4. Gde razum polako bledi

Ćelije su bile hladne, sive, beživotne. Nisam imao cimera, sa kojim bih mogao da podelim svoju mizeriju i tugu. Zatvor Plinsmut je bio najgori. Svaki zatvorenik je imao čip u sebi. Tamna, svirepa i ogavna stvorenja van svakog okvira ljudskog rečnika su upravljala i čuvala ovaj zatvor. Niko nikad nije video upravnika zatvora, samo sam mu načuo ime od susednog nesrećnika u ćeliji. Hermeus Tremor. Strah i trepet i da je mnogo gore ako vas on uzme na zub ili ako vas pošalju u njegovu kancelariju. Priče kruže da su pre nekoliko godina desetorica zatvorenika pokušala da pobegnu, ali su ih sustigli i pronašli u pustinji i poslati u upravnikovu kancelariju. Postoji priča da postoji posebna soba za one koji bi se usudili da pobegnu. Zovu je Soba ludila.

Navodno, Hermeus Tremor ima moći oživljavanja, pa u toj sobi se iživljava nad nesrećnim utočenim dušama, oživljavajući ih ponovo i stavljajući ih kroz isti pakao od tortura. Nažalost, samo vam mogu ponuditi priče, jer se malo zna o načinu vođenja ovog utamničenog horora. Ne isplati vam se ni bežati. Zatvor je jedina oaza. Van nje je pustinja kojoj nema kraja, samo pesak i čudovišta. Opet ću razočarati, jer sam samo čuo priče o tim podzemnim napastima. Znam samo za jednu vrstu. Melangulije. To su velike stonoge sa otrovima u svakoj pori, koja otruju svoju žrtvu, uvuku je u pesak i svare za tili čas.
Poslat sam ovde na izvršenje smrtne kazne. Uhvaćen sam u krađi nekih vrednih artefakata. Neko me je ocinkario. U pola noći, policija je razbila vrata od mog stana, privela me i teleportovala ovde. Kakva divota. Ovde imate samo tri opcije. Samoubistvo, doživotnu ili smrtnu kaznu. Kada vas pošalju u Plinsmut, vaš život je okončan. Oni koji su ubijali, pljačkali, krali, varali i ostala zlodela im se uručuje papir, na kojima štikliraju svoju vrstu kazne. To vam je sve. Vaša je odluka da li ćete produžiti svoju agoniju, ubiti se ili sačekati da vas oni ubiju. Takođe, zatvorenici mogu da izaberu da li će posmatrati izvršenje smrtne kazne, ili slušati iz ćelija urlike i vrištanja i preklinjanja za milost onih koji su odlučili da umru na veoma surove načine. Posmatrao sam neke egzekucije. Ti stvorovi sa pipcima na licu, koji levitiraju u vazduhu su u lancima utopili jednog u bazen sa piranama. Ne daju vam ni slobodno da umrete. Jednom kada odlučite, sedite u stolicu i mehanizam te stolice vam drži oči skroz otvorene, tako da dok traje to izvršenje, ne možete zatvoriti oči, ili skrenuti pogled. Siguran sam da bi se neko pitao zašto sam se odlučio na takav morbidan način surove zabave.

Glasovi u ćelijama su iritantni, zato što se neki odlučuju da se ubiju, nego da budu ubijeni. Oni pozovu stražare, oni im unište čip i padnu kao pokošeni. Nakon tog samoubistva, u ćeliju ulazi jednooki metalni usisivač, koji usisava dušu mrtvog zatvorenika, ali glas tog istog ostaje u ćeliji. Iako svi mi imamo glasove, još teže je odupreti se nagonu za samoubistvo. Glasovi i hladna, siva ćelija ispunjena beživotnim slikama u mojoj glavi. Krevet, toalet, sto sa hemijskom i papirima, mini televizor, gde možemo da gledamo druge ćelije i kako drugi doživljavaju ovaj ljupki pakao. Što se tiče služenja doživotne, vi možete bilo kad da preokrenete vašu odluku i da se odlučite za pirane, da vas bace u azotnu kiselinu, da vas ubiju svojim pipcima na telu, koji mogu da sadrže i do pedeset hiljada vati.

Opcije smrti imate na pretek, u pitanju su kreativni načini smrti.

Ako ste mislili da ih možete napasti, grdno se varate. Ako se usudite na takvu ludost, postaju nevidljivi i dobijete samo ciničan nevidljivi zvuk pakosnog osmeha, koji mi ježi dlake po telu. Neće vas ni napasti. A i zašto bi? O bekstvu ne mogu da razmišljam. Stražari su ispred ćelija danonoćno, a mogu da uđu u vašu ćeliju bilo kad. Privatnost donekle i postoji, ako im ne zapadnete za oko.

Ako ste im trn u oku, mogu vam se pojaviti bilo kad da vas provere. Jednom sam zvišdao iz dosade neku melodiju, i ta nakaza mi je dala najhladniji pogled pun tame i hladnoće da nikada više nisam pomislio da to uradim. Te beživotne oči crnila me i dan danas prate kada sklopim oči. Glasovi su još gori. Oni otežavaju život u ćeliji. Na moju, nazovimo sreću, mali broj zatvorenika je oduzelo sebi život. Samo njih petorica, a nosim se sa njima tako što pišem. Jedini vid slobode su papir i hemijska, koji vam se nikada ne mogu istrošiti. Na tim papirima možete da pišete šta vam je volja. Možete da ih mrzite rečima vulgarnog tipa, da ih pljujete i sve najgore o njima da pišete, ali njih to ne dotiče. Njima su naše knjige uvek bile zanimljive i pošto je to njima jedina fascinacija od svih naših ljudskih navika, papir i hemijska su vam uvek na stolu. Čim sednete da pišete, glasovi utihnu, ali čim prestanete, glasovi se vrate i pričaju nepovezano i teraju vas da mislite na najgore stvari.

Ovo je moje jedino bekstvo, a na granici sam da se ubijem. Šta je više oslobađajuće ljudskome biću? Smrt od moje strane ili njihove? Sutra je izvršenje smrtne kazne mom susednom “docimeru“. Odlučio je da mu uklone mozak medicinskim putem, anestetikom, da ne oseti ništa. Ja još tražim načina i snage da produžim sebi život, ili da umrem. Nema ovde ničega, sem smrti, koja nas jedva čeka, nas, osuđene na ovu patnju i propast. Smrt ovde ima unosan posao, a možda se i ja priključim mom susedu u sopstvenoj smrtnoj kazni. Tačno je da svi imamo svoju tačku pucanja. Da li ću ja ovde trunuti dok ne postanem samo zaboravljeni kostur? Čuvaju nas besmrtna bića, a ja šta mogu, sem da pišem i bežim od neumoljivih glasova, koji čas pričaju u glas, čas mrmljaju, pa čas kao šaptanja na uhu. Ne smem da spustim hemijsku, jer ako to uradim, vratiće se i dosađivati mi opet. Čuo sam vrisak iz jedne od ćelija. Gledao sam u svoj televizor i video čoveka kako udara glavom u rešetke, dok ga ta spodoba samo gleda hladnokrvno i ne radi ništa.

“ Kući, kući, vodite me kući, ovo je san. Noćna mora. Probudite me, probudite me. Želim da živim, neću da budem ovde.“ reče očajnik, pre nego što pade.

Jednooki metalni usisivač se uputi ka njegovoj ćeliji. Vraćam se i ležim u krevetu, gledajući u plafon. Slušam opet te glasove kako kreću opet da mi dosađuju, dok uz postepenu glavobolju pokušavam da se domognem stolice i da nastavim da pišem. Sedam, dok me obliva znoj, a glasovi šapuću i ne prestaju da govore nepovezano. Padam na pod. Ispred ćelije nakaza stoji i svojim beživotnim očima gleda u mene.

“ Milost, molim vas.“

Promrmljah dok su glasovi i dalje šaputali, kreirajući jednu bolnu frekvenciju. Vučem se po podu i rukama držim donji deo rešetki. Sklapam oči. Ne mogu više. Svejedno mi je. Ubijte me, samo neka ovi glasovi prekinu sa pričanjem ,ne mogu da mislim.

Otvorio sam oči. I dalje u istoj ćeliji. Ništa začuđujuće. Glasova nema. Ispred ćelije, ista nakaza. Gleda u mene, nepomično. Krenula je da se smeje tako jezivo da su mi se sve dlake na telu naježile. Ustavši iz kreveta, na stolu je bila cedulja. Uzeh je u ruke i pročitah u sebi.

“ Zatvoreniku 8002, glasovi su otišli na ručak. Vratiće se brzo. Ne nadajte se olakšanju. Uživajte u tišini dok možete.“

Obuze me hladan znoj. Noge su mi se oduzele. Zar ovi skotovi nemaju ni grama milosti? A taman sam se obradovao da su nestali zauvek.

Stuštio sam se na krevet, sa hemijskom i papirom, sklupčavši se u fetus poziciju, uhvativši svoja kolena, klackajući se napred-nazad. Hemijska je pisala umesto mene. Ona odvratna spodoba i dalje je gledala u mene. Nisam menjao svoj položaj, lepo mi je ovako. Mama će doći po mene i izvućiće me odavde.

Ovo je samo san. Probudiću se ja uskoro. Uštinuo sam se. Ništa. Možda trebam da odustanem. Da tražim da mi unište čip. To je jedino rešenje. Smrt. Smrtna kazna je ovo, a ne izvršenja. Samo još malo. Čujem opet zlokoban osmeh nakaze.

Neko će doći po mene.

Neko će doći po mene.

Neko će doći po mene.

Glasovi. Vratili su se. Slušam ih i ništa ne razumem. Neko će doći po mene.

 

Autor: T.S. Heller

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s