3. Daske koje život znače

14571945_1089629371073028_802197601_o.jpg

Lestibum Spembal, vlasnik Hajenskog cirkusa i lik koji se više neće pojaviti u ovoj priči,  sedeo je na svom omiljenom bradatom slonu, brojao zaradu od jutarnje matineje i psovao iz sveg glasa. Možda bi ga pokoji stanovnik Skingala i čuo, da nisu svi do jednoga napunili središnji trg na drugom kraju grada.

– Sjajan dan za vešanje – zaključi Filanas Kinzel, ugledni trgovac, biznismen i filantrop, dok je šutirao sirotinju i probijao se kroz kipteću masu kako bi video bolje – Oh, evo ih napokon!

Žamor ustupi pred mukom kada na uzdignuta drvena vešala stupiše dva muškarca praćena kneževskom stražom, da bi samo par trenutaka kasnije, eksplodirao još jačim intezitetom. I kao da su svi shvatili da im ponestaje vremena, priče postadoše kraće, bizarnije, krvavije… Pričalo se o Koljaču i njegovoj sviti. O tome kako su harali po hajenskoj regiji, ubijali čitave porodice, palili imanja do poslednje daske. Sve dok jednog dana, Koljač nije dolijao. Kažu da je tog dana na komade sasekao Hmilerove od Zelenog Potoka. Ne, spalio ih je! Samo je najmlađu kći silovao, a zatim živu zakopao. Nije ni to sve! Straža ga je pronašla kako se guši jedući čorbu od ljudskih prstiju. Jedva su ga odvukli od lonca dok se cerekao i grickao nečiji kažiprst. A zar ih nije sve rasporio, njihovim crevima nahranio svinje, pa zatim i njih zaklao, nabio na ražanj te nahranio svoju bandu? Jeste, jeste, samo je malu prvo zakopao, pa tek onda jelte… Ne, ne, odsekao im je glave! Prvo ih je uštrojio! Jebao ih je sve! Oči im je povadio… Svi ti krici iz najmračnijih kutaka mašte strujaše kroz puk i mešaše se sa smradom okupljene gomile, pretvarajući uzavreli trg u pakao na zemlji.

Ali retko ko je spomenuo novog krvnika, mladića sa samog severa kneževine, koji je drhtao od straha, čekajući svoje prvo pogubljenje.

I dok je telal čitao optužnicu, a trulo povrće šibalo po osuđenikovom licu, čovek u crnoj odori dželata je proverao užad i odsutno piljio u mračni otvor što je čekao svoj današnji zalogaj. Toliko je narod bio zaokupljen odrpancem u zatvoreničkom odelu da je malo ko primetio kako krvnik navlači omču sebi na vrat i skače u bezdan.

Jedno vreme čulo se samo klackanje beživotnog tela.

A onda je neko vrisnuo i pravda u liku stotinu ljudi se sjurila pored nemih stražara, u susret kažnjeniku koji je klečao i zbunjeno gledao njihajuće crnilo pored sebe. Nije imao kuda, mogao je samo posmatrati kako mu prjave ruke zaklanjaju nebo, trgaju odeću i prodiru ispod kože. Smrtna kazna kakvoj se nije nadao. Čupali su mu prste kojima je davio žrtve, kidali su mu ruke kojima je lomio vratove, vadili su mu oči kojima je nemilosrdno gledao plamteće lomače. Zubi kojima je grizao hladne obraze sada su krckali pod teškim čizmama, daleko od krvavih usana kojima je pokušavao oblikovati poslednje reči. Sve dok mu nisu iščupali jezik.

(jezik kojim je 15 minuta ranije pričao)

(Polumračna, oskudno nameštena soba. Za stolom, jedan nasuprot drugoga, sede dva muškarca. Jedan u zatvoreničkim dronjcima, okovan lancima, drugi u crnoj halji sa krvničkom maskom u rukama. Izvana se čuje vika ljudi. Nedaleko od stola, spuštaju se stepenice koje vode do tamnice. Jedina svetlost dopire iz rupe na drvenom plafonu. Odozgo, poput klatna, leluja nemirno uže.)

KOLJAČ: Veštice, čarobnjaci i vračare! Spalili smo sve osim najmlađe. Nju će zemlja da pročisti.

ANDER: Ti si lud…

KOLJAČ: Koješta! (diže ruke) Ti i ja smo zapravo slični. Samo što ja slušam naređenja od Boga, a ti od kneza. Verovatno si pobio više nedužnih ljudi od mene. (smeje se) Ah, da. Ovo ti je prvi put…

ANDER: Moja žena i deca? Obećaj mi, ako sve uradim po planu, da im se ništa neće desiti.(molećivo skuplja ruke) Samo mi to obećaj!

KOLJAČ: Rekao sam ti već, imaš moju reč. Zar sad ne bi trebalo da se upoznamo? Nije li to bila ta sjajna kneževa ideja, žrtva zaslužuje da upozna svog krvnika i obrnuto?

(čuju se koraci)

ANDER: Glupost. Kao i tvoj plan. Obojica ćemo poginuti.

KOLJAČ: Samo ti, dragi krvniče. Moj plan je savršen – reče sa smeškom, gledajući u stražare na ulazu.

* * *

– Ne čekaj me – rekao joj je tog dana Ander Anderal, ljutito zalupio vratima i otišao na posao. Bez poljupca, bez pozdrava. Nekoliko sati kasnije, dok je hodao prema vešalima, nije se uopšte mogao setiti oko čega su se posvađali. Znao je samo da je nikada više neće videti. Ni nju, ni klince, ni daščaru što je vlastitim rukama sagradio. O begu nije razmišljao. Ne bi prošao dalje od Koljačevih ljudi preobučenih u stražare, a njegovi najmiliji bi stradali istog časa.

Onoga trena kada su stupili na galeriju zasu ih sasvim pristojan ručak. Bilo je tu starog hleba, voća, povrća… Svako je bacio koliko je mogao. Svi osim musave devojčice čije je blatnjavo lice virilo sa vrha kneževe statue i gledalo direktno u Andera. Glava mu je klonila pod težinom tog izmučenog pogleda. Kada je napokon podigao glavu primetio je da se nalazi na kolenima. Curica je sada gledala u Koljača koji se samouvereno šepurio i proveravao užad. Ander je mogao zamisliti kako se smeje ispod maske.

Kada je i Koljač primetio devojčicu, ukočio se i pokušao da odvrati pogled. Pokreti su mu delovali nekontrolisano, kao da je pod kakvom čini. Okrenuo je glavu, ali prekasno. Pogledom punim straha pogledao je Andera.

Sledećeg trenutka već je visio sa vešala.

Ander je bio zapanjen. Koljač je visio, a ne on. Nekako će se izvući, samo mora potražiti pomoć, nekoga da mu ispriča kako su ga naterali da zameni odeću, kako su mu oteli ženu i decu, kako ga je Koljač mislio obesiti i jednostavno se išetati iz grada sa novim identitetom. Plan je propao. Moraće potražiti Katin i decu…

A onda je video kako dolaze prema njemu. Ljutiti, zajapureni, goloruki ljudi, spremni da ubiju. Nije stigao ništa da kaže. Kada je otvorio usta iz njih je izašao samo vrisak. Čupali su mu prste kojima je milovao svoje najdraže, kidali su mu ruke kojima je sagradio daščaru, vadili su mu oči kojima je gledao decu kako rastu. Pokušavao je da kaže nešto, bilo šta, barem jednu reč koja bi ga mogla spasiti. A onda su mu iščupali jezik. Jezik koji mu je tog nesretnog dana pomogao da izusti reči: Ne čekaj me.

 

Autor: Indrik

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s