8. Karnivokratija

31d191c7321537c691384f2face0632d--creepy-horror-horror-art

 

Uvek kažem: čoveka ne možeš zaista upoznati dok ga ne vidiš gladnog.

Siti ljudi su u životu i ovakvi i onakvi – impregnirani diplomama i titulama, zvanjima i visokoparnim principima, ljudi su i mrcine i fini, i pametni i lepi i ružni i glupi, i obrazovani i lažljivi, i ponosni i snishodljivi, ali samo jedno dobro krčanje creva može zaista oljuštiti sve te suvišne naslage kućnog vaspitanja, trauma i sećanja, kulturološkog uslovljavanja, sećanja na oca, majku, sestru i brata, na školu i školski obrazovni program, na istoriju i naciju. Naravno, prvo i pre svega, razveju se trice; politička opredeljenja, ideali i ideologije, opšti stavovi i, naravno, uljudnost uopšte.

Kada čovek ogladni, tada se ogole zubalo i desni, i pokaže se pravo ja.

Najbolje  se vidi ko je kakav kada je gladan: ko ispod lažnog ponosa i snage krije dušu mekušljivu i slinavu kao puž golać, ko pod zahtevima stomaka brzo puca i predaje se beznađu, ko je svadljiv a ko plačljiv, a ko ima fokusirane, caklaste oči grabljivice.

Ili lešinara: to mu ponekad dođe na isto.

Glad, dakle, sve istera na čistac, i tu je Hajduk bio u pravu. Kada Glad stisne, nestaju sve laži i obmane. Glad je, da tako kažemo, smrt, a u smrti su svi jednaki: i levi i desni, i crveni i zeleni, i liberali i radikali, i pederi i patriote, i republikanci i monarhisti, i vegetarijanci i peskarijanci i zakleti mesožderi. Glad briše sve granice.

Nije to sada neka mudrost, nije Hajduk ništa novo izmislio, ili možda to jeste mudrost, ali je tako stara, tako drevna, da smo na nju zaboravili: dobar narod je gladan narod. Kada su siti, onda su i besni, a kada su besni, onda se popiru i glože, osvajaju, spletkare, dižu bune i ustanke, demonstriraju i kuju zavere, imaju stavove i podele, jednom rečju, ometaju državnu administraciju i ne mogu se ništa pod milim bogom dogovoriti.

Još su veliki mislioci s kraja dvadeset i prvog veka zaključili da je demokratija propala jer su i parlament i glasačko telo bili suviše siti. Dok se sa onima što skapavaju na rubu i dalo izaći na kraj, polovina čovečanstva se prežderavala i nije znala šta će sa sobom. Izgubili su vezu sa suštinom. Svi su zaboravili svece iz sinajske pustinje što jedu samo skakavce i divlji med. Tome se moralo stati na put, i Hajduk je to znao.

Jer, i pored toga što je bio političar, Hajduk je bio još nešto: on je bio mesija, prorok, čarobnjak. Magus i psihonaut, krojač ljudskog uma. U to se danas više ne veruje, jer smo još uvek ušemljeni po staroj holivudskoj mustri: danas niko ne može zamisliti magijsko delovanje ako ga ne prati visokobudžetni CGI. Kapetane, upalite blastere! Drešite superheroje! Razjebaćemo te proklete komunjare!

Elem, sve se danas polaže na specijalne efekte i kvalitetan saundtrek, okrenuli smo se ka spolja, ka vizuelnom opsenjivanju prostote, a zanemaraili smo ono iznutra, zaboravili smo naše sitne, smrdljive, zašrafljene duševne prćije. Prepustili smo najvažnije polje delovanja drugima, zagledani u prskalice. Jer, ipak, sve je u glavama ljudi… A na putu do glave, stomak je ključaonica.

Kako drugačije objasniti da je Hajduk – u maniru starozavetnih proroka ili čak revolucionara iz dvadesetog veka – nagovorio sve te ljude da dobrovoljno spale panonske žitnice, i to usred Velike Nuklearne šezdeset i pete? Pa pola Evrope se na tome hranilo. Hajduk je bio prvi vođa koji je pozvao na samoubistvo, i ljudi su ga pratili, kao leminzi. Naravno da je bio čarobnjak. Čarobnjak ljudskog uma.

Hajduk je u tim godinama duge zime, da tako kažem, reformisao truli politički sistem, ispostio ga je sve dok nije pokazao svoje pravo, istinsko lice, i sve dok ljudi nisu dobili priliku – prvi put u životu – da pogledaju jedni druge pravo u zenice. Bez okolišanja. Bez konsultantskih firmi, svečanih otvaranja i vatrenih govora. Bez opsene i iluzije; bez svetle istorije, sunčane budućnosti, lažnih osmeha i šupljih reči.

Bila je to čista demokratija.

Svet se naprosto zgrozio kada je Hajduk održao predizborno obećanje: strani mediji su strašno hučali posle inauguracije. Vladajuća elita je arlaukala oko ljudskih prava. Zapretili su još jednim bombardovanjem Republike Panonske, ako Hajduk ne sjaše sa vlasti, i pucali su sankcijama i hlodomorom: ali već je bilo kasno. Ništa nisu mogli da učine, ništa da promene. Stari sistem je toga dana dobrovoljno pucao sebi u slepoočnicu, desna ruka i leva ruka su se digle protiv glave, protiv same sebe. Tog dana je, bez lažnog patosa, nova era počela. Era karnivokratije.

Malo po malo, šapat je prešao u žamor, žamor u buku a buka u bes:  i od Pripijata do Provanse, od Amstela do Eufrata, žitnice su gorele. Nije im mnogo trebalo da se srozaju na naš pređašnji nivo: uskoro se gulio malter da bi se umesio hleb, majke su proždirale svoju decu a deca svoje prste, modra senka je prekrila lica i sve je zamrlo. A kada su se izbori završili, glasačko telo sa rupom u pogledu se skupilo pred vratima senata, Bele Kuće, Dume, ustavnih sudova, da učestvuje u inauguraciji. Nije bilo potrebe da se prebrojavaju glasačke kutije: znalo se ko je pobedio. Nije to bila ni jedna politička opcija. Bila je to Glad.

Pitali su me posle ljudi: pa kada je Hajduk bio tako pametan, da li je znao i kako će sve to da se završi? O, nesumnjivo, kažem im, Hajduk je bio pravi političar, od stare fele. Ne kao ovi danas – što se unerede kada se zaključaju izborna mesta, i neće dobrovoljno da izađu iz ćoška.

Hajduk je dobio naredne izbore, i one posle njih, i svaki put je održao obećanje. Neki su posle pričali da je to zato što je Hajduk prepreden, pa on i oni njegovi takođe učestvuju u predizbornom Postu. Svi su glasali za Hajduka, jer onako suv, pritkast i uštavljen nije imao ni pola šake masti na sebi. Pogledom su se merkali opozicioni hazarderi: oni sa pristupom robnim zalihama i diplomatskim skladištima.

Premda, nije to moglo doveka da traje, i Hajduk je to znao. I njegovi ministri su vremenom dobili rumenilo u obrazima – zatreslo se salce pod miškom. Opustili su se. Kada je na njih došao red, ono posle predizbornog Posta sedamdes’ prve i druge i treće, nisu bili srećni, ali šta im se tu moglo: bilo je baš žestoko tih godina. Sećam se da sam tad sopstvene đonove pojeo.

Hajduk, pak, posle izbora nije bežao. Nije on bio takav.

Hladne ruke i pokeraškog pogleda je predao svoju dužnost, a čak mu je ponuđeno – iz poštovanja – da ga izborna komisija prvo prosvira između očiju, ali Hajduk je to ladno odbio.

U pitanju je tradicija, rekao je, i zaronio u svetinu.

Sećam se, toga dana posle inauguracije sam ponovo osetio kako mi želudac mrmolji od života.

Čak sam i prvi put posle mnogo vremena podrignuo.

Bilo je to poput pričešća.

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: