10. Povratak kralja

                                                            26735396_10214878260329220_701662905_o

-Pa je l’ živ ili mrtav?- upitala je Armala. General je bio jedan od retkih koga njen pogled nije mogao da pretvori u kamen.

-Kako god gledamo, nemoguće je znati u ovom trenutku- odgovorio je smireno. Iako je bio svestan da je Kraljeva smrt mogla da znači i njegov kraj- u najboljem sučaju vešanje ili kamenovanje do smrti. Buhajrini mu se nisu činili kao poslodavac kod koji bi ga prihvatili raširenih ruku, bez obzira na dugu karijeru istrebljivanja šarenog spektra protivnika.

-Ako je živ, postoji i šansa da su mu zajezerski Kopti pružili utočište. Ne smemo zaboraviti koliko je vaš otac učinio za njih kada ih je prihvatio u izgnanstvu, i pustio ih da žive uz samo jezero.

-Da ih nije pustio i nagurao među Buhajrine, ne bi ni došlo do ovog sranja!

-Nije vreme za politiku- umešao se u razgovor mladić sa ožiljkom preko oka, obučen sav u crno -general nas je zvao u Mubalu da pronađemo Abu Karima.

-Pa šta ima onda da zasedamo ovde oko toga, dragi Ahi? Generale? Vas dvojica ste beše borci? Ja sam došla ovde sa više boraca nego što vi imate čuvara, generale. Vas dvojica sedite u ovoj garaži za kamile a ja ću sama prevrnuti celu Mubalu-

-Stani malo, došla si ovde paradirajući svojim konvojem kao da je Dan Pobede-

-Možda sam trebala da skakućem sa terase na terasu, kao ti, da zavirujem kroz prozore? Prestani da se igraš hašašina, Ahi. Skini te haljine i obuci uniformu, napolju besni rat ako nisi primetio.

-Mogla si doći u Mubalu i da ne trubiš na sve strane, ceo grad te je video. Bilo koji seljanin, Buhajrin ili čak potplaćeni Kopt može da taguje zgradu pa da nas Amerikanci sravne krstarećim raketama. Treba mu samo jedan običan mobilni telefon. Misliš da možeš tek tako da jurišaš tenkovima? Napolju jeste rat, rat koji gubimo. Ako nisi primetila. Kada ti rakete potpuno unište avijaciju a Buhajrini te sabiju u gradove i pećine onda je vreme da pređeš na gerilsko ratovanje-

-Pošto se već nisi prihvatio da vodiš očev bataljon kada ti je ponuđeno, nemoj sada da mi taktiziraš.

-Ja sam vojnik, ali nisam vojskovođa. A ti nisi ni jedno ni drugo.

-Raisa Armala!- vojnik na vratima je prekinuo raspravu- Uhvatili smo pustinjsku vešticu koja je lečila Abu Karima!

-Uvedite je- reče Armala vadeći nož iz korice -da nam otpeva još jednu bajalicu dok joj je još jezik u ustima.

-Da je nisi pipnula!- Ahi Tair al Asuad je pošao ka Armali sa ispruženim žaokama, oblim oštricama koje je držao skrivene ispod podlaktica. Istog trenutka našao se na nišanu četvorice Armalinih boraca.

-Znala sam da je veštica tvoja. Od svih učenih doktora i hirurga koje je Abi doveo u Mubalu ti dovedeš kurvu Tuarega da nam oca leči?

-Um Sahra, ta veštica kako je ti zoveš mi je spasila oko, i ove noge koje me i dan danas nose lakše nego pustinjski vetar.

Veštica koju su vojnici uneli na ramenima bila je zapravo mlada žena, koja bi mogla biti i izuzetno lepa kada joj dobar deo lica ne bi bio pokriven modricama i posekotinama. Sudeći po pokretima onog oka koje joj nije bilo zatvoreno od otoka, bila je svesna. Čim su je spustili na pod, Armala joj je prišla, uhvatila za kosu i uperivši joj nož ka ustima zarežala kroz zube:

-Ti si bila poslednja sa njim. Rekla si da niko ne ulazi u sobu dok sam ne izađe. Ako nije izašao sam, ko ga je odveo? Gde si ga sakrila, akrabe pustinjski, govori dok još imaš jezik!

-Išao je do kraja puta ali se… Ali se vratio – govorila je u prazno -to ste tražili od mene.

-Nemoj da mi buncaš nego govori gde je! Zaklaću i tebe i ovog tvog ljubavnika koji te je doveo – niz oštricu noža, koji joj je naslonila na čelo gurnuvši joj glavu unazad, potekla je krv.

-Ja nemam ništa sa tim, a ona je htela samo da pomogne- Tair je ponovo pošao ka Armali ali se približio tek toliko da ga zaustavi cev njenog pištolja.

-Rekao je…- nastavila je veštica – treba nam živ… general je rekao…

Svi pogledi bili su okrenuti ka generalu koji je zadržao zamrznut izraz lica.

-Vrati nam ga živog kako god umeš… Ali otišao je predaleko… i sam se vratio… Nije smeo da se vrati…

***

Dečak je sedeo na panju i trljao tetovažu krsta tik ispod šake. Žarila je, i posle četvrtog dana. Umiljato jagnje koje je držao na uzici motalo mu se oko nogu tražeći igru. Od stada od preko 60 grla, ostalo je tek nekoliko ovnova, deset ženki i ovo, poslednje jagnje. Iako je otac skrivao mlađu jagnjad od samoorganizovane koptske milicije poturajući im matore ovnove,  ovo jagnje, kao i svu ostalu pre njega, namerio je da žrtvuje u  staroj štali.

Otac je izašao iz kuće i pošao ka štali. Posle nekoliko metara zastao je i izviknuo:

-Šta čekaš? Polazi.

Dečak je uzeo jagnje u naramak i požurio za ocem.

Zastali su nekoliko metara ispred štale. Osluškivali su nekoliko trenutaka, i uvidevši da se ne čuje ništa osim roja muva zunzara otac je uzeo jagnje i poslao dečaka nazad ka kući.

Na vratima štale zaljuljao se od mučnine osetivši smrad raspale lešine na pustinjskoj vrućini. U jednom ćošku ležale su nagurane gomile životinjskih kostiju.

Uzeo je nož, brzim potezom preklao jagnje i užurbano izašao iz štale. Začuvši šuškanje iznutra, nevoljno je prišao zidu štale i zavirio između dve daske.

Iz rupe na sredini štale pokrivene tankim slojem sena, promolila se prašnjava prilika ljudskog oblika. Bio je to muškarac, go do pojasa, kože izmrljane sasušenom krvlju. Primetio je senku posmatrača spolja i gledao ga je nekoliko trenutaka crvenim očima koje su svetlile u polumraku kao dva žara cigarete. Kada se senka povukla, pogledao je levo-desno i ugledavši mrtvo jagnje bacio se poput zveri i zario zlatne zube u krvavi vrat.

Autor: Ratiger 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s