12. Spasilac

duality-patricia-ariel

Ja sam lud. To sam kasno shvatio. Tek kada sam se zapitao da li ludak može da bude pri dovoljno zdravoj pameti da ispravno prepozna postojanje bilo čijeg ludila, pa i svog? Uglavnom, odlučio sam da verujem sebi jer ko bi, inače, ostao normalan provodeći mesece, godine, decenije – odavno sam izgubio svest o vremenskoj niti koja je pratila moje tamnovanje – u potpunom mraku. Ne, ja sam, sasvim očekivano, poludeo i to moje ludilo pružalo mi je osećaj zadovoljstva. Utehe, čak. Više nisam imao brige na celom svetu. Ni o sebi više nisam brinuo. Poslednji komad odeće strgao sam sam. Više me ništa ne ograničava, pa ni hladnoća, mislio sam. Utripovao sam da sam potpuno slobodan od svega i od svih, tako zatočen u ćeliji koja je dozvoljavala najviše tri koraka u obe dimenzije. Proglasio sam se slobodnim, u inat svima. Slobodu je nemoguće oduzeti, majmuni – kezio sam se imaginarnoj gomili u ćeliji. Doživeo sam nirvanu, maštao sam, u tom jadnom, mračnom prostoru. Sedeo sam i ćutao i sladio se svojom oslobođenošću od potreba i ravnodušnošću prema ljudima.

A taj mrak desio se odmah. Najčešće ga ukinu postepeno, kao očekivani deo zarobljeništva – inače ono gubi smisao – šapnuo mi je jedan zatvorski stražar na samom početku mog tamnovanja. Tvrdio je da je samo obitavanje u tamnici nedelotvorno. U svetu u kom živimo to je, možda, čak i nagrada. Sklone te iz pohlepom zaraženog društva, hrane te i puštaju da budeš sam. Sve što bi zdrava osoba mogla da poželi. Zato je car došao na ideju da ljude treba i mučiti pride. I to ne samo one zatvorene.

Sedeo sam tako i ćutao. Povremeno sam urlao, čisto da razmrdam čulo sluha. Povremeno sam lupao glavom u zid jer – pa što ne bih? Ja sam lud. Ludaci dozvoljavaju sebi svašta. Mokrio sam i vršio nuždu gde sam stigao i kada sam hteo. Ćutao sam, pevao sam, igrao sam, sunčao sam se. Sve sam mogao u svojih par kvadrata. Moji tamničari, koje nikada nisam video, nikada i nisu probali da se mešaju. Jednom dnevno dostavljali su mi tanjir hrane i malo vode, i ja sam živeo. Ništa mi više nije smrdelo, nije mi smetala brada, ni stalna žeđ i glad – bio sam slobodan i od smrti jer da li sam živeo smrt ili umirao život, to već nisam mogao da odredim. Sveo sam sebe na nivo bubašvabe. Živeo sam po instinktu. Više nisam mislio. Sve ljude koja sam ikada poznavao – zaboravio sam. Sva osećanja koja sam osećao – pustio sam.  Nisam više želeo da budem nazivan čovekom. I u tome sam uspeo.

Skoro.

Taj dan pamtim kao onaj kada su me primorali da opet budem čovek. Otvorili su vrata tamnice, govoreći reči koje nisam razumeo, jer jezik sam zaboravio. Izgurali su me, najposle, napolje. Sećam se slepila. Ništa nisam video osim senki koje su me vodile, vozile, gurale i koje su sve vreme nešto govorile. Hteo sam da im kažem da više nisam tu, da ovo nisam ja. Da mi džabe pričaju, da me džabe guraju. Isto tako mogu i da me pregaze. Ja sam buba, običan insekt, nemam više ništa zajedničko sa ljudima, smrvite me, ostavite me da, slep, ispustim iznutrice ispod nečijeg stopala. To želim, tako da skončam. Dostojanstvenom smrću bića koje nema želja, ne povređuje iz loših namera, ne juri bogatstva gazeći preko leševa.

„Car je mrtav, živeo car!“ vikala je gomila, a ja nisam mogao da odredim značenje tog povika. Zaboravio sam i ko je car, i šta znači umreti, šta živeti. Dopuštao sam da me klupko senki nosi i nisam mislio kuda, ni zašto, ni kako. Sviđalo mi se da nemam volju, da zavisim od volje slučaja, da osetim isto što i kosmos u trenutku nastanka.

A onda se, u gomili izobličenih rečenica, jedna uobličila:

„Ali, car, car je go!“

I najednom, cela vreva koja se kotrljala meni nevidljivim ulicama, je utihnula. Gomila, čije sam izdahe osećao na koži, je sinhronizovano udahnula. Dete je htelo da ponovi tvrdnju, ali ju je neko, dlanom preko detetovih usana, prekinuo.

Setio sam se.

To dete, to sam ja. Na planeti Zemlji sve se ponavlja. Sve je krug, usiljena igranka bez prestanka. Dete koje je prvo primetilo da je vladar go uvek, posle godina mučenja i kažnjavanja, dobija šansu da utaba nove puteve svemira. To dete smatraju spasiocem čovečanstva. Spasiocem univerzuma. Ono je pokazalo čistotu i hrabrost za koju ljudi, nesvešću svojom, znaju da im je potrebna. I iznova i iznova, baš svaki put, to dete se proda za šaku novčića.

„Da zatvorimo dete, kralju?“ došlo je iz moje neposredne blizine. Trgnuo sam se. Odmahnuo glavom:

„Car je mrtav, gospodo. Živela sloboda“, prozborio sam zakržljalim jezikom, i opušteno, po navici iz zatvora, pomokrio po svojoj nozi, ispustivši, pride, jedan dugi, grgoljavi prdež u čast careve smrti i u čast novorođene slobode.

Autor: D.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s