolio radni sto i pomešao zemlju sa grobova predaka i rođaka u jednoj zdeli, te zapalio sveću. Ostavio sam mrtvog miša u drugu zdelu. Pitao sam svoju krv o imenu tog jednog među mnogim Đavolima Istine, ne prestajući da pišem, i zarobih mu ime u svesci.

Sada ga čekam da se useli u meso mrtvog miša iz kog neće moći da utekne, i kog ću da gnječim u šaci dok se ne nagodimo da me izleči i da mi vrati sve ono što mi je oduzeo. Odmah potom, moji će ga pokojnici uništiti.

Glupi đavoli. I sami moraju da traže đavola.

Autor: Volšebnik Znaka Sagite

One comment

  1. Mnogo mi se dopada sadrzaj poruke. Kakav neverovatan opis izgleda i osecaja bolnog coveka u par redova. Bez obzira sto je daleko od romanticnog, definitivno bih rekla poetican, dirljiv i prelep. Prica, sjajna.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s