1. Blagoslov na dlanu

36ba6315b09473884c9057ea6aa9872d--city-scapes-manhattan

 

-Lazare, mater ti jebem nezajažljivu – progunđao je, izbegavajući da ga isprska klasični tromotorac na poluelektrični pogon. Neonska svetla davala su čudan plavkasti odsjaj kišnim kapima dok se provlačio kroz gužvu na pešačkom prelazu. S rukama u džepovima i crnom kapuljačom duboko nabijenom preko lica, nije birao kuda gazi u svojim polovnim urban milirati čizmama. Tamni asfalt trebalo je da upija višak vode, ali hemijska komponenta nije mogla biti postojana doveka. Bilo je pitanje vremena kada će voda naći put ka crvenim pločama na trotoaru. Slučajno je zgazio na jednu i ploča malčice utonu, poprimi zelenu boju i posla kinetički impuls njegovog kretanja ka neonskoj svetiljci pored. I drugi su gazili – ljudi formalno obučeni, muškarci kao sa postera iz teretane, istih kockastih frizura, i žene nalik manekenkama, opremljene trajnom šminkom – doprinoseći perpetuum mobile gradskoj rasveti. Njemu nije trebalo još svetla. Nije se osvrnuo kad ga neko dokači po ramenu, čak se još više zgurio. Gornji distrikt bio je opasan noću za takve kao što je on, još opasniji danju.

Do okupljališta je morao da se zavuče između dve zgrade, ispod ograde i kroz mračno dvorište puno smeća. Kompanijini ljudi radili su prekovremeno samo u Centralnom distriktu.

Sa vrata ga dočekaše usporena disko svetla i bezbednjak koji nije ni pokušao da ga zaustavi. On i Lazar bili su predobro poznati na ovom mestu. Tek tu skide kapuljaču, otkrivajući električno plavu kosu i svetle zelene oči.

-Viđe li Lazara? – upita nakon pozdrava. Grmalj odmahnu ćelavom glavom i obeća da će se raspitati.

Malobrojni gosti skrovišta izbegavali su da sretnu njegov pogled, iznenada zauzeti sopstvenim poslovima. Pružio je korak do šanka, presijavajući se u duginim bojama dok se svetlo prelamalo o zaostale kapljice kiše. Čovek s druge strane raširi izvežbani šta-mogu-da-učinim-za-vas osmeh.

-Šta ima, brate?

-Tražim Lazara.

-Nisam ga video – osmeh jedva da je zadrhtao.

-Nisam te to pitao – zarežao je.

Šanker samo cimnu bradom u pravcu stola u ćošku kluba.

-Izvini, Blu, nemam kad da ćaskam. Moram da zalijem kaktus, osušio mi se pre dva meseca.

-Jebi se. I daj dve plave.

Čovek ispod šanka izvuče teglicu alkoholnih pilulica, dupke punu, i tresnu na grubo obrađeno drvo.

-Kuća časti.

Plavokosi nije imao snage da odreaguje na simboličan gest. Svi su znali za Lazareve sklonosti. Nije bio prvi put da upada tražeći budalu, a da se oni prave da ne znaju o čemu se radi. Do sada se već navikao na njegove povremene nestanke od dan-dva, u zadnje vreme i tri. Sve češće je tražio produžene vikende na poslu za vreme kojih nije dolazio kući.

Juče je od kolega doznao da je Lazar dao otkaz. Danas je sreda.

Blu se sruči za sto u uglu, s teglom u rukama. Druga, poluprazna, već je stajala među senkama ispred Drage. Stavio je jednu bombonicu u usta, isisavajući alkoholnu esenciju. Devojka je inače bila vedra i nasmejana, ali danas nikome nije bilo do smeha. Mogao je da oseti skrivene poglede ka njima dvoma, ali nije hteo da veruje da bi Lazar mogao da bude toliko glup. Samo mora da ga nađe.

Nisu se zamarali trivijalnim pozdravima. Nije je poznavao toliko kao Lazara, ali ipak dovoljno da joj pijan ispriča koliko je truda uložio da pomogne da se njih dvoje smuvaju. Smejali su se tada, jer je sto stvari moglo da pođe naopako. Bili su više nego sretni, dok Lazar nije podlegao nagovaranjima društva s posla i prvi vikend proveo negde gde mu Blu ne bi dao ni mrtav da uđe.

Crvenih vlažnih očiju obrubljenih crnim podočnjacima, izvukla je zeleni papir iz džepa i provozala ga po površini stola ka njemu. Kompanijin pamflet sa slikom raskalašne obnažene istetovirane devojke koji je obećavao autentično iskustvo pozitivnih emocija. Ekstatično, ushićujuće, oslobađajuće, orgazmastično, potpuno obuzimajuće, nikad ranije iskušeno i apsolutno bezbedno. Sa druge strane šepurila se slika apolonski izvajanog momka ružičaste kose, a tekst je bio isti. To dvoje modela bili su jedini ljudi kojima je Kompanija dozvoljavala odstupanje od zvanično propisanog izgleda, ako nisu bili i kompjuterski izmišljeni. Svi Kompanijini ljudi imali su propisane frizure i odela,  isto uniformno ponašanje i obaveznu natural luk trajnu šminku. I stalan priliv uživanja u autentičnim osećanjima. Sve najbolje za Kompaniju.

Blu zgužva reklamni pamflet u šaku. Nije mu padalo na pamet da laže za Lazara.

-Nemaju oni tamo kontakt sa stvarnim osobama – izusti. – To je sve simulacija, hemija.

-To je visoko tehnološki skupa droga – Dragin glas ogrubeo je od istrošenih emocija. – Ja već treći mesec pozajmljujem za hranu od majke.

A Blu već treće tromesečje uplaćuje na zajednički račun ono što Lazar potroši na zabavu. Trebalo je bolje da obrati pažnju, ali obećao mu je da je sve pod kontrolom. Koliko prošli ponedeljak rekao je da prestaje. U suzama se kleo da neće više. Blu je imao razloga da mu veruje.

Nervoznim pokretima posegnu za drugom bombonom. Nisu ga više radile kao nekad. Mogao je da razume konstantnu glad za ljudskim dodirom, za željom da bude zaljubljen, grljen, večito blažen, jer i sam je ponekad patio od sličnih potreba. Prokletstvo užurbanog prenaseljenog modernog sveta nudilo je usamljenost, depresiju i veliki broj samoubica i manijaka, sve dok Kompanija nije izvukla srećno rešenje – Blagoslov na Dlanu. Kao alkoholne pilulice, samo mnogo bolje. Jače. Trajnije, bez migrene i mučnine, u svim oblicima, emotivnim varijacijama i jačinama. Čitavu noć, čitav vikend ili punih sedam dana zaljubljenih blaženih orgazama u cugu. Kada ni to nije bilo dovoljno – ljudi su previše brzo oguglavali – uveli su holo-simulaciju. Kombinacija tog dvoga bila je ubitačno zavisna.

Ali Blu se pobrinuo da Lazar ima sve što život može da mu pruži: bezbedan dom, stalni posao livca u kiber-fabrici, Dragu. Zato nije mogao da shvati šta ga je odvuklo na stranputicu na prvom mestu. Ali gledajući u Dragine duboke tamne oči, mogao je da shvati zavisnost. Skrenuo je pogled pre nego što se oda.

Marketinški čarobnjaci proračunato su tvrdili da sistem ne izaziva zavisnost, ali kasnije u toku procesa sitnim slovima ugovora obećavali su besplatno uživanje članovima Kompanije. I Kompanija je cvetala.

-I šta sad?

-Nije on toliko glup da im se pridruži – neuverljivo je izbegavao sopstvene strahove. Kako naglas da kaže da joj verenik verovatno isprobava sedmodnevni paket?

Devojka ovog puta izvadi kopiju potvrde ugovora. Veliki logo Kompanije na vrhu, potpis korisnika odmah ispod. Lazar Set Sila član je Kompanije još od petka.

-Trudna sam – devojčin glas bio je šupalj od očaja.

Kompanijini ljudi nisu se mešali sa običnim ljudskim smećem. Jedni drugima nisu zalazili na teritorije i nisu se poznavali. Sve porodične veze su nestajale, a sećanje efikasno brisano. Za Lazara prošlost već pet dana ne postoji.

-Vratiću ga.

-Kurac ćeš moj vratiti. Kako? – siknula je, na šta on ustade. Činilo se da ga svi u klubu posmatraju. Sa zvučnika ih je obmotavala zaboravljena Jelavulfova pesma Do for Love. Pokušala je da ga uhvati za ruku, ali se otrgao i izjurio napolje.

Kiša je prestala, i skoro je zaboravio da ponovo navuče kapuljaču. Njegova pojava privlačila je previše neželjene pažnje i potencijalnih kazni sve dok nije zamakao za ugao i utopio se u masu robova iz treće smene. Pošteni Kompanijini ljudi noću su spavali, s Blagoslovom ili bez. Kamkoderi su ti koji nikad ne odmaraju, paleći se kad i svetiljke pored.

Nije išao kući, jer Draga bi ga prvo tamo tražila. Hodao je, bez plana i cilja. Slomio se na pustoj ulici Crvenog distrikta. Pao je na kolena, zaronio lice u šake, dopustio da pramenovi plave kose prekriju suze. Pogrbljen, jecao je dok je imao snage, nakon čega je sedeo i čekao da svane. Da počne radno vreme. Da je neki kamkoder prozujao pored, na osnovu hormonske slike klasifikovao bi ga kao bankrotiranog zavisnika i rešenog samoubicu. Smart mašina bi uredno prijavila pojavu, ali sistem ne bi reagovao. I sistem bi pogrešio. Čim se otvori prijavnica, ući će unutra, i Gabrijel Set Sila postaće Kompanijin čovek.

Advertisements

2 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s