5. Prvi put uvek boli

Molim vas, strpite se! Ispričaću vam kako se sve odigralo, nema potrebe za… Šta je to? Ne pada mi na pamet da to popijem. Možda sam pala sa neba, ali verujte mi nisam pala sa Marsa. Fuj! Elem, jutros sam se kao i svake druge subote zaputila prema Nishchesteru, tamo mi se sestra udala za nekog dosadnog Engleza. Vi niste Englezi? Ah, dobro je, na svakom su koraku, oni i njihov prokleti čaj. Baba mi veli da joj nedostaju turci. Uglavnom, obično putujem vozom ali danas mi pažnju privuče ona nova letelica. Nikad se do sada nisam vozila tim čudom te se razočarah kada uđoh i videh da se unutrašnjost ne razlikuje od unutrašnjosti kakva obična voza. Nebeska podmornica – baš. Pre bi se reklo voz prikačen za balon. Ipak, sedoh u jedan kupe. Bio je fino uređen. Ukrašeni stolovi stvarali su utisak kakve bogate gostionice. Motivi britanske zastave su naravno iskakali iz svakog ćoška. Čaše i tanjiri su bili u crveno-plavoj nijansi, sa stolnjaka mi se smešila kraljica, a čak mi je i jedan Union Jack visio iznad glave. Neverovatno je kako smo se tako brzo navikli na sužanjstvo. Godine iskustva, zlobnici bi rekli. I tako sedim ja, jedem kolač i čekam kraj putovanja kad u kabinu uleti niko drugi doli Wiktor Jankovich – moj komšija i moja večna simpatija. Iako je on uvek smušen primetih da je danas posebno čudan. Naime, Wiktor se okretao poput luđaka dok je pokušavao ugurati košuju u hlače pritom gazeći cipele nesretnih putnika. Kosa mu je bila raščupanija nego inače, a šešir mu je ležao napušteno pored vrata. Ipak, meni je i dalje bio divan. Većina gostiju ga je gledala u čudu, a neki su mu čak uputili par negospodskih reči. Mene nije primećivao. Naravno, na to sam se već navikla. Godine iskustva, zlobnici bi rekli. Napokon, zastao je baš pored mog stola i počeo preturati po džepovima. Ja sam se od straha i uzbuđenja potpuno ukočila. Pomislih da mi srce kuca toliko glasno da će me Wiktor verovatno čuti. Počela sam se već crveneti kada shvatih da lupanje ipak dolazi iz njegovih hlača iz kojih je napokon uspeo izvaditi džepni sat. Neko vreme je gledao zamišljeno u sat da bi zatim pogledao u mene, pa opet u sat, pa opet u mene. Na kraju je oprezno seo nasuprot mene. Krenula sam da ga pozdravim ali me je on prekinuo. Primetila sam da je ispod stola drži neku cev. Nagnuo se na stol što je više mogao i tiho rekao:

– Ne znam ko si, niti šta hoćeš od mene, ali veruj mi mlada damo neće biti dobro ako mi smesta ne kažeš gdje je Alisija.

Nisam imala pojma o čemu priča. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se saberem te na kraju uspeh promucati:

– Wiktore, zar me ne prepoznaješ?

I dalje me je gledao staklenim pogledom ne spuštajući cev.

– Zaboga Wiktore, šta ti je? Nemam pojma ko je Alisija.

– Znači tako, igraćemo se – gledao me je sa smeškom vadeći nekakav papir – Hoćeš reći da si se slučajno zatekla u kupeu broj 3, za stolom broj 4, tačno u 2 sata, baš kako su otmičari ovde napisali. A da ne spominjemo to da znaš moje ime. Zato te pitam još jednom: Gdje je Alisija?

– Ali ja sam ti komšinica, odrasli smo jedno pored drugog, kako me dosad nisi zapamtio – ljutnja me je počela obuzimati – a uostalom, Wiktore Jankovichu, sat ti je pokvaren. Sada je tek jedan sat.

U tom trenutku na razglasu javiše da se pripremimo za iskrcavanje u Nishchesteru. Ja sam krenula da ustanem dok je Wiktor gledao u sat i mrmljao sebi u bradu:

– Nemoguće, ovo je najprecizniji sat do sada sa čak 16 kazaljki. Moj sopstveni izum. LAŽEŠ! Sedi!

Pošto je cev još uvek bila uperena u mene odlučih da ne izazivam sudbinu. Nakon nekog vremena balon se ponovno spustio i u naš kupe uđe prelepa mlada žena. Kada ju je spazio Wiktor uzbuđeno ustade, no ona samo laganim pokretom ruke pokaza da sedne, a mene pogleda nabrzinu te procenivši da sam nebitna na čistom britanskom naglasku naredi:

– Dušo, pomakni se da sednem.

Ja je kao omađijana poslušah te se premestih na drugu stolicu. Wiktor je sa suzama u očima zurio u ženu:

– Alisija, mislio sam da te nikada više neću videti. Šta ti je uradila ova odvratna žena – pokaza prema meni.

– To neugledno stvorenje! Niko mene nije oteo, sama sam otišla. Ovo je oproštaj Wiktore. Bojim se da je gotovo.

– Ali… – suze su mu sada lile – ti si savršena žena za mene!

– Upravo tako, ja sam savršena i potreban mi je savršen muškarac. Ti se možeš zadovoljiti nečim ovakvim – i ona pokaza prema meni.

– Glupost – uzviknuo je – ja sam te napravio. Ne možeš se sama ni održavati. To je ludilo!

– Upravo suprotno, verujem da ima drugih koji to mnogo bolje rade od tebe. Ako nastaviš kukati upotrebiću silu – i to rekavši Alisija ispruži prema mladiću ruku čiji se prsti počeše pretvarati u malene cevi.

– Ti si za sve kriva – Wiktor se okrenuo uperivši pištolj prema meni – Ti si je pokvarila, odvratna devojčuro.

Očekivala sam da će devojka reći tom luđaku (koji mi se počeo sve manje i manje sviđati) da sam nedužna. No, ona je samo šutila. Odlučih napokon da uzmem stvari u svoje ruke, te pošto nisam imala ništa bolje na dohvat ruke uzeh viljuškicu sa stola i uperih preteći prema devojci. Ona se samo nasmijala:

– Darling, zar nisi već shvatila da me ne možeš povrediti. Ovaj mamlaz je napravio savršenu mehaničku ženu. Možeš je ubiti na licu mesta, Wiktore. Neću ti se vratiti makar pobio pola sveta.

Gledala sam zbunjeno u Wiktora:

– Šta? Pored svih žena na svetu ti si sebi napravio umetnu. Britanski naglasak? Oružje u prstima? Bedno!

– Zapravo i jedno i drugo je privlačno – rekao je sa smeškom.

Nisam više mogla izdržati. Uzela sam viljuškicu i boc boc. Alisija je zaprepašteno gledala u komad metala koji joj je virio iz glave. Skočila sam na nju. Wiktor vrisnu i zapuca. No umesto mene uspeo je pogoditi svoju zaručnicu iz koje je počela sukljati para. Sav besan došao je do mene i snažno me udario nogom u… Ma do vraga! Nije tako bilo! Kada sam videla da mi se približava sama sam iskočila kroz prozor i napustila tu ludnicu. I šta da nakon ovoga ja mislim o ljubavi, muškarcima i tehnologiji. Nemam pojma. Ali jedno je sigurno, od sada putujem samo vozom.