3. Gospa Davitelj i Kralj Životinja

thai_rama_148

 

putovanje

Sunce je izvuklo zoru iza dalekih kamenih stena, provuklo crvene zrake kroz visoke trave i donelo svetlost do mesta gde je mračna šuma počinjala, a svet završavao, pritom uznemirivši Gospu iz dubokog sna i obasjavši beživotno telo njenog saputnika što se klatilo sa obližnje grane, poput nekog grotesknog prezrelog ploda.
Gospa nije bila nimalo iznenađena. Vodič već par dana beše izgubljen u buncanju o čarobnoj šumi, kralju iza drveća i jazavcima što ne beže, već za malim opasačima nose revolvere, kao i o gmazovima što umesto otrova pljuju metke i granate. Iako je uradila sve što je bilo u njenoj moći, sakrila sve oštre predmete i pogurala užad u svoj ruksak, nije računala na kreativnost straha, domišljatost što se javlja u poslednjim trenucima bunila.
Vodič je očigledno uhvatio neku vrstu pitona, Gospa nije bila stručnjak za zmije, iskoristio ga poput užeta i obesio se o najvišu granu nekog drveta. Gospa se ni u drveće nije razumela. Niti u šume, skrivene puteljke što se jedva od palog lišća razaznaju, kao ni u mahovinu, položaj zvezda, pa čak ni u sunce koje je pre više od dvadeset godina pokušala da dohvati.

Krenula je sama, jedva vidljivom strmom stazom, što dalje od mrtvog čoveka i žive, zapetljane zmije što je zevala u njenom pravcu. Da li pomoć traži? Ili pak nemim jezikom svoga gospodara, što planduje tamo negde u središtu šume, doziva? Nije ni bitno. Lako je izbacila nemili prizor iz misli. Kada bi barem isto mogla reći i za san koji je prevrtaše čitavu noć.

san

U Gospinim snovima vlada crnilo išarano zvukovima. Šuštanje vode. Struganje metala. Lepet krila. Reči, tonovi, šumovi. Cvrkut ptica i zavijanje divljih zveri. Savršena simfonija prepuna značenja, poruka, smisla, sećanja… Svaki događaj je ogrnut mrakom, bez obzira da li  se desio za vreme Gospine slepoće, posle čudesnog ozdravljenja ili beše mešavina skrivenih fantazija i proročanskih snova. Ipak, najčešće ju je progonila stara noćna mora. Ako se snom može nazvati izbledelo sećanje. Ako se noćnom morom može nazvati nešto što u sebi nosi takvu lepotu. Jedino je on stajao izvan tame, oivičen mrakom, bele puti i šarene odeće, usamljena, svetla tačka što pliva u nepreglednoj tmini.

– Ja te vidim, iako sam slepa! – rekla mu je sinoć, kao i mnogih drugih noći ranije, sećanje na stvaran događaj što se odigrao pre dvadesetak godina na javi.

– Ja sam ubica! Ne veruj mi! Tvoja zaručnica je mrtva. Ja nisam ona! – vikala je za njim dok je skakutao po mraku. Da li je čuo šta je rekla ili se njen vapaj zauvek izgubio u žuboru vode?

Hodao  je po kamenju, shvatila je po hiljaditi put. Ljuljao se, sad na jednoj, sad na drugoj nozi, i zagledavao u virove i brzake koje ona nije mogla da vidi.

– Dođi! – razmazao je mrak rukom, doskakutao do obale i poveo je oprezno prema prvom kamenu.

– Ja sam ubica! – stajali su na istom kamenu – Večeras ću ti srce iz grudi iščupati!

– Hoćeš li, zaista? – nasmešio se i odskočio što dalje od nje.

– Kažu da si lud. Otac ti je bio lud. Deda takođe! – za tren se stvorila pored njega.

Delovao je iznenađen njenom spretnošću u mraku. Godine treninga, htela je da kaže.

– Nećeš me ubiti – rekao je sigurno.

– A zašto ne? Radim šta mi se kaže. Na rukama i nogama su mi konci. Samo mi se glava slobodno klati. A takvim kao ja, glava nije potrebna.

– Nećeš me ubiti – ponovio  je – Zato što me vidiš, a pre mene, nikoga drugog videla nisi.

Bio je u pravu. Zašto bi ga ubila? Bio je potpuno normalan. Pametan. Duhovit. Bio je svetlo u mraku.

I nije znao da pliva.

Lebdeo je u tami, a onda odjednom nestao. Ispustio je krik pre nego što se izgubio u crnilu. Mogla je da beži. Mogla je da mirno stoji. Nije trebalo ni oči da zatvara. Samo uši da začepi i savest umiri. Ništa od navedenog nije uradila, već je u vodu skočila i mahnito svetlost tražila. Dodirivala je kamenje, pesak, rečne rakove, ljigave ribe, izgubljeno prstenje… Potom je ruku ugrabila, blistavu i svetlu, poput legendarne toplote što neki ljudi suncem zovu. Drhtavu, mokru i sklisku. Sve dok je rečna struja ne otrže iz slabog stiska. Kralj je nestao u reci. Zauvek.

– Kralj je mrtav! – povikala je prema tami kada je napokon izašla iz vode.

– Tvoja misija je gotova – tama  je odgovorila – Pođi za mnom!

U snu bi uvek ostala ukopana na mestu. Sve dok joj crna voda ne bi došla do nosa i naglo je trgnula iz sna.

savet

– Središte šume retko kad je ljudska noga dotakla. Moja, samo jednom. Ako do tamo i dođeš, poješćete divlje zveri – rekao je vodič dva dana pre nego što će poludeti – Jedina nada ti je da nađeš kožu pelisterskog leoparda za kamuflažu.

– Čega? – upitala je.

– U ovo doba menjaju kožu, poput zmija. Popnu se na najviše drvo, zakače o granu i skoče na tlo. Ako  prežive, imaju barem još godinu dana života, ako ne, njihovo je vreme ionako isteklo. U svakom slučaju, koža uvek na grani ostane. Kada kožu vidiš, slobodno je navuci. Samo tako ćeš do centra doći.

– A ti?

– Ja ću već na grani biti.

razgovor

– Kako ti se sviđa svet? – upitao je Tama. Tama je bi omanji proćelavi muškarac. Inzistirao je da ga drugačije zove. Neko smešno ime. Za nju je bio Tama. Smrdljivi Parfem. Nervozni Pokret. Znoj, eventualno.

– I pre sam svet poznavala – drsko je odgovorila.

– Samo fragmenat, okrajak hleba, površinu okeana, podnožje planine, strmo i neprohodno. A sada, zahvaljujući sočivima, imaš ceo svet da iskusiš. Nećeš verovati šta smo sve  još  u palači našli.

– Pomagala za sluh?

– I druge stvari. Dosad neviđene. Dosad nezamislive. Sakrivene od nas običnih ljudi. Sada je sve naše. Ne moje, ne tvoje, nego naše. Ovo je početak novoga sveta!

– Palaču ste uništili…

– Sa zemljom smo je sravnili i brazdu zaorali.

– Bila je lepa! Mirisala je na cveće.

– Neko bi je već, možda za hiljadu godina, iščeprkao. Kako se tada lepo živelo, uzviknuli bi. Pogledajte te lustere, freske i murale. Zlatno doba. Nebesko kraljestvo na zemlji. Frfljuk Osvajač, Blablablarius Moćni, Trtin Mrtin Veliki. Pesme bi smislili, a nas bi zločincima načinili. Huljama, lopovima i ubicama.

– Ja nisam ubica!

– Naravno da nisi.

– Zovu me Gospa Davitelj. Bulje u mene kad misle da ne gledam. Šapuću kad u drugu ulicu zađem. Nisam sigurna da li me vole ili mrze.

– Verovatno i jedno i drugo. Tako je to sa bogovima.

– Tek bog nisam!

– Ti si najbliže bogu što će iko od njih videti. Gospa Davitelj. Rušilac monarhije. Uništitelj tiranije. Obožavaju te! Vole te! Mrze te! Zavide ti! Jednoga dana će te ubiti!

– Vole me iz krivih razloga –  sramim se. Iz krivih razloga me  mrze – muka mi je. Ima li goreg osećanja?

– I ima i nema. Ko je još lud da osećanja poredi.

– U snovima me progone. Među njima je i on. Još uvek živ.

– Nadam se da i dalje ne pokušavaš dohvatiti sunce?

– Ako je u mračnom svetu svetleo, možda u ovom, svetlom, blista!

– Shvaćaš i sama da tvoj kralj nije sunce?

– Da, moj dragi je od sunca svetliji!

dolazak

Pelisterski leopard je sitna zver. Noge su mu kratke, glava mu je mala. Koža mu smrdi na svež izmet. Gospa je u kostimu već četiri dana. Jedva da išta vidi. Baš kao u starim danima. Sluša. Njuši. Dodiruje. Postala je životinja, kao i njen dragi, ako su glasine tačne. Da li se neko tamo gore upravo od smeha previja?
Čuje korake.
Njuši mokru dlaku.

Oseća nešto tvrdo na potiljku.

izveštaj

Na severu je haos! Seljani pričaju o nekavom čudovištu, mešavini majmuna i čoveka. Kažu da mu je lica ko u gorile, izobličeno i uraslo u dlaku, dok mu je telo u šarenu ljudsku odeću obavijeno. Dolazi obično pred zoru. Ponekad hoda uspravno, ponekad trči na sve četiri poput kakve životinje. Neka seljanka se kune da joj se jednom obratio na našem jeziku, dok s druge strane, većina izveštaja govori kako vojskom zapoveda pomoću nekakvog životinjskog jezika koji se uglavnom sastoji od vrištanja i kreveljenja. Njegove armije strašnije su i od njega samog. Majmuni sa toljagama, odeveni u toge sačinjene od lišća i hrastove kore, sa kornjačama na glavama umesto šlemova, upadaju u kuće, uništavaju nameštaj, ubijaju i siluju žene, muškarce i stoku. Ko majmune preživi, uglavnom od zečeva strada. Njih je na hiljade, trče kao besni, na leđima nose privezane zdele sa nekakvom zapaljivom tvari, pa kad dođu do kakve kuće, ambara ili štale, tu zastanu i čekaju strelce sakrivene u krošnjama i njihove vatrene strele. Ko su strelci – niko ne zna. Vide im se samo dlakave ruke kako odapinju vatru, a zatim… zatim se malo šta vidi jer zečevi samoubice odleću u vazduh i sa sobom nose sve što im se na putu nađe. Međutim, zapovednik uvek pušta par sretnika da pobegnu i reč o životinjskoj pobedi mladom Vođi prenesu. Ko im je zapovednik, Gospo, ja još uvek nisam uspeo da saznam. Da li bi to mogao biti davno izgubljeni kralj, kako ste sami u prošlom pismu predložili? Sumnjam. Moj vam je savet da se oko toga ne zamarate. Kralj je mrtav već dvadeset godina. Zašto bi se tek sada pojavio? A njihovi napadi, koliko god brutalni bili, zapravo su smešni. Ako mladi Vođa odluči da ih sravni sa zemljom, ništa ga u tom naumu neće sprečiti. Niti sve životinje, niti čarobna šuma sama. Bojim se da bi mladi Vođa čak sve ovo mogao u svoju korist preokrenuti. Pominje se policijski sat i ukidanje Saveta i Parlamenta. Ako mu to pođe za rukom, niko ne garantuje da se neće proglasiti za kralja – ili čak cara! Tih se titula stari Vođa, kojeg ti nazivaš Tama, užasavao, ali ovaj novi je drugačija sorta. Bojim se Gospo. Ovo na dobro neće izaći. Savetujem oprez!
Vaš VH

na dvoru životinjskog kralja

Opet je videla. Koža pelisterskog leoparda ležala je napušteno u podnožju stabla. Ruke joj nisu sputali omogućivši joj tako da se sama penje. Njeni tamničari su je pratili u stopu. Nekolicina  se penjala iznad nje, vodeći je negde prema vrhu. Naoružani majmuni.  Da beži nije mogla. A i kad bi mogla – ne bi htela. Negde gore na vrhu sijao je on. Nekada mladi kralj, sada kralj životinja. Bila je sigurna.

Dvor je zapravo bila kuća na drvetu. Kraljevska porta beše rupa u podu. Jedan od majmuna pruži joj ruku i ona se izvali na drveni pod. Razgledala je dvoranu sa poda, sve sa rukom stavljenom na čelu, iz straha da je pogled na kralja ponovno ne oslepi. Moj dragi je od sunca svetliji! Razmišljala je da sočiva skine dok je drhtećim korakom prema kraju dvorane napredovala. Sa obe njene strane  stajaše orangutani obučeni u uniforme boje lišće, u rukama držeći koplja, mirni i staloženi, poput pravih vojnika, nepomični i visoki, poput stubova. Na samom kraju prostorije, između drvenog prestolja s jedne i ogromnog kotla s druge strane, stajao je čovek, toliko uvijen u sivi plašt da mu je samo čupava glava, prekrivena bradom i ožiljcima, virila iz prljavih nabora. Bio je to on, a opet, pred njom je stajao neki drugi čovek.

–  Ko ti svetlost ukrade, kralju moj? – upitala je već blizu postolja, nesigurnim glasom, tek da nešto kaže i šutnju prekine .

Pogledao je u njenom pravcu, namrštio obrve, kao da  pokušava nečega da se priseti, pa zatim odmahnuo glavom:

– Mladost mi ukrade vreme, lepotu rane, a svetlost ne znam šta li je. Neka ženska stvar, verovatno. Za njih sam odavno prestao da marim, kao uostalom, i za sve ljude, osim kad mi se pod šapom nađu.

Na kraju svake rečenice, kralj bi ispustio nekakav neartikulisani zvuk, nalik režanju, kao da time hoće uvećati crnilo svojih reči i otuđenost od ljudskog roda.

– Zašto si došla? – upita tišim glasom, sve vreme grijući ruke nad parom što je izbijala iz ključajućeg kotla. Ipak ju je prepoznao.

Zašto je došla? Da ga povede nazad u civilizaciju? Da ostanu ovde? Možda da odu negde daleko, negde gde samo biljke uspevaju. Sve je to sada delovalo smešno.

– Došla sam da te zamolim da prestaneš sa napadima. – Nije lagala… puno. Saosećala se sa svojim narodom, iako o njima nije preterano razmišljala kada se na putovanje odlučila.

– Da  prestanem? – iznenadio se – Nikada! Ljudi su ovo i započeli. Rušili su, sekli i ubijali. A sada, kada je na nama red, nas čudovištma zovu! Ali, ne… ne umišljam se, nesuđena moja, da ćemo ovaj rat  da dobijemo. To nikako! Časna smrt je sve što tražimo. Moji majmuni su neposlušni, divlji, nedovoljno istrenirani, za razliku od većine ljudi. Reklo bi se da razmišljaju svojom glavom. Čak bi se reklo da ne vjeruju u svakojake glupost. Mnogi me neće ni slediti. Ah, dajte mi hiljadu budalastih, naivnih ljudi i osvojiću kraljevstvo, dajte mi deset hiljada takvih  i osvojiću svet. Šteta što se ljudi gadim!

– I ti si čovek – približila mu se na korak.

– Nisam! – povika – Majmuni su mi pokazali put. Sa njima dostigoh nirvanu. Jedan sam od njih. Mi majmuni smo vrhunac evolucije. Stalni, nepromenjivi, došli smo do vrha i na vrhu ćemo ostati, dok se ljudi vrte u krug, troše energiju, ruše sve pred sobom, pokušavaju da stvore novi svet, a uvek su na istom mestu – dnu!

– Čemu onda sve ovo? – skoro mu je doticala ogrtač – Ostani na svom vrhu! Osim, naravno, ako nam se ne svetiš što smo te tako olako zamenili?

– Šuti!

– Ja sam te, mili moj, sve ove godine tražila. Da nisam verovala da si živ, nikada sočiva ne bih ni stavila. Svakom tragu kraj sam videla, svakoj glasini važnost sam pridavala. Kako me boli kada te ovakvog vidim. Ludog, krvoločnog, divljeg. Ko ti svetlost uze, kralju moj?

– Svetlost! Ludost! Prokleta ženo, šta ti o mojoj ludosti znaš? Onoga dana na reci, dok sam po kamenju skakao, žabe sam lovio i udove im kidao. Možda od svetlosti ni to videla nisi? Slepa si bila, slepa si, čini mi se, i ostala. Beži od mene, u kožu se leopardsku sakrij i izmisli nešto novo, neku laž u koju ćeš lako poverovati. I ne cmizdri! Straža!

Ogrtač mu beše grub na dodir. Ispod prljave tkanine osetila je tanke ruke, krivo srasle na par mesta, mršave prste i duge nokte. Plašt mu je spao otkrivši šareno odelo sačinjeno od raznobojnog lišća i komada stare odeće. Masna kosa klizila joj je iz ruku. Čelo mu je bilo mokro od znoja, a zubi snažni i oštri. Ugrizao ju je dva puta. Kada je treći put otvorio usta, umesto njene ruke, kroz ždrelo mu je uletela vrela voda. Bio je mrtav nakon par minuta.

Gospa Davitelj stajala je pred kotlom čekajući da je straža dohvati. Majmuni su neposlušni, setila se kraljevih reči. Zapovednik straže prvi je odbacio koplje, kao probuđen iz nekog čudnog sna, i nestao kroz rupu u podu. Ostali  ga ubrzo slediše.

Odlučila je telo da ponese i ljudima svoje delo pokaže. Neka je sada vole. Neka je sada mrze. Zaslužila je. Dok mu je leš kroz granje provlačila, obučena u kožu pelisterskog leoparda, pade joj na pamet kako je njen dragi od leoparda različit, kao što je noć od dana drugačija. Životinja je svake godine sa sebe sloj skidala, dok je kralj iz godine u godinu nove kože navlačio, sve prljavije i grublje, neudobne i tesne, sve dok mu na kraju nisu dušu istisnule, svetlost ugasile i život ugušile.

– Ne laži se! Ti si ga ubila. – reče joj glas u glavi.

zgarište

Civilizaciju je lako našla. Pratila je krike umirućih i trag dima. U prvom selu, vatre su već dogorele. Ako je ko i živ ostao, odavno je negde drugde utekao. U drugom selu, ispod pokidanog plakata sa kojeg se sjajilo „ŽIVEO KRALJ“ objasni joj neko da se mladi Vođa kraljem proglasio:

– Digoše se zatim ljudi na oružje, Gospo. Dopizdeo im, da prostite, i Vođa, i Parlament, i Savet. Ja se nešto kao nećkao, bilo mi mrsko da prostestujem, pa me zato ovde ispod plakata kolcem pribiše. Vođa?  Kažu da je mladi Vo… kralj već negde u inostranstvo pobegao, čim su protesti počeli. Ko će ga znati…

U trećem selu zateče ljude, polugole, umrljane od gareži i znoja, preterano euforične, preterano glasne. Najgrleniji od njih, neki bradati muškarac, stajao je na prevrnutom koritu i vikao:
– Stvorićemo novi svet!

– Eno Gospe – neko drugi primet.

– Kurva!

– Udavila je dobrog kralja, sve je ovo zbog nje počelo!

– Eh, to su bila vremena!

– Gle, još jedan leš nosi!

– Ubica!

– Zlatno doba! Pričao mi otac. Zlatno doba! Sve dok se ona nije pojavila.

– Hm… kurva!

– Veštica!

– Trtin Veliki je spaljivao takve poput nje! Kakav je to vladar bio!

– Drži je!

Sakrila se u neku šupu, zabravila vrata daskom i sela pored mrtvog kralja  sudbinu da dočeka. Začudo, niko nije ni pokušao da provali. Samo su vrata planula, pa zatim drveni zid, slama i pod ispod nje. Ubrzo i kralj poče da gori. Prvo je šareno odelo izgubilo boju, lišće se pretvorilo u prah, a dugi mu pramenovi kose postadoše crvenkasti plamenovi. Kralj se raspadao, koža mu je nestajala, sloj po sloj, dok na kraju ne ostade čista vatra. Svetlost! Bio je opet onaj stari, kakvim ga je već dvadeset godina pamtila. Lagao je za žabe, sada je znala. Lagao je još štošta na dan svoje smrti. Premda mu je i pokoja  istina toga dana kroz zube prošla.

Stajo je pred njom i ispružio vrelu ruku, kao da je poziva na… ples, i kroz usta mu suknu vatra i par reči:

– Napustimo krug!

Uhvatio ju je za rukav haljine, povukao prema sebi, pritom ostavivši trag opekotine na njenoj ruci. Grede su pada sa plafona i bubnjale od pod – tup, tup, tup, u istom ritmu kao i njihova stopala. Plamenovi su pucketali prstima, dim je sukljao odnekud, vrzmao im se pored nogu i obavijao ih poput magle.

– Napustimo krug!

– Ja vidim! Tek sada vidim! – prokašljala je.

Utom se krov sruči i poput zavese u pozorištu otkri plesače. Podnevno sunce visilo je iznad njih, kao neka jeftina dekoracija, malo i nebitno, izgubivši se u plamenovima, izgubivši se u njima, jer plamenovi i njih dvoje behu jedno te isto. Napokon  je dohvatila sunce, pomisli izbezumljena od plesa i vreline ispruživši ognjenu ruku prema zvezdi. I kralj je pružao ruke prema nebu. Svetle ruke, od sunca svetlije.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: