Štavionica predstavlja: Nekropola

terracotta-kofun
„Čija je biserna ideja da se Japancu posluži pršuta i vino? Još nerazblaženo?“
Svim silama sam se trudio da suzbijem želju da se pridružim prigušenom, zaraznom kikotu. Profesor Jamagava je ispuštao dušu od sinoć, i veći deo jutra, uglavnom uneređujući okolinu iskopina. Nisam mogao da kažem da mi je baš bilo žao cenjenog gosta čiji stomak nije bio naviknut na lepote naše ishrane. Sa druge strane, morao sam da glumim ozbiljnost i prekorim počinioca, iako bih ga najradije izljubio.
„Dakle?“
Ruku je podigla Una. Nisam izdržao i prasnuo sam u smeh. Ja i svi ostali.
„I kako, ovaj, kako je tvoja veganska duša to podnela?“
Njen odgovor odgovor se izgubio opštem dobacivanju i kikotu.
„Datiranje je pogrešno“.
Smeh umuknu istog trena. Okrenuo sam se, trudeći se svim silama da se ne čuje kako škrgućem zubima.
„Datiranje je potvrđeno, profesore. Od strane stručnjaka iz…“
„Rekao sam da je pogrešno!“ prosiktao je.
„…Kembridža.“
Odmahnuo je rukom i odgegao se ka izlazu. Ustao sam od stola i požurio za njim.
„Nounashi, nounashi…“
Nesposobnost.
Stisnuo sam usne. Morao sam da izguglam šta mu, koji moj, znači to, nounashi. Ponavljao ga je ujutru, u podne, uveče, kao kakvu mantru. Noonaši, noonaši, zezali su se moji studenti, nikako da nas omaši…
„Ne znam zašto ste toliko uporni oko toga da je datiranje pogrešno.“
Japance sam uvek doživljavao kao nedostižni vrh kulture, pristojnosti. I učtivosti. Svi moji kontakti sa njima samo su potvrđivali taj stav. Stoga, po ne znam koji put sam se zapitao iz kog li im je podruma profesor Jamagava utekao.
„Kofun grobnice ne potiču iz perioda pre nove ere, to bi svakako trebalo da znate.“
Začudo, ostao sam miran.
„Kofun grobnice se i ne nalaze van Japana, profesore, pa opet, evo i Vas i nas i njih ovde, usred Istre.“
Ispravio se, koliko god mu je to njegovo rahitično telo dozvoljavalo i podigao štap.
„Moj zaključak će biti jasan. Kofun grobnice nisu.“
„U svakom slučaju,“ procedih, „zahvalni smo Vam na trudu. A sad me izvinite, čekaju me Pazinski tumulusi.“
Nisam sačekao odgovor. Ekipa me je već čekala, na čelu sa speleolozima.
Tek duboko u procepu shvatio da se ne preznajam i da mi srce ne udara kao da daje ritam veslačima. Podzemna reka nije zvučala kao urlik ranjene zveri niti mi se činilo da se, onako zelena i mutna od kiša, zloslutno uvija pod našim čamcem. Mrak je, po prvi put, delovao isceljujuće na moja čula. Staklasti odsjaj me je smirivao, prijao mi. Huknuo sam. Profesor Jamagava je uspeo što svi moji doktori nisu – da me izleči od klaustrofobije.
Voda je ubrzala pre novog procepa. Ali ekipa je bila dovoljno stručna da nas pohvata pre nego nas matica povuče dalje. Procep smo otkrili slučajno. Otkrila ga je upravo speleološka ekipa, ista ova koja nas je već treću nedelju spuštala ka iskopinama. Zatekli su se u jami kad je zemljotres udario punom silinom po Jadranskom rasedu. Možda se nismo tresli kao Dubrovnik, ali… Rascep u krečnjačkim stenama otkrio je i nešto što je mnogo strašnije potreslo naučne temelje. I natovarilo nam profesora Nesposobnost na vrat.
Zažalio sam, po ko zna koji put što mi je palo na pamet da pozovem nekog od stručnjaka da proprati rad na iskopinama. Ali kako su stvari odmicale, nisam video drugo rešenje. Rizikovali smo da nas smatraju šarlatanima ukoliko iznesemo svoje nalaze tek tako. I rešili smo da pozovemo vrhunskog stručnjaka.
Una, koja je sedela preko puta mene, zabrinuto se nagla napred. Klimnuo sam da je sve u redu. Verovatno bi saučestvovala u mojoj grimasi da je znala o kome razmišljam. Jer upravo ona, Una, na koju je nekako Jamagava imao poseban pik, bila je zaslužna za to što smo uopšte prepoznali o čemu se radi.
Gumeni čamac udari u usku obalu i u prvi mah se odbi. Strah se na tren vrati, ali se ne zadrža. Iskočio sam na suvo i prionuo da pomognem. Čamci su se začas našli na suvom, sigurni i daleko od bujice.
Novonastali procep bio je taman toliko širok da sam mogao nesmetano da se provučem. Doduše postrance. Profesor Jamagava, sa druge strane, mogao je da se ušeta komotno i uzdignute glave.
Da ušeta u prostranu, podzemnu dvoranu. Udolinu, koja je u odsustvu dnevnog svetla, podsećala na omanju kotlinu u mračnoj noći.
Voda je nalazila put kroz porozne stene. Kanal, čiju dubinu nisam bio rad da istražujem, okruživao je kameni sprud oblika ključaonice. Tumulus nepoznatog porekla. Ali veoma karakterističnog oblika.
Novinari su mu već nadenuli ime: Pazinski kofun.
Što je, svakako, dodatno potpirivalo profesorov bes.
Pogled mi ponovo kliznu preko grobnice. Kamen siv, nekakav mermer (mermer!), rekao bih. Slaba svetlost naših baterijskih lampi odskoči po neravnoj površini i nesta u mraku iza nje.
„Hefe, izmerili smo je“, obrati mi se neko od studenata, „ova je cirka 56 metara u dužinu. I nekih 12 u širinu“.
Klimnuo sam. Osećao sam kako mi se dlanovi znoje i baterijska lampa kliza u njima, ali dvorana još nije počela da se vrti, tako da sam odlučio da to pripišem uzbuđenju i slaboj cirkulaciji vazduha i hrabro nastavim dalje.
„Još nisam video klaustrofobičnog arheologa”, rekao mi je doktor kada sam mu prvi put izložio svoj problem. Imao je lepih godina i iskustva tokom kojeg je, pouzdano sam znao, video svašta.
„Nikakav problem, doktore“, odvratio sam, „nadoknadićete gledajući mene.”
Danas je trebalo da uđemo u grobnicu.
Slutio sam da je upravo to razlog zašto profesor Jamagava nije pošao sa nama. Ceo život je posvetio kofun grobnicama, a sada su, na drugom kraju sveta, neki gaiđini otkrili jednu. I spremaju se da nesmetano uđu u nju. Šta ako se ispostavi da u njima nisu azijati? Ili, još gore, zamislio sam posledice, ako se ispostavi da jesu. Profesor će postati rezident na mojoj teritoriji. Na samu pomisao, počelo je da me guši. Pokušao sam, negde duboko u sebi da iznađem opravdanje za profesora. Bilo je tanko i gorkog ukusa. Možda bih u nekoj drugoj situaciji to jadno opravdanje propratio i saosećanjem,… Japanci su svoje carske grobnice stavljali arheolozima na uvid kašičicom. Čak i za nekoga kao što je Jamagava, bila je to šargarepa na veoma dugačkom štapu. Kojim nas je, sa druge strane, on nemilice udarao.
„Hefe“, prenuo me je poziv, „našli smo ulaz.“
Taman na vreme. Već sam počeo da škrgućem zubima.
„Tamo.“
Snop obasja kamen. U prvi mah nisam primetio suptilnu razliku u nijansi.
„Svaka čast, momci. I Una.“
Uperio sam lampu ka dole. Stomak je počeo da mi se grči. Između nas i grobnice nalazio se nekoliko metara rova ispunjenog crnom vodom neznane dubine.
„Jeste li fotografisali rov i okolinu? Ili samo mislite da banete unutra?“
Gotovo sam upao u rov. Ko li je njega dovukao ovamo?!
„Uvek fotografišemo iskopine, profesore. I pre i tokom i nakon iskopavanja. Momci iz speleološke ekipe…“
„Upravo ste se spremali da uđete u grobnicu, a nisam video nijedan blic da je sevnuo.“
Stisnuo sam usne.
„To je zato što još nismo ustanovili kako tačno da uđemo. Imate li, možda, neki predlog?“
Jamagava zaškilji očima. Podrobno je odmerio najpre kamene blokove, a potom i neprozirnu vodu koja ih je delila. Okrenuo se ka procepu kroz koji smo ušli.
„Pogrebna povorka ulazi kroz usek… Pokojnik, odeven u belo, zauzima centralno mesto u procesiji… Miris tamjana se širi i obija slepe miševe i druge neželjene stanare…“
Glas mu je ritmičan, dubok. Utihnuli smo. Jamagava je upirao prstom. Procesija je nastavljala svoj put.
„…Ožalošćeni prolaze ispred, zastaju pred mostom. Ostatak povorke zauzima mesta na improvizovanim stranicama oko staze ka večnosti… Pokojnik prelazi i doslovno i u prenesenom smislu. Njegova vojska od terakote čeka s one strane, njegova posluga, takođe… Ožalošćeni se opraštaju, povlače i zapečaćuju ulaz. Gomila se rastura, prilaz se sklanja. Odlaze…“
Mahnuo je. Izmakao sam se, mahinalno, da propustim imaginarnu kolonu ožalošćenih.
Jamagava se okrenuo od nas i upro štapom ka vodi.
„Mosta nema, ali mislim da su u vodi još kameni, potporni stubovi. Postavite čamac na njih.“
Odmahnuo sam glavom.
„Nije ni malo lako. Kako da unesemo onoliki čamac kroz procep…?“
„Prosto“, frknuo je. „Izduvajte ga. Delimično. Ako moram i da vam nacrtam…“
Čarolija je, definitivno, bila prekinuta.
Okrenuo sam se i opsovao, pola u sebi, a pola naglas, besan što, ne samo da se ja nisam toga setio, nego mi nije bilo ni na kraj pameti.
„Teško izvodljivo, Hefe“, priteče mi u pomoć jedan od speleologa. „Da probamo da razapnemo uže preko dvorane?“
Bacio sam pogled u mrak i odmahnuo. Momci su bili virtuozi ovog podzemlja, ali jednostavno, nije postojao bezbedan način da to urade. Voda se slivala niz zidove i kapala sa tavanice. Grobnica je možda bila od kamena koji je nalikovao mermeru, ali su zidovi pećine bili krečnjak. Čist, porozni krečnjak koji je već jednom rascepljen zemljotresom i dobro natopljen vodom. Pogledao sam još jednom, dole, u vodu boje katrana. Nije to bila ona ista voda koja se kovitlala u spoljnjem tunelu.
Najednom mi se zavrtelo. Dvorana je počela da se skuplja, zidovi da rastu, svetlo je postajalo sve žmirkavije i slabije. Zateturao sam se i pljusnuo. Pravo u zloslutnu, crnu vodurinu.
Nimalo hladnu i svega meni do članaka, shvatio sam kada me je Unin vrisak vratio u stvarnost. Čak je i Jamagava delovao zabezeknuto i u šoku.
„Mislim“, pokušao sam da zvučim što pribranije, „da smo našli Vaš most, profesore.“
Doživeo sam i taj trenutak. Japanac nije imao šta da kaže, već je samo klimnuo i zateturao se za mnom, besno bodući štapom mračnu tečnost pred sobom.
„Šta sada, profesore?“ podigao sam baterijsku lampu i lagano prešao ono šta smo smatrali ulazom.
„Sada, fotografija.“
Blic me je u potpunosti zaslepeo, jer sam se baš u tom trenutku okrenuo ka njemu. Opsovao sam, ovoga puta naglas, nemareći mnogo za učtivost. Jamagava me je gotovo odgurnuo.
„A sada, sada ćemo da uđemo. I da se izvinimo svim kamijima ovoga mesta što ih uznemiravamo.“
Hteo sam da upitam zar ih ima više, budući da smo očekivali samo jednog pokojnika, ali sam se na vreme ujeo za jezik. Klimnuo sam, više rešen da se pomolim ovom mom, povremeno pozivanom, hrišćanskom bogu, da nikakva od naših, lokalnih ala i aveti ne izleti.
Čuo sam kliktanje upaljača. Neko od ekipe je upalio sveću. Pre neku godinu su se jedva živi izvukli iz jame pune ugljen-monoksida. Od tada, redovno su palili sveću. Možda više zbog sujeverja, jer rekao bih da im je za proveru i upaljač bio dovoljan. Nisam proveravao. Prečuo sam Jamagavino gunđanje, ali ne i poluglasan odgovor, da mi svojim mrtvima palimo sveće, a on je svojima mogao da ponese i sanduk štapića, samo što se nije setio.
Kamenje se jedva pokrenulo. Memljiv, sladak i težak vazduh nas zapahnu. Okrenuo sam se instinktivno. Plamen sveće se opasno povijao i gasnuo. Već sam se spremio da naredim povratak, kad se žiža ustali i plamen ponovo protegnu, umiren.
Uperio sam baterijsku u mrak i odskočio.
Glatka, crvenom bojom premazana lica zurila su u mene. Gnevno razjapljenih usta i opominjuće šupljih očiju. Gotovo moje visine i pod punom ratnom opremom.
„Čuvari“, promrmljao je Jamagava i produžio između njih.
Osetio sam kako me znoj polako obliva i kako počinjem da dišem plitko, neravnomerno. Stisnuo sam zube, a potom i ruke, besno mrmljajući kako to sebi neću dopustiti.
„Šta je ovo, kog…?!“
Jamagava je stao. Podigao sam pogled ka napred, preko njegovog ramena.
Tumulus je bio… prazan.
Dobro, ne baš sasvim prazan. Na sredini, na prostirci načinjenoj od fine, crvene gline, pognuta napred, na kolenima, sedela je žena. Takođe od gline. Bila je sačinjena tako verno, životno da sam samo zaprepašćeno zurio u nju.
„Nema šanse…“ promrmljao sam.
Ne, nema šanse da je ovako nešto napravljeno pre oko dve i po hiljade godina.
„Profesore?“
Jamagava podiže štap visoko iznad glave, urliknu i jurnu. Kao samuraj u Kurosavinom filmu.
„Hvatajte ga!“ stigao sam da viknem, pre nego sam se bacio za njim. Uspeo sam da ga uhvatim i oborim u stranu. Štap mu kliznu i tresnu o pod, okrnjivši rub glinene prostirke.
„Mađo, mađo! Oni! Oni! Veštica! Demon, to je demon!“ urlao je kao pomahnitao. „Razbijte je!” Dva momka pritrčaše da mi pomognu. Nas trojica smo jedva uspevali da ga zadržimo na zemlji. Pokušali smo, uglavnom uzalud, da ga odvučemo u stranu, bliže zidu, kako ne bi napravio veću štetu.
Una je pritrčala glinenoj ženi na prostirci. Prekrila ju je telom, pokušavajući da je zaštiti od pomahnitalog starca. Nisam bio siguran da li se bojala da je pomeri i tako ne ošteti ili uopšte nije bila u stanju da je pomeri. U svakom slučaju, vrh Jamagavinog štapa je nekoliko puta završio na njenim leđima, opominjuće blizu dragocenoj figuri.
U trenutku kada smo najzad uspeli da obuzdamo poluludog profesora, čiji su krici prešli u potmule jecaje, Unin vrisak zapara vazduh. Zvuk tela koje ukočeno udara o zemlju stvorio je pred mojim očima jasnu sliku zbog koje nisam želeo da se okrenem. Jamagava i moji studenti su zurili ka Uni, negde iza mojih leđa.
Tačnije, zurili su u glinenu ženu koja je stajala tačno iza mene. Ne znam kako, ali znao sam da je tu, da stoji iza mene. Nisam želeo da se okrenem. Nisam želeo da se susretnem sa tim mračnim usecima mesto očiju. Nisam želeo da zurim u njihov mrak, u šuplju, glinenu posudu u kojoj je obitavala zarobljena Una.
Nisam želeo, ipak, okrenuo sam se.
Zurila je u mene. Baš onako kako sam se i plašio. Krajičkom oka sam hvatio Unino beživotno telo, pruženo preko prostirke, iste one na kojoj je do malopre klečala glinena žena preda mnom.
Prostorija je bila neprirodno svetla, ali sam ja bio fiksiran tamom iz šupljih očiju.
Osetio sam da mi se dlanovi znoje, da se kočim, ali nisam osećao strah. Samo bespomoćnost. I Jamagavin štap kako me bode u leđa. Ruka mi je sama od sebe kliznula ka njemu. Znam, čuo sam fijuk, lomljavu i krik. Ne sećam se da sam zamahnuo. Ali jesam čuo fijuk i jesam osetio komadić fine keramike kako mi para obraz. Iz transa me je trgao Unin kašalj. Bacio sam štap i pritrčao joj. Povraćala je. Podupro sam joj čelo dlanom i strpljivo čekao da prođe.
Potrajalo je dok nije podigla pogled ka meni.
„Hefe, miis.mislim da ću doživ.otno patiti od klaustrofobije!”
Nasmejao sam se i povukao je da ustane. Jamagava je pokušao nešto da kaže, ali sam samo prošao pored njega.
„Evropska nestručnost”, zakukao je za mnom.
„Evropska nestručnost”, zakukao je i neko jutro kasnije.
Zatekao me je za doručkom. Nimalo raspoloženog za njega. Iskopavanja su, nakon incidenta tekla mirno i odličnom dinamikom na svim lokacijama.
„Niko ništa ne sluša,” to mu je postala nova mantra, „poslali su nam početnike, bez mozga. Lopaticu ne umeju da drže…”
Uspeo sam da sprečim grč i grimasu. Poslali su nam najbolje studente. Ali mu to nije bilo dovoljno. Doduše, barem je Unu ostavio na miru. Pogled mi pade na teglicu na stolu. Poželeo sam da ga gađam njome. Umesto toga, pokazao sam na stolicu preko puta i mašio se za novo parče hleba.
„Pustite sad to, naučiće. Nego, profesore, recite mi, da li ste probali ajvar? A ljutenicu?“

 

Autor: Vedro Nebo

Advertisements

One comment

  1. Zbog ove priče imam želju da malo bolje prostudiram Japanski folklor. Veštice su mi posebno bliska tema. Znam da imaju mnostvo duhova i demona u svom etno arhivu no nije mi dosad palo na pamet da potražim njihove veštice. Priča je odlična. Za mene inspirativna. Ne mogu da odolim da ne pomislim “radosti” Japanca nakon probanja ljutenice.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s