9. Žabac

Zabac

Staklo je bilo musavo i lepljivo. Svetiljka je žarila odozgo i terala ga da se vraća ka smrdljivoj, učmaloj vodi. Terarijum, njegov najnoviji dom, je smrdeo i bilo je krajnje vreme da se očisti.

Beli mantil je promakao pred njim. Podigao je nogu i još jednom je zalepio za staklo. Uzalud. Prošla je i zamakla za kaveze. Za njom je ostao miris, sladunjav, ali jedva primetan. On ju je primećivao. Ali ona je, kao i mnoge pre nje, samo nemo, nezainteresovano prolazila pored.

Plovne kožice kliznuše niz staklo ostavljajući još jedan musavi trag. Kornjača iz drugog dela terarijuma je podigla vrat i besno ga ugrizla. Ponovo. Ali od njenih ujeda nije mogao da umre.

Kada bolje razmisli, svo njegovo prokletstvo bilo je u tome što nije mogao istinski da umre. Život žabe ne traje beskrajno dugo. Ipak se na njega nije mogao tek tako navići. Prvo mu je smetao miris vode, ali se navikao. Sa muvama je išlo teže, još mu je ponekad krckalo u ustima i pod jezikom, ali se i na to navikao. Pa i na smrt se navikao. Čak se i na nova rađanja navikao. Poželeo je, puno puta je poželeo da istinski umre, ali prokleta veštica je znala da će ga kad-tad spopasti želja za umiranjem. Kaznila ga je i želela je da bude sigurna da će pošteno odslužiti tu svoju kaznu. Svaki put kada bi umro, ponadao bi se da je to kraj. Ali bi se rodio iznova, bolno svestan sve težine sopstvenog prokletstva. Dugo je pomišljao kako je takva kazna suviše surova, kako bi trebalo da i kazna, kletva ima kakav rok trajanja. A onda se i na to navikao. Ali na nadanje nije mogao da se navikne.

Poklopac se podigao i svetlost malo uminula. Ruka u belom mantilu se zaronila u terarijum. Odmakao se od nje. Nikakve vajde od te nežne, devojačke šake u ovom životu. Neće ga ni pomilovati ni pogledati. Nečem većem se tek nema svrhe nadati. Zavukao se u ćošak i strpljivo čekao da prođe.

Ali šaka je najednom počela da brlja okolo, panično i nimalo prijateljski.

A uzrok se caklio između dva kamena, tik uz čeljusti namćoraste kornjače.

“Dođavola sve”, pomislio je i skočio.

Već je zamislio kako se bezube čeljusti sklapaju oko njegove noge, jer najčešće mu noge nastradaju, kada oseti toplinu dlana i ivicu belog rukava kako mu zaklanja svetlost.

Čuo je smeh, iskren i pomalo tužan. I osetio usne kako se prislanjaju uz njegovu kožu.

U trenutku neverice, prečuo je naredne reči. Osetio je kako ga nežna žena u belom spušta na hladnu, neprijateljsku površinu. Nešto mu govori i on se upinje da razume, ali mu se muti. Poznaje  taj osećaj, ali i dalje ne veruje.

Sladunjav glas i dalje priča, sve jasnije ovoga puta. I taman kada su reči postale dovoljno jasne, ledeni, razarajući bol mu kida utrobu. Poznaje i taj bol počinje da shvata.

Utonuo je u mrak.

Vrisak ga budi na kratko. Leži na nečemu hladnom, bol ga i dalje razdire. Sto pod njim puca pod novonastalom težinom, uz škripu i užasne zvuke. Uz muku, iznova otvara oči. Ogledalo nad njim oslikava nagog muškarca rasporene utrobe. Najzad, pomišlja i sklapa oči. Prsti mu se rastvaraju i na dlanu blista nežni, devojački prsten. Pruža ga nazad, devojci koja ga je poljubila. Spasiteljki koja je raskinula kletvu.

Sa zgužvanog belog mantila kraj njega oglašava se malena krastača.

Autor: Vedro Nebo

One comment

  1. Žabac

    U, kako bi ovo bila super priča da je ispričana iz prvog lica. I da ima pozadinu/potku.

    Vrlo čitljiva; lep, klizeći stil sa, doduše, ponavljanjem istih reči u rečenici i pasusu, ali to se rešava čitanjem priče naglas, nakon što smo završili njeno pisanje:

    Quote

    Staklo je bilo musavo i lepljivo. Svetiljka je žarila odozgo i terala ga da se vraća ka smrdljivoj, učmaloj vodi. Terarijum, njegov najnoviji dom, je smrdeo i bilo je krajnje vreme da se očisti.

    End Quote

    Ne moram da citiram druge pasuse, i u ovom početnom se sasvim lepo vidi napor da se atmosfera dočara ređanjem prideva, a to (prepričavanje) nikada nije najefektniji način da se atmosfera dočara.

    Ova priča je mogla (morala?) da bude duža i da objasni ponešto čitaocu (otkud kletva, ko je i zašto kažnjen itd.). Bez toga je u pitanju opet samo vic, a mi pišemo kratke priče, a ne viceve.

    Ipak, ideja je vrlo originalna, i ova priča ima ono što zovemo obrt (možda i jedina u krugu ima efektan kraj), no efektnost tog obrta zamrljana je činjenicom da ne možemo da ga povežemo sa pozadinom priče, jer ona ne postoji, pa smo opet, čak i takvim, dobro osmišljenim obrtom, dobili, nažalost, samo vic.

    Izbegavati laka rešenja. Na primer: žaba u ovoj priči dugo želi naučnicine dodire, a oni se nikako ne dešavaju. I odjednom, jednog dana, niotkuda i bez objašnjenja, naučnica ljubi žabu. Zašto, zaboga? Ne ostaljajte kognitivne praznine u pričama, čitalac mora da zna zašto se nešto dogodilo inače cela priča pada na tom neobjašnjenom događaju kao naivnom.

    Cela priča “Žabac” je u isključivoj funkciji obrta na kraju, a priča treba da gradi atmosferu i ima uverljive likove i događaje, a kraj treba da bude posledica tih događaja, a ne isključivi cilj, jer, ponoviću i treći put, kada priču pišete samo da biste poentirali na kraju, uz gomilu lakih i naivnih rešenja i prideva, ispričali ste vic, a ne priču.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s