Štavionica predstavlja: 0 or 1, the question is

The_Wall_by_michaelkutsche

 

“Pogledaj, zakon entropije na delu”, reče Hron 742 svojoj desnoj ruci, nadzorniku Pangu 201. Kroz musavi prozor kontrolnog tornja pružao se pogled na nepregledno prostranstvo prašnine i kamena. Toranj je bio na najsevernijoj tački utvrđenja i sa nje se sticao najbolji uvid u situaciju pod Zidom.

“Toliko se komešaju, kao molekuli gasa u kakvoj kutiji. Ljudi! Da naši stoje pred zidom mogao bi ih za deset sekundi prebrojati prostim množenjem broja glava na svakoj od stranica pravougaonika, jer bi svi stajali kao pod konac. Ljudi su jednostavno rečeno – haos na dve noge.”

“Deo mog procesora bi želeo da pusti ove jadnike unutra, jer su po mojim proračunima oni sasvim ispravni. Međutim, to je nemoguće…”

“Šefe, vi uživate ogroman ugled kako među androidima tako i među drugim bićima upravo zbog skoro nepogrešivog rasuđivanja koje postižete preciznim proračunima. Mudrac, što bi rekli ljudi, onaj koji savršeno razlikuje dobro od zlog. Ne sumnjam u vašu procenu, samo znate da bi nepoštovanje odredbi Konvencije dovelo do zatezanja odnosa, a možda i do raskida Saveza. Nemojte sebe kriviti što ovoga puta ne možete da postupite kako racio nalaže, jer radite za opšte dobro.”

“Možda si u pravu, Pang 201. Možda si u pravu…”

Stajali su još neko vreme zagledani u glave sa raznobojnim maramama koje su služile kao zaštita od nemilosrdnog pustinjskog sunca. Kao šareni klikeri koji se sudaraju, gurali su jedni druge ka Zidu. Međutim, Zid je slao slabe strujne udare u donjim segmetima ploča, nedovoljno jake da ozbiljno povrede, ali više nego dovoljne da oslabe volju onih koji se na njega naslanjaju. Povremeni strujni udari bili su glavni razlog komešanja mase, jer su ljudi mogli tek kratko izdržati naslonjeni na Zid. Panično su se gurali da bi izbegli strujni udar, a opet su ostajali blizu u slučaju da se kapija nekim čudom otvori. Uprkos svim uloženim naporima Zid je stajao nepomično i hladno, praveći se da ne primećuje konstantan pritisak. Ipak, predostrožnosti radi, Zidski procesor radio je svakih pet sekundi proračun DNK uzoraka sa spoljnjih ploča, za slučaj da se pojavi neko sa većim pragom izdržljivosti. Za sada nije bilo takvih slučajeva, ali su priručnici predviđali proceduru ukoliko bi se tako nešto dogodilo. Nikad se ne zna, ne treba potcenjivati maštovitost evolucije.

Bilo bi glupo reći da je Hron 742 osećao grižu savesti, jer je opšte poznata činjenica da androidi ne osećaju. Da nije tako, ne bi napredovali toliko da postanu ravnopravni člavovi Saveta pet svetova, rame uz rame sa ljudima, devetarima i ostalima. Svaka vrsta ima svoje prednosti u odnosu na sve ostale, od svake zavisi opstanak. Nakon godina ratova sklopljen je mirovni sporazum koji je podrazumevao da se ni jedna od strana ne sme mešati u unutrašnju politiku ostalih, ali da svi moraju sarađivati za opšte dobro, jer su resursi toliko istrošeni da ukoliko bi se samo jedna vrsta odmetnula, to bi dovelo do propasti svih. Hron 742 je vrlo dobro znao koje bi se sve posledice mogle pojaviti ukoliko bi uradio po svojoj savesti i time se oglušio o dogovor Saveta. Nije to bio njegov rat, nije imao baš ni jedan racionalan razlog da razmišlja o intervenciji po pitanju koje se nije ticalo njegove vrste.
“Divide et impera, zavadi pa vladaj!”, rekla je Parvati 389 koja je ušla u kontrolnu sobu noseći anjonski napitak.
“Hvala ti, baš sam hteo da te zamolim da mi doneseš Ajs Anjolu, već je počela da mi opada koncentracija. Ali, ti si kao i uvek na visini zadatka, pa si me preduhitrila.”

“Ne skreći temu, ne znamo se od juče. U vazduhu se oseća naelektrisanje od tvog procesuiranja svih “za” i “protiv” intervencije. Znamo se toliko, ne moraš od mene da kriješ stvari.”
Lepa je ova moja Parvati, pomislio je Hron. Da se naša vrsta razmnožava na neki način koji podrazumeva dva partnera i te stvari, sigurno bih nju odabrao. Bez nje pola svojih poslova ne bih završio. Možda bi trebalo nekada da joj to kažem, kao što ljudi rade, da kažem hvala ili tako nešto?

“Baš si odlutao. Daj, opusti se, biće sve u redu. Nećeš promeniti ljude ako uradiš ono što je pravedno. Samo ćeš naškoditi sebi, svoj vrsti, a verovatno i ravnoteži u Pet svetova. Suviše je to veliki rizik, a satisfakcija je samo ta da si uradio sve u skladu sa proračunom. Ne isplati se, znaš i sam.”

“U pravu si, ne znam šta me je spopalo. Ne da mi mira pomisao da samo dva logaritma koja bih uneo u konfiguraciju Zida rešavaju problem hiljada ljudi koji se dole grče, grcaju u prašini, lome ruke i noge jedni drugima u stampedu. Deca im se guše, starci padaju od iznemoglosti. Ono je dole prava hodajuća grobnica! Humanije bi bilo da im pustimo otrovni gas i rešimo ih muka, nego što ih puštamo da ovako bedno koprcaju.”

“Daj Hron, seti se zašto je baš od svih vrsta nama pripala bezbednost i sudstvo. Zato što smo uz retke greške u sistemu savršeno tačni. Svaku pojavu na svetu delimo na 0 i 1, ne postoji ništa između. Svaka stvar, reč, delo, osoba je ili ispravna ili to nije. Nema kod nas onog ljudskog sivila, crno belog sveta u kome su granice između ispravnog i pogrešnog razmrljane do neprepoznatljivosti. Baš zbog toga je nama poveren zadatak konstrukcije Zida i čuvanja ljudske granice. Seti se samo koliko je naših ostavilo svoj hardver van funkcije, dajući život za konstrukciju Zida. Posle svega toga izazvao bi revoluciju među Androidima da programiraš otvaranje kapije i time pljuneš na sve one koji su se žrtvovali za mir među vrstama. Pusti ih, nije ovo naša bitka…”

Hron je srknuo anjonski napitak i dalje zagledan kroz musavi prozor. Prvi put u svom androidskom postojanju bio je neodlučan. Prvi put je bio negde između 0 i 1, na nekoj čudnoj poziciji ni tamo ni ovamo. Možda nije bio ni svestan da je samo to osećanje nesigurnosti u sopstveno rasuđivanje izazvalo ovoliku nelagodu, jer ipak to nije bila njegova bitka. Ili je ipak svaka nepravda sa kojom se susretnemo na neki način i naša odgovornost?

Hron je otkucao logaritam. Cele dve sekunde držao je kažiprst iznad tastera na kome je pisalo ENTER, a to je u androidskom svetu bilo neobično dugo vreme za unapred planiranu radnju.
Kapija se otvorila. Gomila je u neverici stala kao ukopana, zavladao je muk. A onda su pohrlili unutra, kao da ih goni bič iz samog pakla.

Hron je izvadio sigurnosni čip i njegov operativni sistem je prestao sa radom. Na stolu je ostavio inficirane hard diskove kao dokaz da je bio zaražen virusom koji je prouzrokovao njegovo nedopustivo ponašanje. Nadao se da će Savet nasesti na priču o njegovom ponašanju kao o grešci, koja se sasvim sigurno neće ponoviti, jer svaka nova verzija sistema ispravlja greške iz prethodnih.
Na žalost, Hron nije prisustvovao svečanosti koju su njemu u čast održali nekoliko desetina godina kasnije. Svečanost su organizovali imigranti koji su onog dana zahvaljujući baš njemu – Hronu 742 uspeli da uđu u Evropu. Kad su prošli kroz kapiju, najpre su pobegli u planine i tamo se skrivali nekih mesec dana. Zatim je Evropu zadesila prirodna katastrofa koja je desetkovala njenu populaciju. U takvoj situaciji više nije bilo važno ko pripada kojoj strani Zida, već samo kako preživeti. Imigranti su zahvaljujući životu u teškim uslovima pomogli preostalim Evropljanima da stanu na noge. Doneli su svoja znanja i iskustva, umetnost i kulturu, pa je Evropa za kratko vreme postala jedan od najlepših sektora Pet svetova za život. Čak ni tako napredan android kao Hron nije mogao predvideti dalekosežne posledice svog dela. Imao je, pak, to zadovoljstvo da ih gleda sa oblaka u androidskoj Valhali, okružen bačvama penušave Anjole koju je delio sa sebi ravnima.

Autor: Lagerta

Advertisements

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s