ratigerov srbenda

 

Dvojica kosookih ni za tren nisu skidali svoje mutne poglede sa mene, a i ja sam se trudio da ih za uzvrat držim u ćošku vida. Nisam tražio belaja. Da jesam, pokosio bi ih obojicu za tren, kao vlati pšenice pijane prolećnom kišom.  Bio sam mator, ali i dalje jak kao ona Ristina mazga. Nisam tražio belaja, kažem, jer bi me to samo usput omelo. Kada sam im napokon dojadio, ili im je možda bio čas da smene stražu, tek ustadoše i pođoše putem niz varoš.

-Lijepo kažem, dok smo Turcima tjerali volove, to je bila pjesma za ovo sada – izmileo je iz svoje jazbine Ibrahim Kafeči-Baši kada se uverio da su panduri zamakli  -Turčin nas je sjekao, ali smo makar znali zašto. Po zasluzi! Ovi možda samo batinaju, ali bogme i danju i noću, ne biraju. Nit’ znaš zašto ni kada će nagrnuti. Ono lani, vitlaše goblenima nekakvih guštera, ala, klanjaju se šta li, ove godine zmije… Da Bog milostivi sačuva. Kakvo ovo vrijeme dođe, jedni odu pa odma’ drugi dođu da zajašu ovaj narod. Mali im je svijet pa se oko ovo malo naše zemlje krve. A da ja tebi naspem još jednu? Možda ti se i pamjet otkravi?

Gledam prazan čokanj i mislim se- i drugi, ma i peti bi me osokolio koliko brava pred klanje.

-Tvoja me brlja neće predomisliti, dragi moj Ibro. Ti bi bar, kao pravi musliman trebao znati šta je po pravdi Boga.

-Pusti Božje zakone, Stojane, vidiš kak’o vrijeme dođe. Da je za kakvog ičoglana velegradskog uzeše… pa i za samog Sultana, pa da pravdu tražiš. Nečasna je ovo sila… Nisu te još godine satjerale, nađi de kakvu varošanku da ti opanke krpi do pod stare dane, pusti Simonu. Da bar djece imate, niko te za ‘aljine ne vuče.

Al’ jedna je Simona. Od Turaka je sačuvah kao malo pšenice na dlanu, gde da mi je sada odnese ovaj novi vetar sa istoka?

-Da boli prazna kuća- boli, ali druge joj ruke ženske neće jutrom prozore otvarati.

-Pravo i vele po selu, lud si ti, Stojane, k’o izanđala metla. Sjedi onda da ti natočim čuturu, nek’ ti se nađe.

Ne mogoh ga sačekati, no pođoh. Gledao sam niz put, delom da vidim hoću li videti bose noge bele kako po blatu krče put kroz jato zalutalih pataka, delom da se iz sela iskradem a da me za Simonu ne pita svakakva ćuskija, i taman sam ugrabio priliku i zaždio preko kanala kad me iz Vladetinog šljivika uvreba baš Milesa Vladetina poput mačke.

-Kud si namjerio, Stojane? Treba li ti košulja naprati, idu žene oko podneva na Ribnicu?

-A što me lepo ne pitaš ,,je l’ ti vratiše Simonu”? Kajga je tebi mojih košulja.

Zacrvene se Milesa k’o dekar bulki. Gledam je onak’u tupavu…  šta će sirota? Ono malo pameti što joj Bog dade rasipa po selu kroz tračeve i spletke. Pomislih stvarno da saoseća sa mnom i htedoh da je zagrlim i poljubim. A onda pomislim: Milesu, ženu pokojnog Vladete? Ako se ne vratim, pa da me odistinu po ludosti pamte?  Sva sreća da mi pamet zatinjala na vreme, te se samo okrenuh i pođoh dalje.

-A da jednog konja od Vladete  uzmeš?

-Šta to pričaš, ženska glavo?

-Ako si poš’o po nju… nećeš valjda pješice? Neće ti Vladeta zamjeriti, Bog da mu dušu prosti.

Ne pristadoh. Kakva me sreća trefila, i konja bih sa sobom doveo pravo Vladeti na onaj svet. Ostavih je bez reči da se krsti i mrmlja nešto u bradu i produžih džadom presvučenom svežim slojem pačjeg izmeta.

Ne odmakoh iz sela daleko, kad me presretoše ona dvojica pandura kineskih.

-Pomaže Bog- uzviknuh. Gledaju me onako namrgođeni, k’o mutavi. Rek’o i da prozbore, razumeo bih se sa njima k’o i sa krezavim vodeničnim točkom.

-Da niste videli kakvu ženu da prođe ovuda, u pratnji čopora govnjive paščadi, razboritih k’o i vas dvojica? Udariće kiša noćas bojim se, pa joj ponesoh štogođ da ogrne?

Stajali su mi na putu, raskrečeni sa tim motkama, no ja ih obiđoh i dodadoh odgurnuvši motku jednom od njih:

-Nisu ovuda,a? A da ja ipak proverim, majke vam ga ćorave?

Pošavši dalje, tek što zađoh iza njih par koraka pomislih kako se opet izvukoh, kad začu dva zvižduka naukrst pravo ka mom potiljku. Al’ nije čuo kineski pandur za Ludog Stojana.

Nije čuo da je Ludi Stojan u jeku mladosti obišao čitavu Bosnu po vašarima rveći se s volovima za opkladu. Da je upoznao volovski rog, i kako bode i kako se ‘vata i uvrće. ‘Vatao je tako Stojan i vruće sekire kad ono nagrnu na selo banda pomahnitalih bašibozuka. Priča i narod kako jednom u polju nasrnu sabljom na njega zalutali janjičar, a kad je Ludi Stojan isto tako živu šakama uhvati za oštricu, ovaj se od muke prekrsti i ostade da sedi u polju upišan.

Do’vatio sam tako i dve kineske motke i uvrnuo ih da sve zglobovi krcnuše k’o reš pečeni zaponjci.

Umesto da uzmem motke i pošteno ih po glavi opaučim, ja produžih dalje. Rek’o, ako se moja milost pročuje, možda mi i Simonu puste. Jesam prošao možda stotinjak metara ostavivši njih dvojicu da cmizdre držeći se za šake, kad imam šta i da vidim: k’o zunzare kad naiđu na mješinu, eto ti njih još dvadeset pa me okružiše, i sve isti jedan do drugog ko od istog grozda da su izrasli. Nemadoh izbora nego podigoh ruke i uzviknuh:

-Ima li neki od vas delija da zna gde je moja Simona? Dajem za nju sve volove ovog sveta, i kraljici da prvi vazal budem ako ustreba?

Al’ šta zna krezavi točak kad mu seljačkim jezikom govoriš?

***

Ričete, volovi Stojanovi? Ričete, đavoli rogati, jer vam je Stojan u mladosti pretke mlatio? Ili likujete, što vas je Stojan jarmio po kiši i kijametu? A Stojana vam potukoše i odvedoše kineske motke da ga rodno selo više ne gleda. Nema ni očiju Simoninih da muža vide i oplaču. Eno njih daleko: na kraju sveta gde ih, natekle od suza, miluju carske ruke. Nema Simone da ga izvuče iz kineske tamnice kao što ga izvuče jednom iz vašarišnog blata.

Ili možda kunete usud Stojanovu,  jer  vam je zimus peć u štali izidao dok mu se smejalo selo? Ili mu se i vi sami smejete što mu ženu odvedoše za nastranu caricu Velike Kineske Imperije?

 

 

Advertisements