10. 2380. godina

blade

 

Prozvali su ga Zeleni. Tuba se još nije ni udaljila od njegova sela, a nadimak mu je već bio odabran. Kao da se takve stvari mogu birati. Ni ime izabrao nije, ni porodicu koja ga je prodala za šaku dukata, kao ni zanimanje o kojem do tada još ništa nije znao. Izbori nisu za decu, rekli su mu kasnije, tek kad porastemo tu povlasticu dobijamo. No, tada je već kasno.

– Zeleni ne podnosi vožnju? – upita ga drug sa kojim je delio sedište – Sva sreća da ćemo uskoro na svemirski brod stići.

Drug sa sedišta pojma nije imao. Vozili su se još dva sata. Iskrcali su ih negde u mrak, uterali kroz vrata kao stoku, pa ih proveli niz beskrajne stepenice, do samog dna broda, koji možda uopšte brod ne beše, nego utroba zemlje.

– Još uvek si zelen! – rekao mu je neki muškarac dok mu je mišice prepipavao – Ali sistem za svakoga mesto ima!

– Vanzemaljac – šapnuo mu je onaj isti dečak.

Zeleni nije verovao u vanzemaljce.

Kasnije su mu rekli da vanzemaljci zaista postoje, i da je rad stvorio vanzemaljce, a vanzemaljci čoveka, a čovek životinje. I ptice, tada je upitao. Ne ptice, ptice nisu životinje. Ni ptice, ni ribe. Konji, magarci, to su životinje. I ti si životinja!

  1. februar

– Evo već tačno godina dana otkada cipele sastavljamo – rekao mu je Musavi, isti onaj Musavi iz tube, samo još tada nadimak nije dobio.

– Kako sad tačno? – pobunio se Zeleni – Kako možeš brojati dane kada ni sunce ni mesec, ko zna koliko dugo, nismo videli?

– Tačno godinu dana! – ponovi Musavi.

Stajali su jedan pored drugoga, dve crne tačke izgubljene u masi radnika, mahom žena i dece, svaki za svojim odeljkom, uskim komadom stola, jedinom svojinom koju su posedovali, izuzev posteljine,  još niže u brodu, kojoj su se svako veče vraćali.

– Brojao sam smene. Smena nikad slobodan dan ne uzme.  Za sunce, nisam siguran.

– Nadzornik smene ponekad zna sa posla izostati. Posebno kada umre!

– A i ovaj novi kasni. Znaš li kako ga zovu u lakirnom? – Musavi je sve znao – Čovek Sa Dvogledom Umesto Očiju!

Upravo kada je Zeleni zaustio da kaže kako su dečaci iz lakirnog odelenja u glavu udareni,  čovek u odelu nadzornika pojavi se u hali, zaustavi se kod stolova i ne izusti ni reč. Oči nije imao, tek  dve cevi na čijim se krajevima sjajilo staklo. Musavi se ukoči. Video je samog sebe, u odrazu nadzornikovih sočiva, kako zatvara usta.

  1. februar

Nije trebalo mnogo da prođe, a da se radnici svemirskog broda „Tačno“ uvere kako je ovaj nadzornik od svih prethodnih drugačiji. Niti im je prvi dan o važnosti rada govorio, cipelama pomoću kojih će vanzemaljske noge dotaknuti tlo neke udaljene planete, niti im je spomenuo kako svako svoje mesto među nivoima broda ima, ali, ako se ko pokaže, nikad se ne zna, gde može da završi. Ne, ovaj Čovek Sa Dvogledom Umesto Očiju je po čitav dan između stolova hodao i radnicima u bose noge zagledao. Rad kao da ga nije zanimao. Reči kao da nije poznavao. Samo gola stopala na koja se čitavo vreme mrštio. Ponekad bi čudnim dvogledom i zidove sale ispitivao. I tada, nezadovoljan.

Jednoga dana, baš ovoga gore u podnaslovu navedenom, jedna je od pokretnih traka, tamo u odelenju gde takva čuda rade, naprasno stala. Čitava fabrika posledice oseti.

– Slobodan dan! – povika Musavi i izgubi se među radnicima, tražeći kakvo društvo koje je retko zbog svoje poganosti pronalazio. Zeleni ga je pratio.

– Ima li čega u tim zidovima? – čuo se Musavi.

– Rupa! – odgovori glas.

Nadzornik! Zar on govori?

Doduše, niko mu se nije ni obraćao. Jedino je Musavi bio dovoljno drzak.
Nadzorniku kao da nije smetalo.
– Kroz rupu se crnilo svemira može videti – nastavio je – A ponekad i koji planet obasjan zvezdom. Postoji mogućnost da je osoba koju tražim tamo negde.

–  Da li ste šta pronašli? – iznenadi samog sebe Zeleni.

– Ništa, sem tamne materije koja u fabriku curi – reče nadzornik –  Zna se desiti da radnik, upravo zbog nje, u nesvest padne!

– Aha – potvrdi glavom Musavi, kao da je to oduvek znao.

– A uostalom, ona koju tražim, Devojka Koja Je Možda Odletela, može i u vašem odelenju da se nalazi!

– Stvarno – Musavi.

– Kako izgleda? – Zeleni.

– Više i ne znam. Samo znam da cipele nosi. Cipele sa krilima! – Nadzornik.

 

  1. februar

– Pričali smo opet –  Musavi.

– Ne sviđa mi se! Čudan je! – Zeleni.

– Kaže da je davno jedan od nas bio. Životinja. Pravio je čizme, sandale, štule, cipele.  A onda je napredovao. Do nadzornika.

– Veruješ mu!

– Dobar je prema meni. Nije kao drugi!

– I šta još priča taj tvoj novi prijatelj – reče Zeleni, pomalo uvređeno.

– Hteo je da pobegne iz fabrike, dok je mlađi od nas bio. Pa je cipele sa krilima napravio!

– Cipele traži?

– Ne, nego Devojku Koja Je Možda Odletela. Poklonio ih je dan pre nego što je trebalo da na neki planetoid utekne. Ali ona, ona nije znala kuda da ide. A htela je. Niko ne zna šta se sa njom desilo. Da li  je na kakvu stenu što kroz svemir juri sletela? Ili je u fabrici ostala?

– Ja bih se, na njenom mestu, kući vratio – Zeleni.

– Pa da te opet prodaju!

– Ovoga puta ne bi. Znam! Sada bih imao cipele što lete.

– Ja nemam kuda. Sve je isto. Fabrika. Brod. Svemir. Ljudi. Vanzemaljci. Životinje. Ja.

  1. februar

– Ta, ko da će neko primetiti! Sećaš li se kako je Čupavi oko podneva umro, a niko do večere nije primeteo? Ne boj se! – tešio ga je Musavi, iako je zapravo Zeleni potragu osmislio.

– Hoću da idem kući – šapnuo mu je veče pre, a ponovio sada, kada su u drugu halu provalili – Hoćeš li mi pomoći?

Takva pitanja, nakon godinu dana prijateljstva u fabrici, nemaju smisla.

Mašina je brujala halom zaglušujući pesme radnika. Njih dvojicu  samo su stopala zanimala, jer po nadzornikovim rečima, Ona Koja Je Možda Ostala, još uvek cipele nosi. Obećala je. Svakakvih nogu se tog dana nagledaše. Male. Mršave. Znojave. Sve bose. Sve smrdljive. I radnici su na noge podsećali. Peksinavi, mokri, umornih lica prekrivenih kapama. A ispod kapa virile su uši, neke sitne, neke dugačke, a u jedne žene najklempavije što su ikada videli.

– Evo ih! Natrag na posao! – Nadzornik.

– Eto ti tog tvog prijatelja! – Zeleni.

– Nismo više prijatelji. Neki dan sam pokušao da ga zagrlim – Musavi.

Za kaznu, radili su šta su stigli, rezali kožu, lakirali cipele… vrućina, zagušljivost, prokle

  1. februar

ta tamna materija, glave će im doći! A noge i dalje stoje, neuništive. Slobodan dan, viče nadzornik u kratkim hlačama, limunadu dajte! Musavi? Musavi već spava, naslonio se na nečije stopalo i hrče. Zeleni gleda u staklo.  Opet je pozeleneo. Čupavi je ustao iz mrtvih i udara cipelama kao kastanjetama. Neko je stavio sto na leđa i voza decu po fabrici. Srećna 2380. godina, budi se Musavi, toliko prođe otkad Kralj nesebično žrtvova svoje ljude i državu mojih predaka podiže. Zelenog ljube, stavljaju mu cipelu na glavu. Rođendan se slavi. Cipela može i na glavi da stoji. Kao kapa. Zeleni nije klempav, jer njegova cipela nema krila.

1.mart

 

Žena Koja Nije Pobegla Ali Je Ipak Obećanje Održala Noseći Cipelu Na Glavi Umesto Kape reče im da su na krivo mesto došli, jer ko je lud da iz fabrike ide. Napolju je mrak, napolju je sloboda.

– Onaj ćoravi vas je poslao? Sto puta je prošao pored mene, niti jednom me pogledao nije. Idiot. Pu! Šta? Cipele hoćete?

– Aha! – obojica.

–  Šta će životinje u svemiru?

– Mi smo ljudi, valjda! – Zeleni.

– I ljudi su drek! I vanzemaljci, isto. Jedni što vredi su čizme –  uhvati jednu sa pokretne trake i zagleda se – Bog je prvo čizmu stvorio, ali mu onda na pamet pade, kako je nečim valja ispuniti. I tako stvori nas govna. Jedino je čizma svemira vredna.

– Ne daš! – Musavi.

– Dam, što ne bih! Ali, put nije lagan. Spratovima nema kraja. Od oružja – cipele imate. A na vrhu, iako ćete verovatno do tada pocrkati, vanzemaljci čekaju. Na krov vam se valja popeti. Bila sam jednom tamo. Ne zovu me džaba Baba Što Je U Zadnji Tren Odustala! Evo vam! – skida cipelu sa glave, a drugu iz nedara vadi. Zeleni hvata obe.

– Hvala!

– Za beg je potrebna diverzija – reče Baba – Zastoj u radu? Pomutnja? Nemate vi pojma! Ova Baba je uvek htela čizma da bude, da se po traci voza, da je drugi uređuju, miluju, možda čak, za njom, da i uzdišu. Evo vam diverzije, mangupi!
I to reče i baci se na pokretnu traku, razgrnu čizme oko sebe i odveze se negde niz mašinu.

Samo se pri dnu čuo smeh Žene Koja Je Postala Čizma Barem Na Jedan Tren.

Zastoj!

Zeleni i Musavi naguraše džepove obućom.

Svaki sprat ima broj, poput cipele. A Zeleni zna sve brojeve, barem do 50.

1, 2…

– Ko ide?  WHOOSH!

20,21…

– Gospodine Henry, koliko puta sam vam… SMASH!

39, 40…

– Ponavljam, sve je čis… KABOOM!

– Vrata broj 66, tamo vanzemaljci žive – Musavi – Vrata lica prepoznaje!

– Njihovo lice, naša je guzica! – Zeleni skida hlače. Vrata pište i otvaraju se.

– Dobro došli gospodine  Smith! – automatski glas.

Zeleni i Musavi ulaze u prepunu sobu.

– Smith! – raduje se neka žena.

Zeleni se uzvlači i ona počinje da vrišti. Musavi je oduševljen. Vanzemaljci!  Ko ljudi, samo  slađi i mekaniji. Ko plišane igračke. Zagrliće barem jednog! Zašto viču? Straža? Zašto beže? Svi osim onog debelog  tamo u kolicima. Zeva nešto. Doziva ga. Trbuh mu je poput jastuka, udoban i čist. Musavi spušta glavu na mekani stomak.

– Lelelelek!

Uspavanka! Predivno!

– Zeleni?

Ali, Zelenog više nema, prošao je kroz plafon i sada se nalazi na krovu svemirskog broda. Diše! Verovatno zbog cipela koje je tek sad obuo. Svemir nije mračan! Vidi se i zvezda i nebo i oblaci. Majko, oče, evo me, lako ću do vas put naći. Samo treba skočiti! Vidik mu zaklanjaju drugi brodovi. Uspravne kule od stakla, prošarane betonom, svaka u tlo usađena. Čizme, misli Zeleni, svet je od čizama sastavljen. Gornji delovi im iz zemlje vire i do nebesa prodiru. A ipak, skočiće, i pokušati da odleti tamo gde je svet od nečega drugog sastavljen. I zakoračuje u prazno Zeleni…i dok pada, vidi ljude kroz stakla, i vanzemaljce, i pokoju životinju. Odavde, svi deluju isto. I na jednoj velikoj čizmetini blešti broj: 1.3.2018.

Koliki broj, misli Zeleni dok lamata cipelama, ova čizma, ako se iz mesta pokrene, zgaziće Zemlju, reke, planine, moje selo, možda čak i čitav svemir.

 

Advertisements

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s