10. Jedno obično veče

Ljubavi, jesam ti rekla da je San Huan lep grad, i da podseća na mešavinu mnogih u kojima sam već bila u domovini, ali dani su ovde obojeni mešavinom dosade, letargičnosti i paranoje. Dosade uglavnom, pošto me umrtvljeni narod ne zanima naročito – a one, malo “življe”, se trudim da izbegavam. Iskreno, jedva čekam da... Continue Reading →

Advertisements

9. Tri Ajlina dana

Dan treći Maj je, topao vazduh miriše na procvale bašte. Stojim kraj prozora. Uzan je, visoko postavljen i moram se propeti da vidim zelene krošnje,  bledu prašinu carskog druma i reku što vijuga u pozadini. Osmi je čas, znam to jer tamničar donosi hranu. Ovaj put radi se o starijem i to me ispunjava olakšanjem.... Continue Reading →

8. Strvoderski adet

  Iz nekog razloga, Franc je imao osećaj kao da se iz godine u godinu, trideseti septembar sve brže prikrada. Bilo je nečeg podmuklog u tome. Tog leta gospodnjeg '39, kraj septembra je zatekao Franca u njegovom stanu, u ulici Kapetana Gradaščevića broj 7, kako u kasno popodne namerava načeti drugu flašu rizlinga, ometen samo... Continue Reading →

7. Napolju, kiša je neumorno padala

Kada je, tog jutra, gospodin Žerom našao rešenje u svom poštanskom sandučiću, padala je kiša. Bila je to neobično uporna i krupna kiša. Od tog jutra pa do samog kraja, ona je neprestano padala. Nakon što je pročitao rešenje, gospodin Žerom je nasuo čašicu ruma, dvoumeći se da li da naspe i drugu ili da,... Continue Reading →

6. Poslednji potez na platnu

Dvesta sedamdesetog dana 2099. godine je Hal, jedan od slikara Unijine Akademije ustao ranije nego inače. Već je mu je u rukama bila šoljica kafe bez kofeina kada se začuo elektronski poziv za buđenje. Ako išta nije voleo, bila je to vruća kafa koju treba piti pažljivo, sa dozom strahopoštovanja prema njenoj moći da u... Continue Reading →

5. Eho s one strane

Moje ime je Viktor, to je moje pravo ime. Bio sam Tajler. Znam kako je biti i Karmen.  Zovem se Anabel. Ja sam Matej, drago mi je. Menjam oblike, nekad sam debeo. Umem i da budem zavodnica. Sve mogu! Koža mi je nekad naborana, a nekad baršunasta. Ne, ali ja nisam glumac. Nisam ni lažov.... Continue Reading →

4. Gde razum polako bledi

Ćelije su bile hladne, sive, beživotne. Nisam imao cimera, sa kojim bih mogao da podelim svoju mizeriju i tugu. Zatvor Plinsmut je bio najgori. Svaki zatvorenik je imao čip u sebi. Tamna, svirepa i ogavna stvorenja van svakog okvira ljudskog rečnika su upravljala i čuvala ovaj zatvor. Niko nikad nije video upravnika zatvora, samo sam... Continue Reading →

3. Daske koje život znače

Lestibum Spembal, vlasnik Hajenskog cirkusa i lik koji se više neće pojaviti u ovoj priči,  sedeo je na svom omiljenom bradatom slonu, brojao zaradu od jutarnje matineje i psovao iz sveg glasa. Možda bi ga pokoji stanovnik Skingala i čuo, da nisu svi do jednoga napunili središnji trg na drugom kraju grada. - Sjajan dan... Continue Reading →

2. Čuvar

Probudilo me je bockanje metalnim štapom kroz zatvorska vrata, i smrad nečega što bi trebalo da bude zatvorski obrok,  doturen u ćeliju ispod rešetki.  Inače imam lak san. Probudio bih se i sam čim bih nanjušio uniformu u blizini. Verovatno sam bio pod jakim sedativima. Polako sam dolazio sebi kako me je pomenuti smrad štipao... Continue Reading →

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑