2. БЕСКРАЈ

beskraj

 

Закључана у соби број 666, у лудници ” Бескрај”, Алиса Блу се смејала без икаквог разлога.

” Мислите да ће ме ово задржати у вашој смртничкој соби? О за име света, како ћу вам пити крв вечерас када моје плишане животиње оживе, о како ће лобање бити сломљене.” рече она и устаде са пода.

Њена дуга, плава, чупава коса је била у нереду откако је дошла у ову институцију. Њена соба је била највише чувана. Алиса је пре неколико недеља ухваћена у локви крви. Јела је неко људско месо. Када су је полицајци затекли, њих двојица су изашли да повраћају напоље.

” Шта? Никада нисте читали Робинзона Крусоа? Пих, какви сте помодарци. Петко узалуд умро није. Дефо, Дефо нам је дао простор за експериментисање. Позорниче, зашто сте тако насилни? Јел волите груби секс’са припадницама јачег пола?” рече Алиса, кренувши да се смеје.

” Имате право да ћутите, све што кажете може бити искоришћено против вас на суду.” изговарао је полицајац, док се она и даље грохотно смејала.

” Јао ви смртници, ви и ваши закони о ћутању. Током векова сте били тихи, а сада одједном права о слободи говора. Јадни сте. Знам где идем. Ваша сам. Мада нисте ме позвали на пиће.” рече Алиса, намигнувши полицајцу.

Сада, у својој хладној соби, закључана, Алиса је грлила својег господина Филипса, њеног тамно плавог плишаног медведа. Имала је флуоресцентну наранџасту униформу на себи. Средње висине и тамних очију. Њени нокти су били оштри као њен језик.

” Господине Филипс, вечерас ћете уживати у обилној вечери, а после ћемо свратити до нашег света. Наш бескрај, а не ово смртничко срање. Спремите се, само да проверимо још неке техникалије на мени.

Мозак, па добро, нек је офлине, не треба ми он за вечерас. Шминка? И овако сам неодољива. Коса, чупава, што да не? Мушкарци воле лудаче. Господине Филипс, да ли сте спремни за масакр и вриштање?” упита Алиса медведа. Филипсове хладне очи добише живот.

” Још питаш.” одговори он.

” Е то ми кажи. Позови и осталу екипу. Не желимо да будемо себични, зар не, господине Филипс? Има за све нас.” рече она, оставивши господина Филипса на поду.

Алиса је покуцала јако на врата од своје собе.

” Извините, време је да умрете, смртници. Отворите врата и зажмурите, осетићете сву драж агоније. Отворите врата, или ћемо ми.”

рече Алиса, удаљивши се неколико корака, прекрстивши руке.

” Смртници, не терајте ме да користим тежи пут до вас путем насилне комуникације. Верујте ми, нисте ме видели када имам лош дан.” опет пркосно рече Алиса.

” Тишина тамо, лудачо, нико те није питао ништа. Ако хоћеш да изгубиш вечерашњи оброк, јер ти није дан, само напред. Али се не надај да ће нас бити брига.” рече један од чувара.

Алиса преврте очима и уздахну.

” Да ли сте сигурни да желите насилним путем комуникације до сарадње? Упозоравам вас, ако се одлучите за ту методу, нема назад. Уосталом, ионако ће ваша крв бити у мојем организму. Крв могу да сварим, али људе никако.” рече Алиса у тону упозорења.

“Иди дођавола. Оброк ти је ускраћен вечерас.” рече чувар.

” Океј, ако желите тако. Господине Филипс, господа са кључевима и белим униформама желе тежи начин. Удовољи им. Собо, отвори се.”

рече Алиса, пљеснувши рукама. Врата се отворише нагло, направивши веома јаку буку.

” Шта ког ђавола?” рече у шоку чувар. ” Појачање на шестом спрату нам треба. Одмах, соба 666 је отворена.” рече чувар.

Светла у соби се угасише.

” Пронађи ме по осмеху.” рече Алиса.

Чувар улете у собу, упаливши батеријску лампу, видевши њену униформу како стоји на средини собе.

” Руке у вис, Алиса. На колена и неће бити проблема.” рече чувар.

” Ах, то је већ проблем, чувару собе. Падање не постоји у мом речнику, само успон.” рече дубоки мушки глас. Чувар устукну.

” Појави се, ко год да си.” рече чувар.

” Џими, у чему је проблем? Стигли смо.” рече један од чувара иза њега.

Тамна силуета је вребала у мраку иза Џимија. Џимијеве зенице се раширише. Није могао да се помери.

” Џими, кажи нешто.” рече други чувар.

” Н, н, н, не могу. Боже” рече Џими и распрну се на парампарчад обојивши собу својом крвљу. Чувар врисну од шока.

” Упомоћ, појачање нам је, ах……” силуета пробурази чувара оштрим објектом. Подигнувши чувара, силуета транасформиса своје руке у сечива. У ваздуху чувар је био сецкан на комаде.

У централној соби са камерама, чувар је гледао сцену у неверици. Кроз камере, силуета настави свој терор, претворивши се у велику тамну форму. Она прогута чувара. Алиса се појави опет у својој соби са господином Филипсом. Алиса је лизала крв са зидова.

” Укусно, укусно, само фали мало атмосфере. Нема светла. Светла!” рече Алиса. Светла се упалише.

” Е о томе ти причам. Господине Филипс, да ли сте за плес?” упита медведа преко два метра.

” Са задовољством, госпођице Блу.” одговори медвед.

Док су њих двоје плесали у соби пуној крви, цела институција је била убијана и кидана на делове, сем затвореника. Собе су биле отворене. Затвореници су вадили очи, резали гркљане и ударали металним објектима по лобањама чувара. Крв је шикљала на све стране. Улазна дворана постаде клизава, као и сви путеви до соба.

” Докле ћемо овако, госпођице Блу?” упита господин Филипс.

” У бескрај.” одговори она, насмејавши се.

Autor: T.C. Heller

Advertisements

One comment

  1. БЕСКРАЈ

    Uh. Ovo bi trebalo da bude krvava bajka? 🙂 Mišljenja sam da dobre horor priče pišu ili su pisali – retki. King, Barker, Gejman, Lavkraft (mada je i on upitan) i Po. Jako je teško pisati horor priče, pre svega jer je fanovska publika već sve videla i retko šta je plaši i šokira.

    Prva rečenica u ovoj priči je efektna i obećava. U kratkim pričama je bitno da prva rečenica privuče pažnju čitaoca i obeća dobar ugođaj. I stil je, uz par pravih usmerenja (o kojima ću pisati ovde, ne tvrdeći, doduše, da su “prave”:)) solidan jer je čitljiv i ne komplikuje – što je uvek prednost kada se učimo pisanju.

    Neću se ovom prilikom baviti tematikom i radnjom priče, pre svega jer sam i ja teška publika za horore, pa je, sa moje tačke gledišta, ovo stereotipna i naivna priča, bez neke poruke. Možda je pisac želeo da nam prenese osećanje straha ili, bar, jeze, ali kako je, u mom slučaju, potpuno neuspešan u tome, priča mi je i ostala besmislena, tj. bez poruke i smisla na kraju.

    Više ću se, ovog puta, baviti stilskim ispravkama, jer ovaj pisac ima potencijal da piše dobre kratke priče.

    Prva stvar: upravni govor. Znaci navoda otvoreni, rečenica, znaci navoda zatvoreni, zapeta, “reče taj i taj”. Tako se piše. “Rečenica”, reče Pera. Ne piše se ovako: “rečenica.” reče Pera.

    Posle “O”, “Mada”, “Ali”, “Jao” piše se zapeta.

    Neko se smeje grohotom. Grohotno nije reč koju ja poznajem. Kada imate nedoumice u vezi sa tim da li reč postoji, guglajte je. Guglanjem “Grohotnog” dobija se selo u Bugarskoj. 🙂

    Ima mnogo viškova u priči, daću samo par (kopiranih) primera kako izbaciti (podvučene) viškove. Naime, rečenica ima smisla i bez podvučenih reči:

    1. “Мозак, па добро, нек је офлине, не треба ми он за вечерас.”

    2. “Када су је полицајци затекли, њих двојица су изашли да повраћају напоље.” (logično je da su izašli napolje, nije potrebno pisati reč “napolje”).

    3. Iza svake upravne rečenice stoji “reče” taj i taj. Ponekad se iz konteksta vidi ko je šta rekao, pa ne moramo da pišemo ko je šta rekao (osim ako ne pišemo pozorišni komad, jel), Takođe, i reč “reče (taj i taj)” može da se zameni drugim rečima: “pomisli”, “lupi”, “viknu”, “kaza” itd.

    Najveći problem ove priče je ponavljanje istih reči u uzastopnim rečenicama. Ako se koristi lično ime u rečenici, onda se u sledećoj koristi lična zamenica za to ime, osim ako ritam i melodija priče ne zahtevaju da se opet koristi ime:

    1. “Тамна силуета је вребала у мраку иза Џимија. Џимијеве зенице се раширише. Није могао да се помери.” Ovde podvučena reč može da se zameni zamenicom “njegove”. Ako se pitate zašto se iste reči ne koriste toliko puta uzastopno, pročitajte vašu priču naglas. Videćete koliko repetitivno i neelokventno zvuči.

    2. “Смртници, не терајте ме да користим тежи пут до вас путем насилне комуникације.” Dovoljno je bilo izabaciti podvučenu reč i promeniti padež (“nasilnom komunikacijom”).

    3. “Њени нокти су били оштри као њен језик.” A kako bi bilo da stoji ovako: “Nokti su joj bili oštri kao i jezik”?

    4. “Њена дуга, плава, чупава коса је била у нереду откако је дошла у ову институцију. Њена соба је била највише чувана” Može i ovako: “Soba joj je bila najviše čuvana”.

    Izbaciti engleske konstrukcije iz upotrebe. Srpski jezik ima drugačiju logiku i rečeničnu konstrukciju. Više čitanja domaćih autora, manje – loših prevoda anglosaksonskih pisaca. 🙂

    Takođe:

    1. “Појачање на шестом спрату нам треба.” Zašto je ovde izmenjen red reči u rečenici? “Treba nam pojačanje na šestom spratu”, je po srpskom. Osim ako izmena reda reči u rečenici nema ritmičku i poetsku funkciju, a čini se da je ovde nema.

    2. “Е о томе ти причам. Господине Филипс, да ли сте за плес?” упита медведа преко два метра.” Preko dva metra čega? Ako je medved imao dva metra (što je nejasno u ovoj rečenici), onda se piše: “Upita medveda visokog dva metra”.

    Uglavnom, ima dosta da se radi na stilu ove priče i njenoj rečenici, mada se vidi da autor ima dobru viziju strukture priče u glavi, što je dobro. Autor je znao kako želi da završi priču kada je počeo da je piše, što je, takođe, za pohvalu. Priča ima glavu i rep, što je retko kod početnika. Talenat postoji, ali mora dosta da se brusi čitanjem klasika i upornim vežbanjem. Tako, uostalom, (treba da) radimo svi mi.

    D.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s