Štavionica predstavlja: Saborci (Novela)

Saborci cover.jpg-Ustaj! – dreknuo sam povlačeći žaluzine.

Odvratna, metalna svetlost jurnu unutra. Zažmirio sam i opsovao sebi u bradu.

-Znaš da su mi kapci neprovidni i da to nema efekta.

Okrenuo sam se ka bolesničkom krevetu i procedio:

-To je dramatike radi. Diži se, da te ne bih izvukao.

Pomerio je glavu. Učinilo mi se da su se usne pomalo iskrivile u pokušaju osmeha, ali sa Rodom to nikada nije bilo baš jasno.

-Da li Konvencija štiti od nasilja nad umirućim mehaničkim organizmom?

-Ne znam, ali mogu da proverim,- rekoh povlačeći prekrivač, – nakon što ustaneš iz kreveta. Ili te izvučem iz njega. Biraj!

Uzdahnuo je i pridigao se u sedeći položaj. Pogledao je svoju bolničku pidžamu i ogoljene patrljke koji su visili sa ivice kreveta.

-Nisam siguran da će me izdržati,- promumlao je.

Jedva sam ga čuo. Ispravih se i odsekoh:

-Sestra je rekla da hoće. Ja se ne bih raspravljao sa njom. Ima nešto u pogledu… Podseća me na stare filmove strave. One iz ludara. Crno bele. Posebno jezive.

Ovoga puta se definitivno osmehnuo. Odmahnuo je glavom i kliznuo sa ivice kreveta. Jedva sam se suzdržao da ne poletim da mu pomognem, jer, ruku na srce, baš i nisam gajio uverenje koje sam izrekao o sestrinoj ubeđenosti da će ga noge izdržati. Nagoreli, metalni kostur zaškripa pod Rodovom težinom ali izdrža.

-Ne izgledaju baš reprezentativno, ali mislim da će poslužiti.

Odahnuo sam. Skelet funkcioniše. „Mozak“, to smo već ustanovili, funkcioniše. Koža i tkiva su stvar estetike.

-Mislim da bi mogao da ih podmažeš pre nego se zaletiš da juriš stažerke okolo.

Pogledao me je, nisam siguran da li ozbiljno ili sa podsmehom.

-Mislim da bih prođu imao samo kod nehibridnih. I to eventualno C klase.

Morao sam da se nasmejem.

-Drago mi je da ti EMP nije spalio i smisao za humor, prijatelju.

-Znajući tebe, mislim da je šef naredio da mi prvo to reinstaliraju, pa onda ostale, osnovne funkcije.

Uhvatio sam ga pod ruku.

-Neizmerno sam mu zahvalan. Hajde, da prošetamo.

Povukao sam ga slučajno. Naleteo je svom silinom na mene. Poklekao sam. Jebi ga, titanijumski čelik je baš težak.

-Pukovniče,- prošaptao je uspinjući se da se ispravi,- hvala što nisi dozvolio da me bace u staro gvožđe…

-Ma, nisu davali mnogo za tebe. A i nisam siguran da ćeš mi zahvaljivati kada dobiješ račun za rekonstrukciju i rehabilitaciju.

Nasmejao se i hrabro zakoračio.

-Ja sam robot XS klase, angažovan na nivou 9, druže. Osiguran sam, od svega što može i ne može da ti padne na pamet.

-I od EMP-a? Čisto sumnjam.

-Mislim da bismo to mogli da podvedemo pod „šteta nastala usled napada eksperimentalnim oružjem”.

Izbečio sam se. Nije valjda da osiguranje i to pokriva?

-Moram nazad u krevet,- promrmljao je Rod nakon samo desetak koraka.

-Ma, nije valjda. Ja sam mislio da je XS klasa izdržljivija…

-A ja sam mislio da si upravo iskusio koliko je težak XS kada se sruči nepokretan! Ne šalim se, Pukovniče. Noge mi otkazuju, bukvalno. Mora da su vodovi oštećeniji nego što su mislili. Ljudski doktori za mašine, pih. Serem ti se ja na…

-Ljudski doktori ne gledaju blagonaklono na psovanje po hodnicima,- preseče nas ledeni glas.- Posebno kada su oni predmet psovanja. Nazad u sobu, dosta je bilo šetnje za danas!

Trgao se na sam pogled na ogromnu, četvrtastu ženu.

-To je ona, Rode,- promrmljah,- sestra iz ludare. Bež’mo!

Rod se uhvati za mene, i pojurismo nazad koliko god su nam to Rodove havarisane noge dozvoljavale.

***

Krtica.

Noć je davila grad, pokušavajući da nadvlada svetlost miliona domaćinstava, a ova misao je davila mene.

Prikrala se iznenada, mada, moram da priznam, nije me iznenadila.

Gospođica Marpl zamjauka, opominjući me da sam je zapostavio. Protegnuh se i pomilovah mačku, verovatno jedino sasvim organsko stvorenje u zgradi, ako ne i šire.

-Rod je gadno nadrljao, ovog puta, gospođice Marpl. Baš gadno.

Skočila je i našla mi se u krilu. Nekada sam imao utisak da me je razumela. Mislim, mehanički ljubimci imaju opciju instaliranja dodatnih paketa komunikacionih softvera, ali ovo je sasvim obična, kućna mačka. Mada, moram da priznam, i sam sam nekoliko puta ogrešio dušu sumnjajući, ali gospođica Marpl je uvek pištala na skeneru kao ’full organic’.

Misli mi se vratiše na Roda. Nikada ga nisam doživljavao drugačije nego ravnopravnog partnera. Mnogima to nije bilo pravo, ali, iskreno, zabole me za njihovo mišljenje.

Pogledao sam sopstvene noge.

– Da sam ja ušao umesto njega, ne bi mi ostali ni patrljci da na njih nakače implantate.

Gospođica Marpl zaprede.

Podigao sam levu ruku i promrdao prstima.  Osećaj se vratio u njih. Trebalo je čitava tri dana da mi doktori zamene sve neuronske trake i povežu ponovo tetive koje su stezale titanijumske kosti nadlaktice. Prokleta težina čelika ih je raščupala kao od šale. Rame me je bolelo i dalje.

Elektromagnetni puls koji je gotovo ubio Roda, sprživši mu skoro sve što je moglo da se sprži, naprasno mi je oduzeo kontrolu nad jedinim robotizovanim delom tela. Leva ruka se samo sručila, kao mrtva kraj mog tela, nagnječivši mi težinom slabine i slomivši dva rebra. Po prvi put u Službi, osetio sam strah. Iskonski, nezadrživi strah.

Promrdao sam prstima joše jednom, pokušavajući da sprečim ponovni nalet straha.

Elektromagnetni puls ispaljen je na nas iz modifikovanog pištolja za ošamućivanje.

Stvarčice koja je izašla iz naše laboratorije.

Ključna reč – izašla.

Kako li je, koji moj, uspela da izađe iz naše laboratorije?! Bubašvabe ne mogu da izađu neprimećene, a kamoli…

Frknuo sam. Gospođica Marpl lenjo otvori oko, zaključi da je bezopasno i zavali se ponovo.

Sve mi je smrdelo od samog početka.

Zgrada, koja je zaudarala na plesan i nekorišćenost. Sablasno škipanje čak i pod mojom težinom. Nigde nikoga. Prokleta zgrada je smrdela na odsustvo ljudi.

Rod neprirodno nervozan. Filip, naš priučeni inženjer, tvrdio je kako je nemoguće da XS oseća bilo kakve emocije, iako, svakako, može da ih simulira. Tog trenutka, mogao sam da se zakunem da prokleti robot oseća nervozu!

Ubrzo sam i sam shvatio zašto. Sve je delovalo nekako suviše zapušteno. Zgrade poput ove su bile suviše dobro očuvane da ne bi bile nastanjene, makar beskućnicima. Iako smo se svim silama trudili da tu pojavu iskorenimo, određeni broj njih je uporno bežao iz azila i utočište tražio upravo u ovakvim zgradama.

Rod mi je mahnuo u znak da on ide prvi. Pretpostavio sam da je njegova termo kamera uhvatila nešto i samo sam klimnuo. Otvorio je vrata od susedne prostorije.

I sve čega se posle toga sećam bio je jak bol. Bol me je poslao u nesvest, sa bolom sam se iz nesvesti probudio.

Pitao sam se da li su tehničari uspeli da spasu barem nešto iz Rodove memorije. Odmahnuo sam glavom. Mrka kapa.

***

Zatekao sam ga kako lista (ponavljam lista!) nekakav dosije. Hard copy. Podigao je glavu a ja sam gotovo seo.

– Koji će ti naočare, budalo jedna?!- nisam znao da li da se smejem ili da se zabrinem. Robot XS klase, sedeo je preda mnom na bolničkom krevetu, sa cvikerima sa crnim, debelim ramom na nosu i mrtav hladan studirao gomilu papira.

– Dramatike radi,- odvratio je.- Ne brini, vid mi radi savršeno.

– Zato su ti smisao sa humor malo preštelovali,- progunđah, spuštajući se u stolicu koja mi je u protekle tri nedelje postala drugi krevet.

Pogledao me je preko rama naočara.

-Stvarno si presedeo sve ovo vreme tu?- upitao je u neverici.

Da, proveo sam svaki slobodni sat kraj Rodove bolesničke postelje. I da, znam koliko to zvuči bolesno – bolničarke su počele da komentarišu, slažu face, čak i podrugljivo dobacuju, a onda su se navikle.

-Rizikuješ da te optuže za robotofiliju.

Slegnuo sam ramenima.

-Ti si mi partner. Učinio bih isto za bilo koga drugog da je na tvom mestu. Uostalom, ti si sedeo kraj mene kada mi je ona mašinčina iščupala ruku.

Znam da je hteo da kaže kako to nije isto, ali je oćutao. Ja sam svojeglav, on jednako.

Pogled mi se zaustavi na gruboj, i nimalo nalik ljudskoj, koži šake kojom je stezao papire…

-Privremeno tkivo, Pukovniče. Uzgajaju posebni, organski omotač. Nešto eksperimentalno. Trebalo bi da onemogući da me EMP sledeći put patosira.

-Izgledaš kao gospođica Aiko Čihira.

Rod podiže ruku.

-Ni ti ne izgledaš baš najbolje, pa te nisam nazvao pećinskim čovekom.

-Šta čitaš?

-Nešto o ratovima u prošlosti.

-U hard copy-ju?

-Ma, pusti, testiraju mi vid. Mogli su da budu malo inovativniji. Sa ovim na nosu predstavljam hodajuću zabavu za bolničarke.

-Dakle, hodaš.

Pogledao me je iskosa i uzdahnuo.

-Moraš mi reći iz kog je horor filma utekla…

***

Kiša. U glavi mi se mutilo, u skladu sa nevremenom napolju.

Gospođica Marpl je siktala veći deo večeri. Na kraju sam ja frknuo na nju i osuo paljbu iznerviran i vremenom i time što sam se zaglavio u istrazi. Naravno, mačka me je hladno izignorisala i rezignirano se uputila u kuhinju. Zaključio sam da gospođica Marpl, ipak, najbolje zna i pošao za njom. Hrana, jedina stvar oko koje se Rod i ja nikada nismo složili, bila je moj glavni pokretač. Nisam umeo da kuvam, ali sam poznavao gomilu ljudi koji to više nego dobro rade. Jedna od njih je bila i Aleksa. U dane kada smo razgovarali, često je znala da me iznenadi ručkom. Danas mi je samo ostavila ceduljicu. Morala je nazad na posao i nije me sačekala. Ali zato šerpica sa bogato začinjenim gulašom jeste.

Podelio sam sledovanje sa gospođicom Marpl i shvatio da nam je sam miris popravio rapoloženje. Mljackajući, mahao sam rukom i objašnjavao mački šta me je mučilo. Aleksa me je jednom prilikom pitala zašto nemam psa kao većina mojih kolega. Daleko samostalnija od bilo kog psa, nije besomučno mahala repom i kevtala kada sam želeo tišinu niti zahtevala šetnju kada bih se mrtav umoran dovukao sa terena, gospođica Marpl je imala jednu krajnje praktičnu stranu. Nepogrešivo je mogla da nanjuši robote, hibride i infiltratore. Šta ko misli o tome što imam mačku, zabole me. Rod je, doduše, imao redovne okršaje sa gospođicom, ali su se vremenom navikli jedno na drugo.

Taman sam završio svoje sumiranje i izlaganje raznoraznih dilema, nelogičnosti i teorija haosa, kada se oglasi senzor za pokret, istovremeno sa kostrešenjem gospođice Marpl. Posegnuo sam za pištoljem i izmakao se u stranu. Tragač na mojoj ruci zapišta. Gotovo zviznuh na samu identifikaciju.

-Voleo bih da me pustite unutra, Pukovniče,- glas je zvučao veoma umorno,- ne želim sukob sa Vama.

-Stvarno?- prosiktah na interfon.- Moj partner se još oporavlja od Vaših pokušaja da izbegnete sukob sa nama.

-Upravo o tome bih želeo da razgovaram.

-Bojim se da nemamo vremena. Patrola stiže za manje od četiri minuta.

-Pukovniče,- glas je zvučao još umornije,- nema nikakve patrole. Niste poslali poziv u pomoć. Molim Vas…

Pritisnuo sam panik-taster.

-Sad jesam.

-Voleo bih da opozovete taj poziv. Verujte mi…

-Verujem sopstvenom iskustvu.

-Pukovniče Danijele, mi nismo naredili napad na Vas. Pokret otpora nije imao nikakve veze sa pokušajem ubistva Vas i Vašeg partnera. Opozovite poziv, molim Vas.

Imao sam, može se reći, neko šesto čulo, sposobnost da nanjušim kada neko laže. Ipak, u umornom glasu nisam mogao da nazrem laž. Mahnuh, i slika na monitoru interfona se poveća. Coknuh i nezadovoljno se namrštih. Ne pomaže. Stvarno lice se nije moglo nazreti pod slojem veštačke kože. Kiša nije doprinosila oštrini slike.

-Uđite,- presekoh.

Pridošlica je bila mršava, skoro moje visine. Veštačka koža, kačket navučen na oči, dug mantil. Odmahnuh glavom. Previše gledam stare filmove. Oni se nikad dobro ne završe.

-Imate dva minuta da me ubedite. Nakon toga ću Vas ili ubiti ili opozvati poziv.

Namrštih se. Više zbog toga što sam počeo i da zvučim kao likovi u starim filmovima. Moraću da ozbiljno preispitam tu svoju naviku.

Slegnuo je ramenima.

-Pošteno.

Glas zapišta i gospođica Marpl se ustremi na njega frkćući. Uhvatio sam je u poslednjem trenutku.

-Isključite modulator. Ionako Vam ništa ne vredi, a samo mi plašite mačku.

Klimnuo je. Gospođica Marpl se istog trena umiri. Spustio sam je na pod.

-Mi nismo naredili napad na Vas.

-To sam već čuo. Nisam baš ubeđen. Dalje?

-Ne posedujemo to eksperimentalno naoružanje kojim bismo mogli da onesposobimo XS klasu, koliko god da bismo to želeli.

-Ali znate da je XS onesposobljen eksperimentalnim oružjem.

Slegnuo je ramenima.

-Pokušali smo sa svim postojećim. Ni jedno nema taj raspon moći da sasvim obori XS-a.

-I znate da je XS „sasvim oboren“…

-Da, znam.

Uzdahnuo je.

-Imamo i mi svoje izvore, Pukovniče. Uostalom, upravo ste potvrdili njihovu verodostojnost. I, kao i Vi, i mi se trudimo da se obavestimo o svojim protivnicima.

-Vi ste teroristi!- prasnuh.

-Mi smo samo borci za slobodu.

-Slobodu od čega? Savršeno uređenog društva?

Grimasu sam mogao da vidim i kroz lažnu kožu.

-Ne postoji savršeno uređeno društvo! Savršenom društvu nisu potrebne Operacije da bi ga štitile od njegovih građana.

-Operacije su uvedene nakon što su se pojavili teroristi da prete njegovim građanima.

Slegnuo je ramenima. Ta nazovi ležernost je počinjala da me nervira.

-Ističe mi vreme. Ne želim da ga gubim na besmislene rasprave. U svakom slučaju, mi nismo i nemamo resurse da nokautiramo eksperimentalnog XS-a. Laska nam Vaše ubeđenje da je tako, ali, nažalost, nije. Razmislite, uostalom, čemu bi nama služio potpuno neupotrebljiv eksperimentalni XS? Više bismo voleli da se dočepamo Vašeg prijatelja u potpuno funkcionalnom stanju.

Imao je pravo. Šta više, činilo mi se da sve vreme ima pravo i to je počinjalo da me nervira. Bio sam sasvim siguran da nije sam i da sam daleko od toga da bih ikako mogao da ispunim svoju pretnju. Krijući, pritisnuo sam još jednom panik-taster. Dođavola, trebalo je do sada da stignu. Šta mi bi? Mora da sam se rastao sa mozgom kada sam ga uopšte i pustio u kuću!

-Zašto nazivate Roda „eksperimentalni“?- upitao sam, trudeći se da zvučim nezainteresovano.

Trgao se.

Iznenađenje? Najednom, strah me je napustio i terorista je ponovo privukao svu moju pažnju.

-Nemoguće da ne znate, Pukovniče.

Osmehnuo sam se.

-Možda samo želim da ustanovim šta Vi, u stvari, znate.

Opet je slegnuo ramenima. Namrštio sam se. Je li on to ima neki tik ili…?!

-Verujem da ste primetili da Vaš partner nije sasvim, kako da se izrazim, standardan robot. Čak ni za XS klasu. Raspitajte se malo. Možda Vam onda bude jasno i ko je naredio napad, Pukovniče.

Podigao sam blago obrve trudeći se da delujem kao da mi nije rekao ništa novo. Okrenuo se ka vratima, bez ikakve bojazni da će moj pištolj, uperen sada njemu u leđa, opaliti.

-Smem li nešto da Vas pitam, Pukovniče?- iznenada je zastao.

-Vi ste operativac 9. nivoa. Moji izvori kažu da imate čin kapetana. Zašto Vas zovu Pukovnik?

Nasmejao sam se.

-Zar je moguće da to ne znate? Ne? E, utešili ste me. Nema, dakle, sveznajuće obaveštajne mreže. Da, imam čin kapetana. Moje kolege su zaključile da ih podsećam na likove iz starih filmova. Tu je obično neki Pukovnik da spase stvar. Interna šala.

-Znate li, Pukovniče, da u tim filmovima uglavnom pobedi pokret otpora?

Glas mu je zapištao. Čuo sam grebanje i cičanje gospođice Marpl koja je jurnula ka kupatilu i instinktivno skrenuo pogled. Povukao sam okidač trenutak prekasno. Uspeo je da nestane iza nekoliko centimetara titanijumskog čelika mojih ulaznih vrata.

Spustio sam pištolj i potrčao u kupatilo. Gospođica Marpl je bila raščupana i unezverena, ali dobro.

Interfon zapišta ponovo.

-Puštaj me unutra, idiote!- zaurlao je poznati glas.- Zarđaću na ovoj kiši.

-Odmah, šefe.

Otresao se malo po mom tepihu malo po gospođici Marpl, koja je histerično siktala, pokušavajući da mu se uzvere uz pantalone.

-Počinjem da shvatam zašto gajiš ovo čudovište, Pukovniče. Full organic?- osvrnuo se oko sebe.- Je li tvoj gost otišao?

Klimnuh.

-Gospođice Marpl, molim Vas pustite našeg gosta na miru.

Mačka neprijateljski zafrkta još jednom, ali ipak posluša.

-Kako je Rod?

-Dobro, hvala. Zakrpiće ga. Usput, hvala što ste mu reinstalirali smisao za humor, šefe.

-Nema na čemu.

Igrao se, gotovo neprimetno, venčanim prstenom. Iznenada, mačka ciknu i ponovo uteče u kupatilo. Namrštio sam se.

Ponudio sam šefa da sedne.

-Verujem da imaš predstavu zašto sam ovde.

Niz lažnih dojava, eksperimentalno oružje u rukama terorista, robot XS klase totalno rasturen, hitne intervencije koje ne reaguju na poziv…

Uprkos besu koji je počeo da me obuzima, ja, u stvari, i nisam imao pojma zašto je došao. Svakako nije dobra stvar kada te u pola noći najpre poseti vođa terorista a potom i tvoj šef. Ovog drugog, iskreno rečeno, više sam se plašio.

Okruglasti čovečuljak preko puta mene je strpljivo ćutao sa diplomatskim izrazom lica. Iako gotovo dve glave niži od mene, ulivao je strahopoštovanje i poverenje. Kako, ne znam. Znam samo da sam svoje mišljenje o njemu promenio prvi put kada sam šefa video u akciji. Od tada pa na dalje, bilo je šef, pa deset praznih mesta, pa operativci nivoa 10 i 9.

-Imamo krticu.

To je bila hladna i podrazumevana izjava. Podrazumevala je da već tu informaciju znam. Klimnuo sam, iako sam znao da ne očekuje to od mene.

-Tačnije, rekao bih, imamo ceo prokleti krtičnjak.

Ovo već nisam očekivao. Mada, moram da priznam, nisam se mnogo iznenadio. Sve je ukazivalo na to. Šef je ćutao, pa sam i ja ćutao. Uostalom, u glavi mi je bila takva zbrka… Osećao sam se kao Rod kada se probudio iz veštačke kome – totalno dezorjentisano.

-Nesumnjivo je da su se članovi otpora duboko infiltrirali,- nastavio je kada je shvatio da neću progovoriti.- Veći deo mreže je pohvatan tokom godina, ali izgleda da iznova i iznova imamo probuđene spavače. Ovoga puta, bojim se da su prodrli dublje nego što pretpostavljamo.

-U Laboratoriju,- popustih konačno.

-U Laboratoriju,- potvrdi.

-Znamo li…?

Odmahnuo je glavom.

-Svi zaposleni, od čistačice do doktora i samog direktora su prošli provere. Prosto je nemoguće da ustanovimo gde curi.

-Curi na eksperimentalnom odeljenju.

Trgao se.

-Curi na eksperimentalnom odeljenju, šefe. Prvo, pojavila se kopija probnog oružja, koje je, igrom slučaja isprobano baš na Rodu i meni. Zašto ne na nekom drugom timu? Upravo zato. Da se odjednom proceni i najblaži i najjači uticaj. Da se odredi maksimalan raspon dejstva. Dodatni bonus bi bio da su se dočepali Roda. Eksperimentalni robot SX klase. Prava premija…

Zastao sam.

-Pukovniče?

Pošao sam ka kupatilu i uzeo gospođicu Marpl. Spremao sam se da iznesem tešku optužbu i trebalo mi je hrabrosti. Ili barem polupodivljala mačka da izvrši diverziju ako nešto krene naopako.

Mačka se preteći iskezi na šefa, kako ga je ugledala. Ostao sam da stojim.

-Rod sa oštećenjima nakon EMP-a ne bi vredeo ništa pokretu otpora.

Šef klimnu.

-Šta ti je još rekao tvoj nezvani gost?

-Da pokret otpora nema tehnologiju da obori XS-a.

Na moje iznenađenje, šef potvrdi.

-To je tačno…

-Kapetane Danijele P, pre nego što se usudite da optužite Operacije, molim Vas da uključite taj Vaš brilijantni mozak i da promislite dobro!

Sasekao me je u korenu. Nikada, za sve ove godine u njegovom odeljenju, šef nije upotrebio moje puno ime i čin. Nikada. Vratio sam se ka kupatilu i spustio mačku. Delovalo je kao da je nesrećnoj životinji svanulo kada sam krenuo da zatvorim vrata.

Mozak mi je grozničavo radio.

Uzgajaju posebni, organski omotač. Nešto eksperimentalno. Trebalo bi da onemogući da me EMP sledeći put patosira… Nemamo resurse da nokautiramo eksperimentalnog XS-a… Zašto Vas zovu Pukovnik?… Interna šala… Više bismo voleli da se dočepamo Vašeg prijatelja u potpuno funkcionalnom stanju… Kapetane Danijele P, pre nego što se usudite da optužite Operacije… Imamo krticu… imamo ceo prokleti krtičnjak… Osiguran sam… „šteta nastala usled napada eksperimentalnim oružjem”… nije sasvim, kako da se izrazim, standardan robot..

Pustio sam kvaku.

***

-Ustaj!

-Više sam nego siguran da negde u Konvenciji postoji stavka o nasilju nad mehaničkim organizmima. Prestani da drndaš te žaluzine. Nema efekta! Uostalom, ustajem. Dobio sam nove „čarape“. Vidi!

Bacio sam pogled ka koži presvučenoj preko nekadašnjeg nagorelog skeleta.

-I dalje mislim da izgledaš kao Aiko.

Spustio sam se u svoju fotelju. Lagano, neskidajući pogled sa Roda, izvukao sam eksperimentalni pištolj i položio ga u krilo.

Rod je ostao da sedi. Lice mu je bilo sasvim bezizražajno. Činjenica da nije rekao ni reč, naterala mi je grimasu na lice.

-Jebi ga, Rode,- promrmljah.- Zašto?

-Osećanja, Pukovniče,- prošaptao je,- rađaju savest.

 

 

Autor: Vedro Nebo

Objavljeno u Marsonic-u 7, Marsonikon iz Slavonskog broda, jun 2015.

 

Advertisements

One comment

  1. Zanimljiva priča. Poput detektivskog romana budućnosti. Neka mi autor oprosti ali sam se sve vreme sekirala da ne povrede mačku /smile/. Zanimljiv osvrt na mogućnost da roboti imaju do te mere razvijenu veštačku inteligenciju da na kraju samonadogradjuju sebe i emocijama i savešću.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s