Štavionica predstavlja: Devojčica koja je gledala zvezde

violin

Te noći Sivija je bila usamljenija nego ikada. Društvo su joj pravile samo zvede koje je posmatrala sedeći na krovu zgrade. Volela je to mesto gde uvek može da pobegne od svega što je mučilo i osami se, daleko od ljudi i sveta u kom je živela. A taj svet ju je mnogo puta do sada ranio. Njeno mlado srce je teško podnosilo bolove i udarce koje je, iako veoma mlada, trpela do tada. Suze su joj sijale u očima dok je nemo posmatrala sjaj dalekih zvezda. Zašto sve mora da bude tako komplikovano, kada je zapravo jednostavno, pitala se. Duša joj je sanjala o dalekom svetu, negde u drugoj galaksiji, o osmesima, zagrljajima i ljubavi, o prijateljstvu, toplini i sigurnosti. Ništa od toga Sivija nije imala.

Ostala je siroče kada joj je bilo pet godina. Od tada se kretala od nemila do nedraga. Posle smrti roditelja živela je kod tetke koja joj nije pružila ništa više od hrane i tople postelje. Ljubavi za Siviju nije imala. Kao da joj je bila teret pored sopstvenih troje dece koje je sa mukom odgajala. Muž joj je bio alkoholičar koji je svakoga dana kući dolazio pijan i tukao je. Prehranjivala je decu spremajući tuđe kuće. Svoju gorčinu nije krila i bes je iskaljivala na deci, a naročito na Silviji.

Sivija je volela svoju braću od tetke iako su je većinu vremena zadirkivali i podsmevali se njenim dugim plavim uvojcima koji su joj često padali na lice i njenoj sitnoj građi. Izazivali su je da učestvuje u grubim muškim igrama u kojima su oni pobeđivali i tako se naslađivali njenim porazima. Sivija im je opraštala i činila sve da ih usreći. Za drugačije odnose  nije znala. Želela je da bude prihvaćena i da voli i to je činila iskreno, onako kako to samo dete može. A oni su bili stariji od nje i promućurniji, njihovo shvatanje ljubavi se razlikovalo od njenog. Pored oca alkoholičara i neuravnotežene majke, nisu ni mogli misliti drugačije. Za njih je život bila borba, jer onaj ko pobeđuje je jači, a jačem niko ne može nauditi.

Kada joj je tetka iznenada umrla, teča je odmah odlučio da se reši Sivije i dao je na usvajanje. Usvojili su je je intelektualci koji nisu imali svoju decu. Bili su bolesno pedantni i strogi. Sve su joj pružali osim topline. Njihovo vaspitanje je podrazumevalo da ona mora da se povinuje pravilima i slepo ih sluša, što je Sivija i činila. Međutim, ako bi u nečemu pogrešila sledile su kazne tokom kojih su je zatvarali u mračan i hladan plakar u dnu stepeništa. Ostavljali su je tamo ponekad i celu noć, u zavisnosti od toga kakva je kazna bila. Sivija je bila uplašena i zbunjena. U njenom dečijem srcu nije bilo dovoljno snage za osudu, pa je stoga svu krivicu svaljivala na sebe. Ona je loša, ona je kriva, ona je pogrešila! Plašila se mraka i onoga što iz njega vreba! U tim dugim i strašnim noćima u mislima je dozivala svoju majku, tek bledo sećanje na njen lik i tople oči, da je privije uz sebe i zaštiti od svega.

Uprkos svemu, volela je svoje usvojitelje. Oni su joj pružali ono što su imali. Pravdala ih je svojom iskrenom dušom i pokušavala da ih razume. Nikada se nisu igrali sa njom, niti je vodlili u park. Umesto toga, kupovali su joj knjige i pružali joj najbolje i najskuplje obrazovanje, učili  je da svira violinu i plaćali joj časove jezika. Želeli su se da kroz nju prožive  neostvarene ambicije sopstvenog roditeljstva.

Međutim, posle tri godine usvojitelji su očekivali prinovu! Novo saznanje je donelo i nove okolnosti. Sivija više nije bila na prvom mestu. Nerođeno dete je trebalo da zauzme njeno mesto. Kazne su učestale, nerviralo ih je samo njeno prisustvo. Toliko su bili opijeni novom srećom da za Siviju nisu imali razumevanja.

Jedne noći, dok je bila zatvorena u plakaru, Sivija je videla majku. Beličasti oblak sa obrisima njenog lika joj se obratio rečima u kojima je molio da pobegne što dalje od te kuće u kojoj joj se spremalo zlo. Priviđenje je trajalo tek nekoliko trenutaka i taman kada je htela da je upita gde treba da ode, majčin lik je nestao. Sivija je uspela da pronađe ukosnicu na podu mračnog plakara i da otvori vrata. Šunjajući se na prstima tiho je izašla iz kuće ne probudivši usvojitelje. Uspela je da uzme samo svoju violinu koja je stajala u predsoblju. Ne bi mogla da živi bez muzike. Jedino joj je sviranje pružalo utehu. U notama je utapala svoju tugu i usamljenost.

Istrčala je na ulicu u spavaćici i bosa. Trčala je koliko je noge nose! Duga plava kosa joj je skakutala po leđima kao uplašena antilopa, a bose noge u trku su joj ličile na dve jarebice u letu. Utrčala je u jednu uličicu i skupila se iza ugla zgrade kao preplašeni jež. Srce joj je tuklo u grudima. Kada je povratila dah, gorko je zaplakala. Noć je provela ležeći na kartonu iza jednog kontejnera, sakrivena od noćnih šetača i uličnih bandi kojih je u tom delu grada bilo mnogo.

Sledećeg dana otkrila je jednu napuštenu zgradu i u njoj prazan stan sa vratima koja je mogla da zaključa. Odlučila je da to bude njen dom. Bilo joj je trinaest godina. Malo za to da sama brine o sebi, ali ipak dovoljno da se bori. Razmišljala je šta bi mogla da radi i kako da se prehranjuje i sinula joj je sjajna ideja! Otići će u drugi deo grada gde njeni usvojitelji nikada nisu zalazili i sviraće violinu na ulici! To će joj omogućiti da sebi kupi hranu, a ako je sreća posluži i nešto od  garderobe. Bila je najbolji učenik u muzičkoj školi i ako ni zbog čega dugog, bar je na tome bila zahvalna usvojiteljima.

Svoj plan je odmah sprovela u delo. Odabrala je veliku prometnu ulicu u pešačkoj zoni, stala pored jedne knjižare, izvadila violinu  i zasvirala. Nežni zvuci su se prolomili ulicom. Violina je plakala u njenim dečijim rukama. Za čas bi tonovi bili visoki i piskavi, kao da jecaju, ali već sledećeg trenutka bi postajali brži, veseliji i dublji, kao dete koje se smeje trčeči za loptom. Prolaznici su zastajali očarani i otvorenih usta. Kada bi Sivija završila svoju ariju ulicom se prolamao gromki aplauz, a njena kutija za violinu se punila novčićima. Sivija je govorila notama, onako kako rečima nikada nije mogla  pričajući svoju priču.

Stan u napuštenoj zgradi se polako punio novom garderobom i zalihama konzervirane hrane, jer se Sivija plašila da će biti dana u kojima ništa neće moći da zaradi. Noći je provodila sedeći na krovu zgrade i gledajući u zvezde. Činilo joj se da u njima može da vidi oči svoje majke. I govorila je sa njima, dugo i iskreno. Zvezdama je otvarala svoju dušu i poveravala svoje strahove. Zvezde su je, činilo se razumele, mogo bolje nego ljudi od kojih se, za ovih mesec dana koliko je na ulici, udaljila. Ipak, nije ih mrzela. Njeno dečije srce je i dalje bilo puno ljubavi i nade da će upoznati nekoga ko će nju moći da voli. Ali ipak je bila usamljena i tužna. Zvezde su već dugo bile njeni jedini prijatelji.

***

-Šta mislite, da li je spremna? – Biće duge sede brade odeveno u sivoplavu togu upitno je gledalo prisutne koji su sedeli za okruglim stolom.

-Ja mislim da jeste. – Prvi je odgovorio najstariji među prisutnima samouvereno klimajući glavom koja je ličila na glavu guštera.

-Mislim da grešiš. – Odgovorio je visoki mršavi stvor čija je glava bila zmijska. – Ona još mora da pati. Malo je bola doživela da bi mogla da ispunjava svoj zadatak.

-Kako malo? – Upitao je stvor gušterske glave. – Više patnje će je odvesti u ogorčenost i osudu. Kako bude rasla, umesto ljubavi prema ljudima u njeno srce će se useliti gorčina i bes.

-Neće. Ona je još devojčica i u njoj nema gorčine. Njeno je srce još uvek puno ljubavi, to je dokazala i posle svega što je preživljavala. Ne može je tako brzo zameniti mržnja.

-Ne raspravljajte se. – Predsedavajuči je prekinuo razgovor. – Slažem se da joj je potrebna još jedna lekcija, ali mislim i da treba da požurimo. Vreme za ljubav joj ističe. Moramo brzo delovati. Kad doživi još jedan bol, on će njenoj duši dati sposobnost za bezgraničnu  ljubav i dati joj snagu da prenosi naše poruke. Jer veliki bolovi u njenoj duši neče izazvati ogorčenost i mržnju kao kod većine ljudi, pa zato smo je i stvorili drugačiju.

-Znači, Vi mislite da joj je potrebna još jedna patnja? – Upitao je stvor sa glavom

-Da, ali najveća. To će joj biti poslednji ispit. Ako ga ne položi, ugasićemo je i pokušati sa nekom drugom.

-A kako ćemo znati da li je naučila lekciju? – Upitao je zmijoliki predsedavajućeg?

-O, pa znaćemo čim otvori oči. Pokazaču vam kada za to dođe vreme. – Odgovorio je predsedavajući rečima kojima je završio sednicu Saveta u galaksiji S54.

***

Bližila se zima. Dani su postajali hladniji. Siviji je bilo sve teže da stoji na ulici i svira. Prsti su joj trnuli na mrazu dok je sa žarom stiskala žice svoje violine. Skupljala je poslednje atome  snage da završi po ko zna koju ariju. Ali njena muzika je bivala sve lepša i suptilnija. Prolaznici su se kao i na sva čuda brzo navikavali, pa su sve ređe zastajali da slušaju Sivijinu muziku. Prihvatili su je kao nešto što se prosto nalazi tu i prolazili pored nje kao da ne postoji. Zastajali su samo starci i deca. Njih je njeno sviranje i dalje očaravalo i iznova i iznova su je slušali svakoga dana. Ali deca i starci su bili malobrojni i nisu mogli da napune njenu kutiju novčićima. Siviji su se trošile zalihe hrane i bilo je dana kada ništa nije pojela. Uveče bi u praznom stanu ležala skupljena u položaju fetusa i plakala. Sve češće je odgovore tražila među zvezdama. Osim muzike jedino su je one tešile. Kada bi ih gledala, osećala je da je posmatraju, da čuju njenu muku, da je bodre da nastavi dalje i daju joj nadu da će uskoro doći dan njenog spasenja. Sivija im je verovala i sa utešnim mislima gladna tonula u san.

Jedne večeri u praznom stanu bilo je toliko hladno da su joj se ruke i noge ledile ispod tankog pokrivača koji je pokupila ispred nekog kontejnera. Celo telo joj se treslo. Upalila je sveću da se malo ugreje i polako utonula u san. Plamen je zahvatio kraj njenog ćebeta. Sivija je sanjala da leži na toplom pesku dok joj telo miluju sunčevi zraci. Majka i otac su bili pored nje i grlili je. Osmehivali su se govoreći joj:

-Sve će biti u redu Sivija.

Sivija se prepustila. Dok je plamen celu zahvatao Silvija je sanjala smešeći se.

Pomoć je stigla u poslednji čas. Sivija je spašena sigurne smrti zahvaljujući jednom savesnom vatrogascu koji je odlučio da ipak proveri sve prostorije odavno napuštene zgrade. U bolnici su se borili za njen život. Skoro polovina njenog tela je izgorela u požaru, a najviše opekotina je zadobilo njeno lepo lice.

***

-Da li je budna? – Medicinska sestra je upitala doktora koji je proveravao Sivijine vitalne funkcije.

-Mislim da nije. Tri meseca je u komi. Gubim nadu da će se ikada probuditi. Njeno telo se izborilo, ali šta je sa mozgom, to medicina ne može znati. On je za nas još uvek nepoznanica i sada nam ostaje samo da čekamo. Ništa više ne možemo učiniti za nju.

-Žalosno za tako mladu devojku. Ima li koga od bliske rodbine da se stara o njoj ako se probudi? – Pitala je sestra doktora sa tužnim izrazom lica.

-Nažalost nikoga nismo pronašli. Ali i da jesmo, niko je ne bi prepoznao. Njeno lice više ne liči na ljudsko, izgleda skoro kao gušter. Bez obzira koliko smo se trudili da joj ga spasemo, to je sve što smo mogli da učinimo. Ako se probudi, biće joj potrebno nekoliko skupih operacija, a s obzirom da to nema ko da plati, ostaće rugoba.

Bila je noć kada je Sivija otvorila oči. U njima je za trenutak bljesnuo crveni plamen. Njeno unakaženo lice je u tom trenu ličilo na zmajevsko. Ali već sledećeg časa oči su joj poprimile ljudski izgled. Prva misao koja joj je proletela kroz glavu bila je da je živa. Sledeće što je uradila je bilo to da pogleda kakve su joj ruke i prsti. Ako ne bude mogla da svira njen život neće imati smisla. Ali kada se uverila da su joj prsti pokretljivi, odahnula je. Preplavila je ogromna zahvalnost. Kobna noć joj je bila samo bleda senka. Jedino što je zadržala u sećanju bili su majka i otac koji su joj govorili da će sve biti u redu. Njihova ljubav joj je dala snagu. Znala je šta treba da uradi i šta je njena svrha.

***

Prolaznici su stajali okupljeni oko devojčice zmajevskog lica koja svira violinu. Njena muzika je bila božanska. Kada su prevazilazili prvo gađenje koje je njeno lice u njima izazivalo, slušali su je očarani, skoro hipnotisani. Majke su čvršće stezale svoju decu, zaljubljeni se grlili, a starcima su u očima sijale suze. Deca su je slušala raširenih očiju i otvorenih usta. A Sivija je svirala sa još većim žarom.

***

-Vidim da je naučila lekciju. Hoćemo joj dati utehu? – Stvor zmijolike glave je pitao predsedavajućeg.

-Njena muzika sada prenosi naše poruke. Čista je i snažna. Ljudi je razumeju. Da li se slažete?

Članovi Saveta su potvrdno klimali glavama.

***

Žena duge smeđe kose je stajala ispred Sivije kao hipnotisana. Dok je svirala, Sivija je držala zatvorene oči i nije je videla. Kada je završila, ugledala je tople oči koje je netremice posmatraju. Nekako su joj bile poznate, samo nije znala gde ih je videla. I da, setila se! Bile su iste kao majčine! Žena se blago osmehnula i uzela Siviju za ruku.

 

Autor: Tatjana Milivojčević

Advertisements

One comment

  1. Prvo što mi je palo na pamet je “Devojčica sa šibicama”….na koju se uvek rasplačem. E sad se rasplakah i ovde. Pretuzno a prelepo iako mi možda nije bilo najjasnije sta gusteroliki hoće da postignu sa tim svim kao da siroto dete nije dovoljno mučeno. Oh, znam da primam k srcu ovo no, priča je očigledno poentirala kad se ja osećam ovako. Bravo za tekst.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s