2. Kruna

mokosa

Hodala je bosa. Rukama je blago zadigla dugu spavaćicu, tek da se ne vuče po zemlji i ne usporava joj kretanje. Zemlja je bila tvrda i hladna, a prve pahulje snega provejavale su iznad nje. Sunce kao da se uspavalo tog jutra, nije žurilo da izađe iz svoje tople postelje.

Uperila je pogled ka šumi i na njenom obodu ugledala životinju koja je ležala bespomoćno, noga joj beše sapeta u zamku.

Prišla joj je i posmatrala je zadivljeno par trenutaka. Ovo mora da je silvan koji me je probudio iz sna, pomislila je.  Od kada je stigla u ovu zemlju naslušala se priča o silvanima ali ih još nije videla. Noćas joj je jedan došao u san i tražio pomoć.

Bez straha je provukla prste kroz njegovu gustu belu dlaku. Pogledao je zaverenički, pa oborio glavu. Nespretno se mučila sa zamkom koja ga je stezala sve dok najzad nije uspela da ga oslobodi.

Zarežao je preteće i oštrim zubima zgrabio zamku iskaljujući na njoj sav svoj bes. Uplašena povukla se par koraka unazad.

„Ne boj se“, začula je glas. „Neće te povrediti.“

„Silvan je tvoj?“ Okrenula se i upitala staricu koja je zastala kraj nje.

„Kakav silvan?!“ odmahnula je glavom i nasmejala se. „Zar ne prepoznaješ vuka?“

Osetila je kako je obliva znoj. Odjednom joj je postalo hladno i počela je da se trese kao prut.

„Ne boj se. On je predak tvog naroda, zar ne znaš to?“

Ćutala je. U pogledu joj se mogao videti strah.

„Ko si ti?“, starica je odmerila. „Čija si?“

„Ana“, pokušala je da sakrije podrhtavanje glasa. „ Žena Nemanjina.“

„Ko su ti roditelji?“

„Zar je to bitno?“ Prostrelila je pogledom. „Dali su me Nemanji i sad sam njegova.“

„Razumem“, uzdahnula je starica. Bila je samo nagrada, zalog mira. „Hvala što si mu pomogla.“ Pogledala je u pravcu vuka koji je stajao nedaleko od njih i krenula ka njemu.

„Kuda ćeš?“

„Daleko. Ovaj narod čekaju nevolje. Svi ih napuštaju i odlaze jer ne praštaju izdaju. Prepušteni su sami sebi.“

„Bog će im pomoći.“

„Da“, nasmejala se jetko. „Sigurno… Sve će ih uzeti k’ sebi.“

„Grešiš, jak je ovo narod i čeka ga sjajna budućnost.“

„Neiskvarena si… i naivna.“

Ana je zinula da se pobuni, ali je odustala. Neka starica misli šta hoće. Okrenula se, spremna da ode, ali je baba zaustavila.

„Kada bih rekla da ti mogu ispuniti svaku želju, šta bi poželela?“

„Jaku državu.“ Odgovorila je bez oklevanja. „Krunu za svoje sinove… i sinove njihovih sinova, dok ih bude.“

Starica joj je prišla bliže.

„A za sebe?“

„Ništa. Imam sve.“

„Nemaš ni sinove…“

„Imaću“, prekinula je prkosno i stavila ruku na stomak.

„Blago tebi“, nasmejala se starica kiselo.

„Imaš li ti potomke?“ Upitala je Ana.

„Nemam ih više… Nakon što su me izdali, sve ih je uzeo“, odgovorila je tiho i oborila pogled.

„Ko?“

„Bog, kog si pomenula.“

„Žao mi je.“ Zaista je to mislila. „Ako hoćeš ostani kod mene. Pomozi mi da vaspitavam moje.“

Kolebala se samo trenutak, a onda je odmahnula glavom. „Ne,  ali daću ti tu krunu koju priželjkuješ.“ Prišla je vuku i iščupala mu dlaku. „Ispruži dlan“, rekla je i spustila joj vlas životinje. „Čuvaj je kao oči u glavi. Dok god ti i žene tvojih potomaka budete čuvale ovaj majušni deo njega,  mi ćemo čuvati vas… i kruna će krasiti glave onih za koje si malopre molila.“

Nije znala sme li da joj ne veruje, zato je slobodnu ruku prinala grudima i napipala srebrni medaljon koji je skrivala spavaćica. Izvukla ga je već promrzlim prstima, i u njega sakrila vlas vuka koju je dobila.

Starica joj se osmehnula i krenula ka životinji koja je čekala.

„Stani“, viknula je Ana. „Kako se zoveš?“

„Ko šuma“,  rekla je ne osvrćući se. Hromi vuk išao je pokraj nje.

Ana je krenula nazad ka domu. Pahulje su i dalje padale, sunčevi zraci sada su već osvetljavali predeo, ali je nisu grejali. Činilo joj se da će se smrznuti.

„Koliko puta sam ti rekao da ne tumaraš okolo“, prenuo je iz razmišljanja Nemanjin glas. Prebacio joj je krzneni plašt preko ramena. Nije mu ništa odgovorila. Kada je video da je bosa namrštio se i podigao je u naručje.

„Hoću svog silvana“, rekla mu je kad je spustio na prag.

„Šta će ti?“

„Da me čuva od vukova.“

„Nema ovde vukova.“

„Ima. Sad sam videla jednog.“

„Gde?“ prekinula je uznemireno sluškinja koja se odnekud stvorila pokraj njih.

Ana je neodređeno pokazala rukom u pravcu šume.

„Kuku!“ Sluškinja se uhvatila za glavu i počela da viče. „Dimitrije, nesrećo! Brzo! Proveri ovce. Kaže, videla je vuka…“

„Kako se zove šuma?“ Upitala je Ana, ne obazirući se na njihovu uznemirenost.

„Zašto pitaš?“

„Rekla je da se zove ko šuma.“

„Ko?“ Nemanja se namrštio.

Slegnula je ramenima. „Neka baba.“

„Ko šuma…“, ponovila je sluškinja i brzo se prekrstila.

„Mokuša?!“ Dimitrije je pogledao iskosa. „Gde si je srela? Šta je još rekla?“

„Ko je Mokuša?“ Ana je upitala. Ime joj je bilo poznato, sluškinje su ponekad pominjale Mokušu, Mokošu, Mokoš…

„Ma to se neka dokona seljanka našalila sa tobom.  Zaboravi i nju i vuka. Doručak ti se hladi“, rekao je Nemanja strogo, a sluškinja je brzo otišla da zakolje petla.

I narednih godina petlovi su redovno klani u ranu zoru.

Vekovi su prolazili, činilo se nekad brže nekad sporije, stari bogovi  su sve ređe i sve tiše pominjani. Kruna je prelazila sa glave na glavu, a medaljon sa grudi na grudi.

Jelena je nervozno cupkala, dok je pred njom stajala žena u crnoj haljini, sa ispruženim dlanom. Činilo joj se da je taj srebrni medaljon davi.

„Oslobodi se tereta. Daj mi to što nosiš oko vrata… i podariću ti sina.“

„Medaljon?“ Izvila je obrve.

„Ne, medaljon zadži.“ Kosa, crna kao noć, vijorila je na vetru. „Daj mi samo ono što je u njemu skriveno.“

„Dok god čuvamo tu vlas kruna će…“

„Biti na glavi sina tvog muža“, prekinula je grubo. „Samo, to neće biti i tvoj sin.“

Jelena se ujela za usnu.

„Šta više želiš, krunu za potomke svog muža, ili čedo za sebe?“

Jelena se kolebala, posmatrajući kako sve što crne vlasi dotaknu vene. Najzad je uzdahnula i otvorila medaljon. Drhtavim prstima spustila je vučju dlaku na ispružen dlan. Gotovo istog trena crnooka žena provukla ju je kroz prste i vlas se pretvorila u pepeo. Nehajno je obrisala dlan o skute crne haljine, na kojima ostade razmazan trag. Sa samozadovoljnim osmehom na usnama otišla je ne obazirući se na kraljicu.

Devet meseci kasnije Jelena je Dušanu rodila sina. Nejako čeljade. Znala je da će on biti poslednji koji će nositi krunu i nije je bilo briga, jer bio je njen. Na dan njegovog venčanja, skinula je sa grudi medaljon i stavila ga oko vrata ženi svog sina. „Čuvaj ga kao oči u glavi“ mehanički je ponavljala reči koje su ranije govorili njoj.

A nešto kasnije, na obodu  šume, na istom onom mestu na kom je počelo, sve se i završilo.

Uroš je otišao u lov. Odapeo je strelu i hromi vuk je pao. Još neko je nategao luk i kralj je pao. Mokoša je gledala u lokve krvi.

„Više neće biti sinova Aninih sinova“ , žena crne kose spustila joj je ruku na rame. „Kralj je bio bez poroda.“

Mokoša je ćutala. Crnooka je povukla ka šumi. „Sestro, vreme je da pođemo.“

„Zašto si se vratila, Morana?“

„Zbog tebe. Svi bogovi su odavno otišli, samo ste Dajbog i ti ostali.“

Dajbog! Mokoša se trgla. Gledala je beživotno telo vuka na zemlji.

„Ne možeš mu pomoći“, rekla je Morana. „Njegovi su ga ubili.“

„Kakav narod…“ Mokoši se oteo uzdah.

„Trebalo je odavno da ga zaboraviš, kao i svi mi. Taj narod je umesto nas izabrao drugog boga, on će mu pomoći.“

„Ali neće! Zato sam i ostala. Za njega ovo je samo jedan od naroda“, pogledala je Moranu u oči. „ Sejo, nama je taj narod bio sve.“

„Okrenuli su nam leđa“, Morana je bila neumoljiva. „Zaboravili su nas! Vreme je da i mi zaboravimo na njih. Idemo.“ Uhvatila je Mokošu za ruku i povela je.

Autor: Irena

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

One thought on “2. Kruna

Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: