6. Devojka, ptice, žena-ptica i crvi

ce6f923577ae09e51376749105c39523 

Nekakva devojka, koja je po zemlji trčala brže no što kraguj-soko leti, pobeže od kuće. Siroče je bila, i selo ju je zlom đuvegiji namenilo – ali čeljad vatrene kose i vatrena duha se ne daju ukrotiti, a nju su krasila oba. No šta će, ali kud će: gladna je godina bila, te i ona poče gladovati. Na visoravni ničega nema, a u drugim selima u dolu niko ništa ne daje mufte, progunđa i razmisli se šta joj valja činiti. I odluči da joj valja kakvih dukata iskopati, od kojih će jestiva i počinka platiti.

I mada je Carstvo poropalo, kneževine i despotovine se za njime srušile, i stara vera bejaše spljeskana između nakovnja nove i mesečevog čekića novije vere, devojka je – a baš se Verom zvala, od matere pre smrti naučila govoriti sa pticama i sa gujama. Pusti Vera glas u vetar, ptice ga razneše. Pusti ga i u kamen, zmije ga u zemlju odnele i vratile.

I zmija koja se prva povrnula ujede Veru, te ova sažvaka cveta tatulinog i pade u dubok san od četiri noći i tri dana. U snu joj se ukaza sve što joj je trebalo. Probudi se izlečena, zahvali se tatuli, pa se zaputi u obližnju goru. Gladna je bila, a jedva nekoliko kupina i oskoruša pronađe po obalama. I smrtonosna bura dunu, te je dodatno zadrža u putu, i devojka se u zečijoj rupi skrila, gde izjede još dva korena. Izjutra se iskobelja, pođe u goru, a u gori ju je već uveliko čekala žena-ptica, i ovako joj reče:

„Gamajun se zovem. Ime moje ti je poznato, a verovati mi ne moraš.“

No Veru, koju je rođeno selo htelo prodati tuđinskom velmoži, uopšte nije mogla iznenaditi crna ptičurina sa glavom i sisama ženskim. Na sve se ona bila navikla. I odgovori ovoj sledećim dvama pitanjima:

„I šta sad hoćeš? Stefanov zmaj-krst zato što se tako zoveš?“

Ali ne uvredi se ptica-proročica. I ne samo da se ne uvredi, nego se i osmehnu, i reče joj ovako:

„Ja sve znam i sve ti mogu reći. I reći ću ti, ako pođeš sa mnom u Irij.“

A Vera kaza da joj ne pada na um.

„Meni samo nešto dukata treba, konja da kupim, jednoga najamnika s dobrom sabljom, i hrane. Ništa što ti nudiš, neću,“ nadoda.

Gamajun zinu, kao pećinu da razjapi, i jato ptica po kojima je Vera slala glase, ulete joj u čeljust i ova ih proždra. I kako proguta, otvori nanovo usta i reče ovako:

„Slušaj, dete. Ja ti o svemu znam. Znam kada je šta počelo, koliko je svetova postojalo, znam kada će se koji junak roditi i kada će se šta završiti. Jedina nepoznanica si mi bila ti – dok i tebe ne nađoh, a sada već svaku tvoju pegu znam…“

„I šta ‘oćeš? Zmajev krst zato što znaš?“

„Ne budi drska, nego slušaj. Ja sam snela Jaje u kome je svet, i umrla. I samu sebe u Jaje smestih, dok se ono greje pod kovačkim vatrama Njegovim. I nanovo ću se iz istog izlegnuti, i ovoga sveta tada više biti neće, no će to biti svet drugi.“

„Ne vunovlačari,“ reče Vera, „nego nudi šta imaš ponuditi, inače odlazim!“

„Nudim ti blago neuporedno veće od ovoga koje si u gori naumila iščeprkati. Blago sa međe Irija, od koga su zvezde skovane.“

„Ne treba mi.“

„Nudim ti slobodu od okova sveta. Ne možeš zamisliti šta ti sve mogu podati!“, reče Gamajun.

„A šta tebi treba?“, upita devojka srdito.

„Treba mi devica vatrene kose, vatrene krvi i pegava, čijom ću vatrom spaliti perje sestara-kćeri a dušmanki mojih, čijom ću vatrom ugrejati Jaje iznutra, i izaći… Devica koja mi je, jedina pod Usudom, ostala nevidljiva – i koja me je jezikom jata dozvala sebi. Pođi sa mnom u Irij, i dalje, Napolje.“

„Niko tebe nije tražio,“ reče Vera. „Nagodbe nema. To što nudiš, neću. To što slobodom zoveš… u to ti se popišam. I gubi se.“

Znala je da je žena-ptica ne sme usmrtiti, jer bez nje ne može dobiti ono za čime žudi, i poče joj drsko vikati „iš, iš“, a Gamajun joj dade pero i reče:

„U ovoj šumi vladaju crni stvorovi. Kad osetiš da ne možeš proći, i kad začuješ glasa, slobodno se odazovi – jer imaš pero. Vikni im da se ukažu. A kad se ukažu, pokaži pero i reci jebem vas u koleno, i prolaz će ti se otvoriti. Ne tražim ništa zauzvrat. Srešćemo se još, a do tada ćeš se predomisliti.“

„Neću,“ odgovori devojka. „Jer, ko kokoši veruje, pileću pamet ima.“

I nastavi dublje u šumu.

 

*

 

Dok je Gamajun zagovarala Veru, dve su Bede, slinave, ispijene i crvima nalične – a s crvima u nosevima, dovukle još nekoliko grumenova zlata, nekoliki srebrnjak i dva dukata, i zakopale to u kužnu jamu u kojoj su već ranije sahranile približno tri tovara blaga.

Ovo behu nakaradne zemlje. Bede su ljudima morile stoku, krale su od njih i hranu i imovinu, a tek što su im, protivno uobičajenom poretku Usuda, izvrtale sudbu naopako ili ih čak po ulicama saplitale, to ni pominjati ne treba.

I reče jedna od dvaju Beda:

„Dolazi neka budala. Njušim njenu bandoglavost u vetru. Budi spremna, koliko sutra se selimo.“

 

*

 

A Vera je već dvared raskrčila sebi puta, bez da je razmađijala pero žene-ptice. Zmijom raskrči prvi put, a ptice iskljuvaše prepreke drugog puta: ali najveću pticu nije zvala.

I još jednom joj se tmuša ispreči. I ona tatulom raskrči crna stabla, koja su presahnjivala kako je tatula rasla. I opet ne zazva najveću pticu, niti njenoga pera poteže iz struka. Nastavi dalje, podera haljine, ispsova sve što se psovati moglo, te se opet ispreči nešto iz te šume koja je trulila stolećima i tisućlećima.

Vera potegnu silu prvog korena koji je u zečijoj jami izjela, ovaj se borio, borio, i nije prepreke uklonio. Ona potegnu drugi koren, koji izbi iz zemlje, uhvati grliti, trzati i čupati onih crnih stabala, crnjih crva i najcrnjih nepojmljivih grdobina, no ni on ne prevagnu. Zazva kupinu i oskorušu, no opet se ove biše i boriše, ali ne prevagnuše. I pozva Vera na kraju zečeve koji su je ugostili, te ovi raskrčiše puta kroz opoganjeno grmlje i stabla, ali se živi ucrvljaše i crkoše. Grdobine zinule, glasom majčinim joj se obraćaju, a ona im veruje iako ih vidi baš onakvima kakve jesu. Crvi joj se oko nogu uhvatiše uvijati, i ona vide da nema kuda. Trže pero iz pasa, njime raseče onih crva, grdobine ud’riše u vrisku, a ona im opsova kolena.

I počisti se sve, i ukaza se Gamajun nanovo, pa stade ubeđivati da joj se nadalje pomogne u borbi sa Sirinama, ali i sa Alkonostima. Pa kaza ovako:

„Pođi sa mnom, Vera. Ovo blago koje ćeš iskopati je načinjeno od ljuske jajeta u jajetu u Jajetu, iz koga se isprva izlegnuh. Usud je to komađe ljuske razdelio Čoveku, čovek ga je od čoveka krao stotinama puta, i Bede su ga na kraju i od Čoveka ukrale. Toliko je puta otuđeno da samo zlo od njega može isteći.“

„Šta god da dođe, već sam ga doživela,“ odgovori Vera.

 

*

 

Kad je blago iskopala, Vera ponese koliko je mogla u vreću strpati i na leđa nabaciti. Ali oseti kako joj na leđima sede dve Bede, nevidljive ali crvu nalične, a jedna miriše muškô a druga ženskô, i oteža joj se život dodatno. Pa ovako u ptičije granje podviknu, a jata se iz granja raspršiše, i tako i dalje prenesoše glasa:

„Gamajun, dođi, jebem tebe u koleno!“

I ukaza se žena-ptica što stoluje nad svim pticama, i nad svim ženama-pticama.

„Jesi li se to ti predomislila, pa konačno mene zoveš, Caricu, mesto da sa poslugom šuruješ? Ideš li sa mnom u proboj Ljuske?“

„Jok,“ reče ova, „no mi ili ponesi tovar, ili odnesi ove Bede od mene. A o odlasku u Irij ćemo razgovarati onda, kada crknem pa mi stvarno dođe vreme da idem u Irij.“

Autor: Volšebnik Pocerski

Advertisements

One comment

  1. Ovo deluje više kao odlomak iz romana nego kao kratka priča. Zamrzeo sam slovensku fantastiku jer je piše svakojaka nacija sa noge na noge bez i trunke talenta ili pojma. Srećom, ovde nije to slučaj. Valja ispeglati i doraditi, ali sve u svemu zvuči dosta autentično je jako je zabavno za čitanje.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s