4. Mastilo Meitnerije

potion

„Jack je preskočio provaliju na čijem su dnu vrebali drevni šiljci i napravio kolut napred. Iako više ništa nije video od oblaka prašine koji je sada ispunjavao rusko-japanski hram, jurio je ka zaslepljujućim zracima svetla koji su odnekud dopirali. U poslednjem času, uočio je omanji otvor na zidu i kroz njega iskočio napolje, trenutak pre nego što se hram iza njega potpuno urušio.

Zastao je na nekoliko sekundi da povrati dah i otresao prašinu s košulje. Više nije bio mlad i silna jurnjava ga je dosta izmorila. Kada je malo povratio snagu, izvukao je pergament iz džepa, bacio zahvalan pogled ka Suncu i na njegovoj svetlosti ga bolje osmotrio. Konačno je bila njegova – poslednja stranica Knjige života Belegnura, dokument koji ljudsko oko nije videlo najmanje nekoliko hiljada godina.

Znao je šta mora da uradi. Stavio je pergament na zemlju, izvadio lupu iz džepa, pomoću nje usmerio zrake ka stranici i posmatrao je dok se pretvarala u pepeo. Bacio je poslednji pogled ka hramu, popeo se na Fa-Tuma i odjahao. Moć knjige bila je prevelika za običnog smrtnika. Možda nije doneo mir svetu, ali je bar sprečio zlo da ga potpuno obuzme.“

Dosta nezadovoljno, zatvorio sam najnoviji roman dr Davida Nedeljkovića, „Jack Mannish i knjiga Belegnura“. Roman je činila prežvakana, petparačka priča s malo dodatne dubine, daleko od kvaliteta koji je Nedeljković dostigao svojim prvim romanima, na kojima sam odrastao. „Električna ptica“ i posebno „Deficiti“ genijalni su romani koji se umešno, post-modernistički poigravaju s petparačkim osnovama, ali ih nadrastaju i pripovedaju sopstvenu priču ispunjenu pametnom i originalnom filozofijom. Uostalom, nije slučajnost što su baš oni Nedeljkoviću doneli svetsku slavu, na čijim lovorikama sada spava. Da, „The Book of Belegnur“ će sigurno provesti dvocifren broj nedelja na Tajmsovoj listi bestselera, ali to više govori o agresivnoj marketinškoj kampanji koju je izdavač sproveo, nego o kvalitetu dela. Bilbordi, „suptilne“ reklame po raznim sajtovima, hajp na društvenim mrežama…

„Tek sam počeo. Valjda neće do kraja da bude ovol’ko sranje“, glasila je Rašićeva poruka koju sam primio 15 minuta ranije. Rašić je bio moj kolega s faksa, jedan od brojnih studenata zahvaćenih Nedeljković-manijom. Već je bilo dovoljno teško da izbegnete spoilere od strane ljudi s Interneta, koji su odavno pročitali procurelu radnu verziju knjige, a sada sam morao da izbegavam i fanove s faksa, koji su zaneseno zaboravljali da nisu svi oko njih završili s romanom.

„Spremi se na najgore“, odgovorio sam Rašiću. Ipak, nisam mogao da mrzim „Knjigu Belegnura“. Nedeljković je bio moj omiljeni pisac i njegovi romani su dosta uticali na formiranje moje ličnosti i mojih interesovanja. Ostavio sam knjigu na policu pored gomile starih brojeva „Znaka sagite“, najtiražnijeg književnog nedeljnika u Srbiji, za čije je postojanje, inače, prvenstveno Nedeljković bio zaslužan, jer se na talasu njegovog uspeha krajem 20. veka stvorila velika grupa entuzijastičnih čitalaca i kvalitetnih pisaca. Nadahnut njima, seo sam da dovršim sopstvenu priču.

„Pilot Django Manhattan je pažljivo zakoračio u kamenu prostoriju drevnog hrama na trećem mesecu Meitnerije. Naslage paučine i prašine ukazivale su na to da ovde niko nije kročio najmanje nekoliko hiljada godina. U središtu prostorije nalazilo se srce hrama, kameni pijedestal koji je čuvao bočicu ispunjenu crnom tečnošću.

Legenda o mastilu Meitnerije kružila je svemirom otkad je Django znao za sebe. Većina ju je otpisivala kao puki mit, ali Django je oduvek sumnjao u to. Uostalom, nikad nije bilo objašnjeno zašto je nekada plemeniti kralj Meitnerije, Ferdivald II, koji je kasnije postao poznat kao Ferdivald Morbidni, sagradio ovaj hram i zapečatio ga neposredno pre nego što je ispustio poslednji dah.

Django se približio bočici i bolje je osmotrio. To je bila potpuno obična, staklena boca, ali mastilo u njoj je bilo prošarano žutim tačkicama i sve vreme se nemirno talasalo. Django nije znao da li se uvek tako ponašalo ili je osetilo njegovo prisustvo.

Njegove sumnje da u legendi ipak ima nečega obistinile su se kada je posle najuzbudljivije avanture u svom 22-ogodišnjem životu, višenedeljnog istraživanja i smrti najmanje tri čoveka i sedam Meitnerijanaca, konačno došao do istine – zahvaljujući specifičnom mirisu, koji sadrži velike količine geraniola, atoma koji se nalazi u mirisu alfa mužjaka svih rasa, meitnerijsko mastilo ima moć da čitaoce navede da veruju u nešto – ne u bilo šta, ali u nešto što je u izvesnoj meri uverljivo. Ferdivald i njegovi sledbenici u početku su koristili mastilo u dobre svrhe, ali to nije dugo potrajalo.

Tečnost u bočici se talasala sve nervoznije. Kapi su udarale o zatvarač sve odlučnije i brže, kao da ne nameravaju da stanu pre nego što se oslobode. Bočica je počela da podrhtava, prvo polako, a onda sve intenzivnije.

Odjednom, deo zida se odlomio i veliki komad kamena je pao tik pored Djanga. Usplahireno, pokušao je istog trenutka da zgrabi bočicu, ali ona se izmakla, pala na pod i razbila u parčiće.

Munjevito, Django je prosuo vodu iz svoje boce i njome zagrabio nekoliko kapljica mastila zajedno s prašinom i zemljom. To je bilo sve što mu je trebalo – nije bio siguran da li bi želeo da preuzme odgovornost nad više od nekoliko kapljica mastila koje je ispisalo istoriju cele jedne planete. Bez osvrtanja, izjurio je iz prostorije i pohitao ka izlazu dok se hram rušio za njim.“

Autor: Usputni Boem Znaka Sagite

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s