3. Šesta od Priboja

rusalke

-U…staj…ni…ca –čitam latinični natpis iznad stanice –Ustaj…nica… Ustajnica! –vičem pobednički nakon što sam pročitao ime ove zabiti napisano i ćirilicom.

-‘Ajde, izlazite, Šećeru, Dogo! –viče Hando –dogovor je bio šesta od Priboja!

On i Krstasti su već bili na peronu, a nas dvojica iskačemo iz vagona sekund pre nego što će se zatvoriti vrata. Psuje nas onaj staničar sa čekićem i svetiljkom, a ja mu uzvraćam tako što ga gađam pikavcom dok prolazimo pored. Utronjao se, ispao mu čekić.

Ovakvu vukojebinu još nismo zapljunuli. Iza stanice ogromne stene, u mraku se jedva vidi procep kroz koji mračan put vodi ka naselju. Buđavi sivi zidovi, nekim čudom neišarani navijačkim grafitima, ali sa jednim velikim znakom koji podseća na kukasti krst. Zapravo, dva kukasta krsta, jedan preko drugog. Skinsi brđani? Biće dobre makljaže, ako budemo imali sreće. Za nekoliko trenutaka zid će biti iscrtan znakom Handovih šakala. Samo Šakala bi izgledalo mnogo bolje. Ili jednog dana- Besnih Doga.

Čudan neki gradić, zaključujem polako kako prolazimo između stena iza stanice. Sve je napravljeno ili popločano kamenom, zgrade, ulice, trotoari… Stenovita brda su svuda okolo, pitam se da li ovde danju uopšte dopire sunce? Iznad nas zvezda koliko u životu video nisam. Zvezde koje umesto ulične rasvete osvetljavaju beli kamen svuda oko nas. I beli, dupli kukasti krstovi, uklesani u zgrade, složeni u mozaik na glavnom trgu. Postaje pomalo jezivo.

-Čudna ova… Ustajnica? – komentarišem dok ostali takođe zveraju okolo kao da šetamo po Černobilu – nikada na teveu nisam video niti čuo za ovako nešto.

-Zajebi razgledanje, valjalo bi da nađemo nešto za popiti –reče Hando gledajući zamišljeno okolo –ali ja ovde ne vidim ni prodavnice ni kafane-

-Ni trafike- dodade Krstasti –ja sam više za varijantu da otvorimo neku limenku.

-Budalo, nema ni sedam sati- kažem ja, i primećujem: nigde nikoga, par mačaka i pasa lutalica. Mogli smo onim železničkim čekićem da otvorimo neku limenku i da je prevrnemo na sred ulice, čisto sumnjam da bi se neko pojavio. Kao da smo u gradu duhova.

Najzad nailazimo na ljudsko biće, izgleda više mrtvo nego živo. Nekakav starac sedi na mokrom betonu pored napukle fontane pokrivene mahovinom, pune vode sa žabokrečinom.

-Ee moji dobri dečaci- pozdravlja nas stari –nisam vas viđao u Ustajnici ranije. Došli da prosite?

-Teraj se u dupe matori, nismo svi prosjaci kao ti –odgovaram. Starac se smeje.

-Nisam mislio na prosjačenje… došli cure da ganjate?

-Došli tebe da namlatimo- ubacuje se Šećer.

-Nemoj tako, dečak. Mogao sam za svakog od vas po devojče da odvojim, ali kad ste eto tako drski, kući ćete suvih ćuna, punih gaća i pre svega: prazne duše.

-Ko će bre napuniti gaće, matora drtino? – Hando mu se uneo u facu, ali se iznenada povuče nazad, zbog smrada čičinog valjda – hoćeš da nas biješ? Nas četvorica, ti sam, dok neko i naiđe, mogao bi i da popiješ celu ovu fontanu.

-Nemoj se zavaravati, momče –smeška se čiča –i ti si sam. Sam je i tvoj drugar sa šrafcigerom – pokaza na Krstastog, koji je iza leđa već izvukao svoju omiljenu alatku – I kerovođa –dodade, pokazavši na mene.

-Kako, šta…? – zaustio sam, ali ne znam šta da kažem. Možda je primetio pasje dlake na jakni i pantalonama. Koje dlake, pitam se, ne držim jebene pudle. Možda smrdim na pseća govna?

-I ovaj tvoj nesuđeni zet- pokaza na Šećera – i on je sam –Šećer prilazi i tek što će zamahnuti ali ga sprečava Hando:

-Jesi li ti i ćorav i gluv?-upita Hando starca – Ili si samo lud? Ili se praviš lud, i misliš da će te to spasiti od batina?

I eto ti sad: šta je trebalo ovoj starini da se kači sa nama? Ne sporim da bi bilo zabavnije naći dobru šorku sa lokalnim seljačinama tu negde naše doba, ili naloženu klinčadiju, navijače, tako neke bande. Možda bi nas trojica i preskočili matorog, ali ne i Hando. Hando ima taj neki pik na matorce.

-Ja se batina od vas ne bojim. A da vam kaže deda Vođa- bojte se vi vaše samoće. Došli ste možda zajedno, ali je zapravo svako od vas sam, i svakome od vas samoća će se skinuti i pokazati gola vrlo uskoro, ali kasno, deco glupava. Ustajnica je za vas poslednja stanica-

Prekinuo ga je Hando, a mi ostali smo ga nastavili.

 

ŠEĆEROVA PRIČA

-Skloni tu flašu idiote, izbaciće nas napolje a jedva smo našli ovo mesto- mrmlja kroz zube Hando.

Dogo sakriva ispod mantila bocu vinjaka koju je našao kod klošara kod fontane. Ili možda i nije bio klošar, s obzirom da smo mu u jakni našli i dve kutije lakija i tri hiljade.

Birtija, četiri i po stola, umesto sijalica nekakve lampe sa svećama. Pravi romens, samo što je, ako se mi ne računamo, kafana prazna. Stolovi i stolice čiste i uredne za razliku od… konobara? Gazde? Duge prosede neuredne kose i brade, prljaviji od Doga, podbuo od rakiještine koja stoji u flaši na šanku sa druge strane kafane. Stoji iza i nišani nas očima, namršten.

-Aj nek’ proba- kaže Krstasti –izbušiću ga, neće ga moći okrpiti.

-Smiri se, budalo. Čekaj bar po’ noći, da se prvo oduzmemo na miru- govori Hando, a u tom trenutku otvaraju se vrata. I za divno čudo, posle sva tri sata bauljanja u ovoj pustari bez igde duše, nailazi prvo žensko- drugo? Treće…? Četiri! Četiri predrkane… prezgodne… prelepe…

Sve liče jedna na drugu, i sve isto obučene, bele majice, bele suknje… pa da! To su valjda narodne nošnje, viđao sam da takve nose dečurlija iz moje zgrade. Sve imaju crnu dugu, mokru kosu. Pokisle? Nemoguće, gledam kroz prozor, ne pada kiša. Zvezde i dalje obasjavaju beli pločnik.

Sedaju za sto do prozora i ne obraćaju pažnju na nas, gledaju u beli stolnjak ispred sebe. Prljavi konobar donosi im flašu rakije? Ne, ipak je obična voda u pitanju. Sipa im u čaše i odlazi, bez reči.

-Zaboravile kišobran?- prekida tišinu Hando. Devojke ćute.

-Daj im gazda fen da osuše kosu?- dobacuje Dogo. Gazda stoji i dalje iza šanka kao kip, devojke ne reaguju –a možete sesti ovde uz nas, malo da vas ugrejemo?

-Jeste vi to neka folklor-grupa?-pitam ja. Jedna od devojaka najzad podiže pogled i odgovara:

-Pevačka grupa. Zovemo se Rusalke.

Nekoliko trenutaka čudne tišine.

-Rusalke? Jel to znači da na ruskom pevate? Rusinskom?- pita Dogo. Divim se njegovoj gluposti.

-Pevamo kako nas pesma navede –odgovara ona ista. Ima oštar pogled, ne znaš da li se smeje u sebi ili je ozbiljna.

-A da nam otpevate nešto? Pa ćemo mi vama, neku baladu-serenadu? –nastavlja Dogo. Dođe mi da mu zabijem facu u pepeljaru punu pikavaca. Devojka počinje da peva tim nekim etno melosom, ostale se glasom pridružuju. Jednim, slivenim, pratećim glasom, koji svako malo zazvuči kao gugutanje golubova:

 

Jana turčin lagala

Jana turčin lagala

Guj, guj, gugu, de

Gukaj, dumaj, galabe

V snja go nakarala

V skuta njeni belata

Guj, guj, gugu, de

Gukaj, dumaj, galabe

Jana turčin trovaše

Zubima go jaždaše

Guj, guj, gugu, de

Gukaj, dumaj, galabe.

Vav vodata prez dan go daržeše,

S tjaloto prez noć si tja spaše,

Guj, guj, gugu, de

Gukaj, dumaj, galabe.

Čudan neki jezik, nije ruski, nije ni makedonski.

Možda sam preterao sa vinjakom- ne sećam se kada su završile sa pevanjem, ni kada smo se raštrkali po ćoškovima kafane svako sa svojom crnkom, ali nikada mi se ovako naglo nije razbistrilo. Crnka koja se jedina osmelila da nas pogleda, sedi uz mene i šapuće mi nešto na uvo, ali ne može da sklopi rečenicu a da ne prasne u smeh. Smejem se sa njom. Izgleda da je i ona dobro potegla. A onda mi ozbiljnim tonom šapuće:

-Čekaj me gore na spratu. Ponesi ovo- daje mi onaj Dogov vinjak što je bio skriven u mantilu.

-Šta? Gde? Na kom spratu?

-Vrata pored toaleta- šapuće mi i ljubi me u uvo. Bacam pogled ka klonjama, i stvarno su tamo još jedna vrata koja tek sada primećujem. Ustajem, uzimam flajku i odlazim ka spratu.

Penjem se drvenim stepenicama, polumrak, svetlost zvezda dopire kroz prozore pokrivene najlonom. Prostorija u kojoj se nalazim puna je nekih drvenih kutija. Zagledam, otvaram jednu od njih, iskače mačka. Umalo se nisam upišao od straha. Siva mačka, zelene joj se oči pod odsjajem svetlosti. Psujem je i gledam okolo. Ako će pasti snošaj, valjalo bi da pronađem neki udoban ćošak. Nalazim nekakav dušek. Ne smrdi mi ni da je popišan, ni da je neko na njemu umro. Smejem se na glas: kad bi znao kako smrdi dušek kad neko na njemu umre. Sedam  i uzimam dobar cug Dogovog vinjaka. Dolazi mačka i umiljava mi se oko nogu.

Mačke su kul: snalažljive su, evo ova ko zna kako ova žgoljava preživljava, čisto sumnjam da je onaj bilmez iz kafane hrani. Gledao sam kako mačke hvataju i golubove i svrake, udave i ukradu i piliće i kokoške, uskoče na tavan, pokradu mesine tupavim seljacima. Kad je frka, preskoče kakav zid ili se popnu na drvo ili krov i budu mirne. A glupe džukele ništa ne znaju, ako ne žickaju za hranu pomrli bi od gladi svi do jednog. Jebeš džukele. Mrzim ih.

-Je l’ si zato potrovao Dogove pse?

Tako sam skočio da sam porušio nekoliko praznih kutija i popeo se na nešto što liči na zamrzivač. Zagledam okolo, ne vidim je nigde. Jebena mačka mi se obratila, ili sam se istripovao. Grozan dečiji glas, možda me neko zajebava? Naćulio sam uši, ali čujem samo nekakvo zujanje u ušima, koje se polako pojačava. Osetio sam onu odvratnu toplinu među nogama. Ovoga puta sam izgleda popustio slavinu. Jebote, šta ako dođe ona riba, a ja upišan? Razmišljam da se sjurim niz stepenice… i kažem ljudima da sam se upišao od straha zbog mačke? I šta da im kažem za mačiji govor? Niti smo varili, niti… jedino ako nam je gazda sipao nešto u piće. Podižem Dogovu flašu vinjaka na ono malo svetlosti zvezda. Na dnu flaše je nešto što liči na nekakav organ, veličine pileće džigerice i ispušta mastiljavu tečnost, poput krvi. Bol i mučnina izbijaju mi iz želuca poput eksplozije. Padam sa zamrzivača, a možda samo i ležem, tako je, ležem na mekani, topli dušek ispod.

 

PRIČA KRSTASTOG

Ne mogu više izdržati. Sedi mi u krilu već dobrih sat vremena, prezgodna je. Ne sećam se da sam do sada upoznao ovakvu devojku koja ne koluta očima dok joj prepričavam gde smo ja i Šakali sve bili, kakve smo selendre obišli, kakve smo batine izbegli i koliko seljačina namlatili. Rona se zove, kakvo kul ime. Pokušavam da je poljubim posle svake epizode, ali uspeva da mi se izmigolji svaki put, nasmeši se, ali mi ne mrda iz krila. Jebem ti, koji sam moj prešao na pivo?

Ako je i pustim ili mi pobegne sama… nema rizika da mi je preotme Šećer. Bacam pogled ka njemu. Ima pune ruke posla, sedi u drugom ćošku sa skoro identičnom kopijom Rone, samo kratke, još uvek mokre kose.

-Izvini na trenutak, moram do klonje, brzo ću- šapućem joj, i ona me iznenađuje poprilično vlažnim poljupcem. Jedva se kontrolišem da ne pišnem u gaće.

-Mmm, a da se malo središ usput, znaš već, kad već ideš u klonju?- šapuće mi, i ljubi mi resicu uha.

Ustajem i krećem ka klozetu, i taman da uđem kada mi se obraća gazda:

-Je li bre, balavac, koga si ti hteo da izbodeš?

Pravim se da ne čujem, a i puca mi bešika, ulećem u klozet, pipam bravu da zaključam glavna vrata, ali nema ključa. Ulazim u kabinu i otkopčavam šlic i… ništa. Ne mogu. Ne mogu da pišam kada sam pod tenzijom. Jebeni matorac, morao je da mi sjebe veče. Bešika mi puca, a ni kap da kane u vc šolju. Sedam na prljavu šolju kao devojčica, i posle nekoliko minuta kreće žubor.

Vadim šrafciger- pljosnati, a ne krstasti kako bi mnogi pogrešno povezali sa mojim nadimkom, i stavljam ga u rukav. Ako me onaj bilmez sačeka ispred da budem u pripravnosti, barem da se ukenja dok ostali ne priskoče.

Krećem ka izlazu iz klozeta ali zastajem kod glavnih vrata da oslušnem. Čuje se žubor slavine- gazda je verovatno i dalje iza šanka. Čuje se i priča nepoznatih ljudi, još neko je došao u kafanu. Ovako kasno, ima sigurno tri sata? Šta ako neko startuje Ronu? Izlećem iz klozeta. Gazda me gleda iza šanka, a za stolom gde smo sedeli u početku sada sede neka petorica, kao braća Daltoni: svi liče jedan na drugog, svi duge zapuštene kose, stare izderane kožne jakne. I svi liče na gazdu kafane. Na trenutak se pitam da li svi u ovom gradu liče jedni na druge? A onda primećujem da nema Handa i Doga i njihovih crnki, a tamo gde smo sedeli Rona i ja, sada sede Rona i Šećer. Tačnije, Rona mu sedi u krilu. Gledam malo bolje, da ih nisam pomešao?  Kratka kosa, to je stvarno ona.

Spazivši me, Daltoni ustaju, okružuju me i vade ogromne lovačke noževe. Najviši od njih, prilazi mi, širi ruke kao da će da me zagrli, pomišljam da je sve neka prljava šala, a onda mi viče u facu:

-Hteo si da izbodeš gazda Laku? ‘Ajde prvo izbodi nas, jednog po jednog, ako smeš.

Opet kao da mi se bešika napunila za sekundu, ali uspevam da se iskontrolišem. Gledam iza Daltona, Šećer i Rona samo sede i gledaju, Handa i Doga nigde na vidiku.

-Ne… nesporazum je, ljudi. Šećeru, gde su Hando i Dogo? Tu smo nas četvorica, nismo mislili…

Osećam prvi ubod.

Kao da sam bio u nesvesti neko vreme, ali sam i dalje na nogama, ispred mene je i dalje najviši Dalton.

To je onaj parališući ubod sa leđa u bubrege, posle kog obično sledi rez preko grla, kako sam čuo da rade specijalne jedinice.

-Šećer…- uspevam da izustim, i počinjem da se gušim, osetim kako mi se grče svi mišići leđa od uboda prema vratu.

-Hoćeš da te Šećer spasi? – čujem Ronin glas – ili da kao ti onda, sačeka da te izbodu i izgaze pa kada odu, da te izvede i priča okolo kako je uleteo sam među njih sa šrafcigerom i spasio te? Samo za razliku od tebe, on neće ležati iza šanka sakriven, nego će sedeti ovde sa mnom kao prava publika. Je li tako, dragi?

Šećer ne odgovara. Uspevam da ga vidim iza leđa Daltona, i dalje sedi na stolici sa Ronom u krilu. Ljube se, i ne gledaju u mom pravcu. Čekaju da Daltoni završe sa mnom.

Drugi ubod.

Ovaj je bio bliže sredini leđa, uz kičmu. Ustvari, ovo i nije ubod nožem, nego čačkalicom. Ležim na stomaku na podu svoje sobe u kući u selu gde sam rođen, na leđima mi je mokar list papira, a Daltoni me kroz njega bockaju čačkalicama. Igramo se doktora- slomio sam nešto u stomaku, pa sam morao da idem na operaciju.

DOGOOVA PRIČA

Gledam druge i primećujem: samo moja crnka sedi preko puta mene. Sve druge se nešto smeškaju dok pričaju sa Šećerom, Handom, čak i sa Krstastim jebote, samo moja ozbiljna, k’o da je sa sahrane svratila. Dođavola, možda ti Dogo nisi Donžuan, ali jebote, previše liči na Handoovu sestru da bi je pustio da ti promakne, daj saberi se.

Ustajem da pređem na stolicu pored nje, i shvatam da sam previše pijan, i da ću se samo prosuti pored stola. Mrmljam joj nešto kao izgovor za ustajanje, pretpostavljam da me ne razume jer ni sam sebe nisam razumeo šta sam hteo. Dođavola Dogo, pa ti nemaš spiku sa ribama ni kada si trezan.

-Ma znam, koliko puta se i meni tako desilo- odgovara mi. A ja joj uzvraćam verovatno najbednijim osmehom koji je u životu videla.

-Imaš predivne… predivne grudi!- hteo sam da kažem oči, ali mi je pogled pao i… i dalje me gleda, mrtva ozbiljna. Ne znam da li sam ovo malopre rekao ili samo pomislio. Moguće da poslednjih sat vremena pokušavam da razgovaram sa njom telepatski, kada sam već izgubio potpunu kontrolu nad jezikom. Možda se pre svega toga i osmehnula koji put, čini mi se da sam joj zapamtio osmeh… Ili je to osmeh Ave, Handoove sestre.

Ustaje i seda pored mene, ovo nisam očekivao. Odmah stupam u akciju dok me i ruke i ostatak tela nije izdao. Naležem na nju kao poluoboreno deblo, rve se sa mnom i prevrće me bog te pita kako i sada leži na meni. Ležimo na širokoj klupi pored stola. Čujem smejanje Handoa, Krstastog i Šećera, nešto i dobacuju ali ih ništa ne razumem. Crnka počinje da me ljubi. Lice mi pokriva njena puštena kosa- na trenutke hvatam prizore zidova kafane, na trenutke hvatam i vazduh- imam tešku devijaciju nosa, dišem na usta poslednjih deset godina. Šta sam sve popio večeras, kako li se ova mala ne onesvesti od zadaha. Zidovi više nisu žućkaste boje, nego nekakve zeleno-plave.

-Ti bi stvarno čekao tek da Hando ode u zatvor?- šapuće mi na uvo.

-Št… šta?- uspevam da prozborim. Premotavam film, pokušavam da se setim šta sam pričao o Handu i zatvoru.

-Mislim da to nećeš dočekati.

Da Hando ode u zatvor? O čemu smo pričali, dođavola? Hando bi mogao otići u zatvor čim se vratimo kući, koliko je sranja napravio, pitanje je vremena kada će mu se žandari pojaviti na vratima. Ko zna šta sam joj istrtljao, verovatno me ništa nije razumela. A i ne zna ona Handoa.

-A ne, ne mislim da će Hando dugo čekati da dođu po njega. Nego na tebe, bleso, nećeš uopšte dočekati da se vratiš kući. Da ne pričam o tome da spopadneš Handovu sestru kada on ode u zatvor. Barem ću te spasiti Handovih šaka. Prirediću ti najlepši kraj koji si mogao da zamisliš.

Sada baš ne mogu da se pomerim, a zbacio bih je na pod sa sebe. Nastavlja da me ljubi, ono malo kafane što vidim od njene kose sada izgleda kao da gledam kroz vodu. I usta su mi puna vode, ne mogu da dišem, izgleda već nekoliko minuta. Uspevam da zabacim glavu unazad, vidim Handoa, smeje se, iz usta mu izlaze balončići, balončići su svuda okolo, a voda je topla, i plutam, telo mi se polako podiže sa klupe.

 

HANDOOVA PRIČA

-Dogo, daj mi čičin vinjak. Idem sam, odmah ću- kažem im. Gledaju me k’o telad.

-Daj bre, Hando, pusti čiču, smrzli smo se ko-

-Hajte vi, potražite kafanu. Pronaćiću vas ja.

-Kako te ne mrzi da se vraćaš? Par modrica više neće mu ništa značiti. Koji si neiživljeni ludak- kaže Šećer. Zalepio bih ga preko usta, ali me mrzi da se zadržavam.

-Da nam ostaviš vinjak? Ti si sam, nas je trojica –pita Krstasti.

-I opet mogu sve da vas polupam – uzvikujem kada sam već pošao nazad ka fontani u parku.

Nešto nije bilo kako treba, užasan trip. Dok sam pre pola sata stajao i gledao kako Dogo, Šećer i Krstasti šutiraju matorog, valjda sam video kako to izgleda sa strane, ne znam. Možda me inače zaslepi adrenalin, bes, dok i sam udaram pa zato nisam to osetio ili primećivao do sada. Ali… Valjda me ostali nisu skontali.

Brzo sam došao do fontane. Iz daljine, primetio sam da matori leži gde smo ga ostavili, svestan izgleda. Priča sa nekom crnom, visokom devojkom u beloj, starinskoj haljini, ili suknji. Prilazim, devojka me primećuje i odlazi. Dolazim do matorog. Krvav je i dalje, gleda me onim ogromnim žabljim očima. Da li da mu kažem: izvini?

Pružam mu vinjak. Gleda u flašu pa u mene, kao psetu kad daš meso nakon što si ga izudarao lopatom. Sedam pored njega i palim cigaretu. Jednu od njegovih lakija. Uzimam kutiju i stavljam mu u džep od košulje, zajedno sa tri hiljade dinara koje nisam podelio sa ostalima. Naginjem vinjak i gledam u zvezde.

-Ipak nastavljaš put, je li dečko?

-Nemam pojma o čemu pričaš, stari. Došao sam da ti vratim pare… da budem iskren, ne znam ni sam zašto.

-Vratio si se… to je važno. A zašto, to dobro znaš.

Gleda me opet onako plašljivo. Liči na mog matorog, jebote! Neke mi bezvezne misli naviru, kao ono kada si đavoljski mamuran od loše brlje pa ti mozak radi kao mešalica. Osećam se kao da ću dobiti nekakav napad, ludila, panike, besa, ali ništa od toga, ustvari, plače mi se. Suzdržavam se, nije ni mesto ni vreme za to, ipak popuštam. Kreću mi suze.

-Žao mi je, dobro, žao mi je jebote. Sami su krivi što su takvi, ja ne mogu da ih promenim. Ali kada ga vidim onakvog, meni prosto dođe… i ona, ona što ga pravda i trpi, meni slaže priče-

Matori mi stavlja ruku na rame, pucam. Lice mi je u rukama punim suza, pred očima mi proleću slike pijanih roditelja, oteklih od batina.

Ne znam koliko je vremena prošlo dok se nisam pribrao. Potežem vinjak. Stari je i dalje tu.

-Vreme je da pođeš, čekaju te drugari – pokazuje mi prstom ka klupi nedaleko od nas. Dogo, Šećer i Krstasti sede, ne mrdaju. Spavaju izgleda. Kasno je, čini mi se i da svanjava.

-Jesu li me sve vreme gledali kako cmizdrim ovde sa tobom?

-To više nije važno. Ne gledaj na tvoje drugove istim očima kao pre. Oni su sada samo prazne školjke, mrtve čaure.Za razliku od tebe.

Nemam pojma o čemu priča.

-Jesi li nekada zamišljao da neki ljudi postoje samo kada se pojave pred tobom, kada zađu iza ćoška nestaju, i nastaju ponovo kada dođe trenutak da se ponovo sretnete? Tako je sada sa tvojim drugovima. Postojaće samo dok ih ti budeš vodio, ako ih odbaciš, polomiće se kao te školjke koje sam ti pominjao. Čak i ako ih sada ostaviš tu na klupi i odeš, njima je tu kraj. Oni su večeras došli do kraja svojih puteva. Mogli su da produže poput tebe, ali su propustili priliku. Ti nastavljaš svoj put, kao što sam ti rekao, kao potpuno ljudsko biće.

-Je li čiča, ko si ti ustvari?

-Vođanoj. Izveo sam grupu Rusalki iz vode, Rusalna je nedelja. Prošetaće po gradu i pohvatati nekoliko nesrećnika poput tvoje družine, iako sam im napomenuo da to rade samo iz vode, ali njihova stvar. Razmišljam da ih i ne čekam nego da krenem polako, umeju one da se staraju o sebi.

Neka je i lud, mislim se, nekako mi je skinuo kamen sa srca večeras. Dođe mi da ga poljubim u to krvavo čelo. Jebem ti sve, poljubiću svog starog kada ga vidim. Biće dobro ako se ne šlogira, posle svega što sam mu radio. Ponovo mi kreću suze, ali se suzdržavam nekako. Ustajem i odlazim do družine.

Ne spavaju, ali izgledaju kao da mesečare. Oči im naduvane od alkohola, nespavanja, a možda su i kakvu travu usput završili. Gledam na sat: tek je jedan posle ponoći.

-Ajmo na voz, i kući, zajebite ovu selendru.

Ustaju, i niko ništa ne pita niti govori. Prolazim sa trojicom zombija pored starog, idemo ka stanici. Nismo daleko odmakli, začulo se ogromno buć, kao da je neko ubacio nekakvu kamenčinu u fontanu. Okrećem se, trojica zombija me zastaju i gledaju me. Matorog nigde na vidiku.

Autor: Ratiger

Advertisements

One comment

  1. ‘Vako, JAKO mi se sviđa ideja, i likovi, i priča i skoro sve. Ali dijalozi škripe. Na momente su super, na momente očajni. Ko još priča ovakvim književnim jezikom? Svakako ne seljaci ili klinci-pankeri. I ko još, pobogu, kaže “dođavola”, bestraga mu glava? Zaglupi malo dijaloge i imaš do jaja priču.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s