1. AGDA(1919)

Juče sam ponovno mislio na nju. Usred pretrpane holivudske ulice, prodoran ženski vrisak me, ni kriv ni dužan, transportovao u neko drugo vreme, u neku drugu zemlju, gotovo dvadeset godina ranije… Tamo me je čekala, okupana bojama mojih sećanja, smešila se jarko crvenim usnama, Agda kakvu sam nekada poznavao, potpuna razlika od crno-belog duha kojeg ponekad sretnem na izbledelim fotografijama. A kad je se jednom setim, uspomene me progone danima, vrte se poput filma u kojem smo nekad glumili. U doba kada kinematografija beše mlada i naivna, baš kao i ja.

1

u jednoj maloj zemlji zvanoj Danska, dodeliše mi prvu ulogu u životu, čupavi kostim pogane zveri i par oštrih reči:

– Glumiti ne znaš! Ružan si čak i za sporednu ulogu, ali, možda ipak imamo nešto za tebe. Ovog vikenda Prins počinje snimati Frulaša iz Hamelina, spektakl u italijanskom stilu, nešto neviđeno na našim prostorima. Treba nam par ljudi da glume pacove. Stavićemo ti kostim, malo te našminkati… hmm… da, to bi moglo proći, još i tvoja visina, idealno… Ma kvragu, bićeš glavni, bićeš kralj pacova!

2

Na izmaku sedmog dana video sam je prvi put. Snimali smo scenu u kojoj grupa pacova izlazi iz nekakve jame i počinje svoj kužni pohod na dobre žitelje Hamelina. Ja sam bio na čelu. Nakon petog ponavljanja krzno mi je bilo natopljeno znojem, asistent režije je besno tražio da izgledam opasnije, a kolege iza mene su već počele otvoreno negodovati. Kada sam šesti put promolio glavu iz jame, ugledao sam Agdu Njordsen. Stajala je ukočeno pored Kristijana Prinsa, delujući kao da će se svakog časa srušiti. Ne mogu reći da sam se odmah zaljubio, ali čim sam je video, moj opasni izraz lica je nestao, te sam morao po sedmi put u jamu. Dok sam silazio čuo sam Prinsa kako govori:

– Dame i gospodo, predstavljam vam novog Frulaša!

3

Bez obzira na sve nesretne događaje tokom snimanja, pomisao na mišju čajanku mi uvek izmami osmeh na lice. Beše to vreme između klapa, kratak trenutak predaha za statiste, propale glumce, buduće zvezde i slučajne prolaznike kroz filmski svet sa kojima sam delio dlaku i brkove i nad kojim sam suvereno presedao kako i doliči istinskom kralju pacova. Mada tehnički nismo bili miševi, niti smo ikada pili čaj, ime je zaživelo i postalo izgovor za pijana naklapanja i besmislena tračanja.

Agda je često bila tema razgovora.

– Frulaš je muško, znam, čitala mi baba. Nema ništa od ovog filma. Mog’o sam fino preko mosta, tamo je zlatno doba, vele.

– Prinsu sigurno ne smeta. Šminkerka mi pričala kako ih je videla da se drpaju u garderobi.

– Ja sam čuo da ju je zaprosio.

– Glupost. Prins je već zaručen. Ženi se početkom avgusta, ovo mu je samo avantura. Najbolje da oženi neku uličarku.

– Upravo tako, uličarku! Kažu da ju je našao polugolu kod pristaništa. Prostituka, garant. A tamo priča…

– Kako sad pobogu priča? Zar nije ona nema?

– Jeste nema, tako da ne verujem da će išta biti od nje…

– Svi smo nemi na belome platnu! – Prinsova vitka pojava se preteći nadvisila nad našom skromnom grupom. Bog se spustio među životinje, pogledom tražeći njihova predvodnika. Sedeo sam po strani, šutljiv kao i uvek kada se spomene Agdino ime. Pružio mi je ruku:

– Vaše mišočanstvo, vreme je.

* * *

Zadnja scena. Zadnji dan. Moja smrt.

Dahom sam joj milovao vrat, nikad bliži Agdinom vitkom telu, plavoj kosi i nemim usnama. Moji sadrugovi se daviše u reci dok mi se prljava njuška sve više približavala njenom hipnotisanom licu. Tako blizu.

Iz nabora šarene oprave pojavi se frula. Životinjsko lice mi se iskrivi u grimansi bola. Noge pokleknuše pod čarobnom melodijom, noseći me sve dalje i dalje u susret ledenoj smrti hladnog Vesera.

* * *

Uspelo nam je iz prvog puta. Prins je oduševljeno pljeskao, Agda se smešila, a ja sam stajao podalje, u natopljenom kostimu, smrznut i razočaran. Moja rola je bila gotova. Mogao sam se vratiti svom jadnom životu, daleko od kamere, daleko od mišje čajanke, daleko od Agde. Poguran iznenadnim trenutkom očajanja, skupih snagu i sustigoh je nedaleko od kabina. Dok me je gledala svojim gotovo vilinskim očima, imao sam osećaj da ležim negde na dnu reke, poput mog lika, dok mi prljava voda puni sve otvore, sprečavajući me da izustim iti jednu reč.

– Agda……………………………. Ništa.

Okrenuo sam se postiđeno i otišao, ostavivši iza sebe mokar trag i neizgovorene reči.

4

Dani su se smenjivali u vrtlogu neprospavanih noći, alkohola i besciljnog tumaranja hladnim kopehagenskim ulicama. Možda je nikada više ne bih ni video da mi desetog dana nije stigla pozivnica za venčanje Kristijana Prinsa i neke tamo plemkinje čijeg se imena ne mogu setiti. Znao sam da će Agda biti shrvana. Lagao bih kada bi rekao da sam tog dana otišao na snimanje kako bih utešio nesretnu devojku. Želeo sam iskoristiti njenu tugu i ranjivost, želeo sam da nateram njen pomućeni um da mi se prepusti. Danas se toga stidim.

Odeven u svoje najbolje odelo probijao sam se kroz gomilu dečurlije u srednjovjekovnim kostimima. Snimala se poslednja scena, scena u kojoj frulaš otima hamelinsku decu i zauvek nestaje. Plivao sam u beskrajnom moru dečijih glava kada sam je napokon ugledao. Klečala je nedaleko od reke dok se grupa devojčica hipnotisano uvijala oko nje. Prins je stajao pored kamermana, zadovoljno trljao rukama i davao upustva. Odjednom, Agda ustade, odbaci frulu i zaputi se prema Prinsu. U njenoj ruci iznenada se pojavi kuhinjski nož. Kamerman je zastao, zbunjeno pogledao u režisera, no ovaj mu samo pokaza da nastavi snimati. Agda uspori korak, ruke joj počeše drhtati, a u njenom nemom pogledu iscrtaše se tuga, bol, nemoć, čežnja… Ne mogu se oteti utisku da smo toga dana nosili isto lice.

Od silnog komešanja izgubio sam je iz vida. Rekoše mi kasnije da je bacila sečivo i srušila se na zemlju. Od svega toga ja sam samo čuo njeno glasno

5

Kada sam se napokon probio kroz gužvu, nje više nije bilo tamo. Umrla je na putu za bolnicu, nikad ne saznavši da je volim, nikad ne čuvši koliko marim za nju. Nikad. Ima li tužnije reči?

* * *

Šest meseci kasnije, na prvi dan zime, 1919. godine, odigrala se premijera dugo očekivanog filma. Stajao sam ispred kino dvorane posmatrajući znatiželjnu svetinu kako se uliva u salu, napola pomišljajući da i sam uđem. Nakon nekih sat vremena počeli su izlaziti prvi posetioci, na njihovim licima jeza i užas, na njihovim usnama samo jedna rečenica:

– Ona vrišti!

Tako je Agda Njordsen, skoro deset godina prije svih, vrištala na velikom platnu. Niko ne zna kako, niti zašto. Film je sada odavno izgubljen i niko više ne veruje u ovu priču. Moderna legenda, kažu. Ništa čudno, oni nisu poznavali Agdu.

Prins se u međuvremeno razveo, pa oženio, pa razveo, pa oženio… A ja sam preplivao Atlantik i kao u nekom čudnom vicu, sada žene nonstop vrište na mene. Plave, crne, smeđe, različita lica, ali uvek isti glas, progoni me, ne da mi mira, svako malo me vraća u 1919. Samo ponekad, zna mi se desiti, da kroz vrisku razaznam njene reči, opojne kao zvuk frule, kako me zovu u tamo neki nepostojeći Hamelin, gdje je nikad postalo nekad.

6

 

Autor: Indrik

Advertisements

One comment

  1. AGDA (1919)

    Priča ima jednu veliku prednost i u tome je i najveći talenat ovog pisca: lako se čita. U poslednje vreme retko nailazim na tekstove mladih koji ne zahtevaju veliku koncetraciju da se reči raščivijaju, a suština napisanog shvati. U čemu je stvar? Mislim da je u čitanju. Tačno se vidi ko dosta čita, a ko ne čita mnogo. Cilj svakog pisca kratke priče je da u malo reči kaže što više i bude što jasniji. Za ovaj talenat potrebna je posebna vrsta sposobnosti da se rečenica nemilosrdno skrati, da se iz nje izbace pridevi i nepotrebne zamenice, a da opet bude efektna i smislena. Ovaj pisac to ume. Čim se pročita prva rečenica jasno vam je da će ovo biti jedna priča za uživanje i odmaranje uma.

    Zašto je bitno da priča “teče” i bude laka za čitanje? Zato što um čitaoca mora da se oslobodi za poruku, emociju i suštinu priče, umesto na rešavanje glavolomki o tome šta rečenica znači, šta je u njoj rečeno. Kratka priča treba da prenese jasnu, nedvosmislenu i kraću poruku ili emociju. Pisanje romana već pruža mogućnost da se razglaba naširoko, da se poruka i poenta objašnjavaju nadugačko – ko ne shvati u petom poglavlju, mora da shvati u dvadesetom. U romanu ima mesta za aluzije koje kasnije, nakon tri poglavlja, objasne same sebe; ali u priči za sve ovo nema mesta. Pravo je umeće pisati kratke priče, veće nego pisati romane: za romane su vam potrebni sposobnost planiranja i lečenja hemoroida, a za priče – dovitljivost, odlično baratanje rečima u rečenici i osećaj za ritam i melodiju teksta. Ovaj pisac (ili ona) sve ovo ima, sa par omaški tu i tamo, ali zato i pišemo ovde, da bismo ih istakli.

    Naime, bilo bi dobro da se izbegavaju stereotipni opisi, poput “jarko crvene usne”, “neprospavane noći”, “ledena smrt”, “vitko telo”, “neme usne” itd. Mislim, nije velika šteta ako par ovih opisa i prideva (ali samo par! sve preko toga jeste šteta) i stoje u priči (nekad su i neophodni), ali sve je to već neko zilion puta napisao pre vas i svi su ti opisi izgubili efektnost i vizualnost kojima bi, svakako, trebalo da težimo u pisanju.

    Sa druge strane, imamo i nedovoljno jasne ili logične opise, kao što je “gotovo vilinske oči”. Imati na umu da čitalac ne zna ni kako izgledaju vilinske oči (ako mu pisac to ne kaže), a kamoli “gotovo” vilinske oči. Preciznost je bitan element kratke priče, pre svega jer vaš čitalac treba brzo i lako da zamisli scenu ili osobu koju opisujete. Ne zamarajte ga nepostojećim terminima koji ništa ne znače, a samo zasenjuju prostotu. 🙂

    Takođe, bilo bi dobro da se izbace logički viškovi (sve reči koje se u kontekstu podrazumevaju onako kako se podrazumeva da zemlja kruži oko sunca): “osmeh na licu” (gde bi drugo bio?), “belo platno” (a koje druge boje u filmskoj industriji?) itd. Sve ovo u svrhe čišćenja priče od nepotrebnih šumova.

    Tu i tamo može da se pronađe ili pogrešno napisana reč ili autor stvarno misli da se reč tako piše: “presedao” (u značenju “predsedavao”? “predsednikovao”?), “grimansa” (u značenju “grimasa”?), “iti” (“iti jednu reč”, ja ne videh da se ova rečca, ako je to rečca uopšte, bilo gde koristi? da postoji?), “shrvano” (reč verovatno postoji, ali u srpskom bode oči).

    Oči mi je bola i upotreba infinitiva, umesto srpske konstrukcije “da + glagol menjan po licima”. Ako autor nije iz Srbije – oprošteno je. Ako jeste, pa – trebalo bi da vodimo računa o očuvanju lepog srpskog jezika i njegovih konstrukcija. Infinitiv može da se koristi ako nam se uklapa u melodiju teksta, ali nije imanentan srpskom jeziku. Korišćenje stranih reči i izraza treba izbegavati iz istog razloga (nije “rola”, već “uloga”).

    Dopada mi se kako autor koristi dijaloge da postavi pozadinu priče i istoriju junaka. Dopadaju mi se i ilustracije koje asociraju na neme filmove i njihova pametna upotreba.

    Odlična je rečenica “Ne mogu se oteti utisku da smo toga dana nosili isto lice”. E, to je efektan i vrlo inteligentan opis, jer je pisac već prethodno opisao lice junaka. Stavljajući junakinju i njeno lepo lice u ovaj kontrast, pisac genijalno, u samo jednoj rečenici, opisuje svo stanje bezumlja i uznemirenosti u kojem je junakinja. Ovakvim momentima treba težiti. 🙂

    Priča nema pančlajn iliti obrt, ali spada u ona dela koja i sama često pišem – dela kojima je primarni cilj da prenesu osećanje (u ovom slučaju – nostalgije i ljubavi), a poruka bi bila ona o neumitnoj smrti, završetku svega i entropiji.

    Zadovoljavajuća priča talentovanog autora.

    D.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s