5. Стаза кроз шуму

 

 

Crvenkapa Krunicka– Молим те Кево, само један једини!-Клечим. Шаке су ми склољење у преклињању, па ипак не успевам обуздати њихово дрхтање.

-Молим те Кево, учинићу све, знаш добро да хоћу.- Гледам га заводљивим погледом, стваљам му до знања да ме може имати, поново.

-Ајде, ајде не слинави-глас му је хладан, у очима гнушање-уосталом душо, знаш како кажу?

-У каапитааа…- намерно растеже и ја завршавам омиљену му реченицу- …лизму нема бесплатног доручка.

-Ето видиш да знаш- штипа ме за образ- ма права си паметница. Ево види шта имам за тебе. Из фиоке извлачи звездину капу, навијачку.

-Ове капе могу да носе само паметнице- навлачи ми је на главу уз подруггљив осмех.

Не буним се, наравно. Не желим да га расрдим и награда стиже у виду две пилуле. Није довољно, знам. Ипак халапљиво гутам и одмах се осећам боље.

-Види душо-из фиоке извлачи пакет увијен у новинску хартију-буди добра, испоручи ово код Бабе, а када се вратиш можда буде и нешто боц-боц.

-Наравно Кево-журно узимам пакет-знаш да можеш на мене рачунати.

Кренем да скинем капу, онда се сетим да не смем то без његовог одобрења и напуштам стан са гупом вуненом ствари на глави.

Средина је августа и ваздух напољу непријатно је врео. Газим кроз парк, превише је светло за моје зенице којима прија тама и брже боље навлачим наочаре.

Парк је испуњен децом. У пратњи су мама и бака и ове са неодобравањем одмеравају моју оскудну одећу, тетоваже и бројне пирсинге. Пролазим поред групе тинејџера. Буље и они, али у њиховим очима видим радозналост помешану са жељом.

Спуштам се крај сјебаног генералштаба. Тада сам имала четири и наравно не памтим ту ноћ, али слушала сам толико патетичних прича. Што се мене тиче били су то кул дани. Грмело је, севало и свакако није било досадно.

Коначно сам на станици. Хватам тролу и након тридест минута силазим у близини одредишта.

Овај крај припада ловаторима. Виле и пространи вртови, наравно и високи зидови са којих буље сочива камера.

Бабина вила је једна од највећих, а он је један од највећих гадова које сам имала прилику упознати.

Капија зјапи полуотворена. Чудно?

Нема ни момка широких рамена који би обично чекао на улазу. Још чудније?

Али боли ме она ствар, немам је времена за зајебанцију. Руке ми поново дрхте, осећам мучнину и само чекам кад ћу се вратити код Кеве. И он је гад,  прави  кучкин син, али има оно што ми треба више од свега.

-Ало газда!- Лупам на врата и галамим.-Ало газда пакет за вас!

Улазим. И овде је откључано и то не слути на добро.

-Газд…- желим да викнем али грло ми је стегнуто изненадном навалом нелагодности.

Бабу затичем у дневној соби. Лежи на огромном наслоњачу. Грло му је раздерано, у стакластим очима почива ужас. Младић широких рамена је на поду, између шанка и прозора.

-У јеботе!- мрмљам у браду. Прилазим шанку и сипам чивас у чашу.

-У јеботе- отпијам дуг гутљај- па ово није нормално.

Руке ми страховито подрхтавају, мука ми је и очајнички ми треба доза. Нешто јаче од бедних таблета које сам јутрос добила.

Треба да се губим одавде, добро то знам. Али требам и боцу, а у Бабиној кући мора да има свега и свачега. Журим на спрат, претурам фиоке у спаваћој соби, у купатилу, у огромном плакару.

Коначно налазим. Хоћу да вриштим од одушевљења али немам толико времена.

Грејем, припремам шприцу, убризгавам у препону и напуштам овоземаљски свет.

Лебдим кроз бескрај. Тихо је, без икаквих звукова. Окружена сам топлом светлошћу и осећам се одлично.

Само, све што је добро кратко траје.

-Ко си ти?- одјекује из велике удаљености, груб мушки глас. Не свиђа ми се и одлучујем да останем нема.

-Шта радиш овде, јеси ли сама?- овај пут звучи ближе и почињем да осећам нервозу.

-Ама кучко нафиксана-нека незамислива сила ми тресе тело-одговарај када те нешто питам.

Подижем капке и буљим у вучје лице, у избуљене очи и огромне зубе из којих провирује језик.

-Ах ево је- вук се обраћа некоме иза мојих леђа-долази к себи.

-Ма пусти глупачу, ајде да палимо одавде.

-Да палимо? Још не, не док не нађемо.

-Ало мала- тресе ми рамена, уноси ми се у фацу и очи му изгледају нестварно велике- где је Бабин сеф?

-Сенф?- Збуњена сам, истовремено и очарана толиким очима-А зашто имаш толике очи?

-Ма даћу ти ја-подиже руку и ја затварам очи, јер знам што следи.

-Не мрдај, полиција!-Чујем галаму из приземља, бат ногу у чизмама и метални звекет оружја.-Не мрдај маму ти јебем!

Онда се чује звекет сломљеног стакла.

-Држи га! Ено бежи! Један са вучјом маском бежи!

Неко ми додирује рамена. Образе. Груби прсти ми подижу капке.

-Ова је уфиксана, доктора дајте доктора!

Мука ми је и не могу да дишем. Осећам се као да лебдим, под собом гледам сопствено тело и мушкарце у униформи. Окружили су ме, вичу и млате рукама.

Онда стојим пред шумом, густа је и зелена.

У шуму воде две стазе. Лева је широка и ушушкана у пријатну хладовину. Десна је уска и прашњава, кривуда и пење се узбрдо. Она није у сенци, а ја сам увек избегавала светло.

Крећем левом. Негде у позадини чујем пој птица и тај пев личи на плач детета.

Autor: Halley

 

 

One comment

  1. Staza kroz šumu

    Čini mi se da je ova priča mnoge ovde zbunila (uključujući i mene)? Izgleda kao da je ranije napisana pa random poslata u krug o bajkama… Ne prepoznajem elemente bajke, osim ako ih nema u poslednjih par rečenica, a staze kroz šumu nisu reference na neku bajku…

    Ovaj autor/ka ima osećaj za filing 🙂 Tačnije, zna kada i koliko da kaže, zna da to kaže na zanimljiv način i ne smara. Stil je mladalački, urban i brz, što mi se dopada. Viškova ima, izmenjenog reda reči u rečenici, takođe:

    [quote]Средина је августа и ваздух напољу непријатно је врео.
    [/quote]

    … [i]je neprijatno vreo[/i]. Osim ako izmena reda reči u rečenici nema poetsku funkciju. Nije nepravilno, ali nije u duhu srpskog jezika. Neka autor proba u svakoj rečenici da rečcu “je” stavlja posle prideva, pa nek nam javi kako mu se to dopada. Takođe, mnogo je infinitiva, ni to nije u duhu srpskog jezika (ali jeste: DA + glagol).

    Pisanje upravnog govora jako škripi. Od vrste crtica do stavljanja tačke gde je to nepravilno uraditi.

    Kraja nema, osim ako nije, kao što rekoh, referenca na nešto treće. Priča je iznenada presečena na kraju, što nije fer prema čitaocima koji očekuju uzbuđenje, pogotovo kada se naređaju ljudi sa maskama, policija… Čitaoci očekuju odgovore: ko je ubica? Ko su ljudi sa maskama? Ko je Baba? Ko je Keva? Koja je uopšte svrha ove priče, dođavola? 🙂

    Zbog potpunog promašaja na kraju i zbog promašaja teme ocena je niža, uprkos talentu za pisanje urbanih, brzih priča (jer ovo nije priča, samo neki fragment nečega): 1,5.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s