2. Sloboda je izbor

futuristic city

-Bitno je zbog budućih generacija!

-Znam Rolo, ali…

-Nema tu ali, prijatelju, ili ćeš da se boriš ili te neće biti!

-Ne preteruj…

-Ne preterujem. Doći će i do toga. Lupanje na vrata u gluvo doba noći, izvlačenje iz kreveta, pa u kopter sve u pidžami.

Rolove reči zamenio je zvuk prevlačenja prstiju po glatkoj površini stola za crtanje. Izvežbano su pravili pokrete iz kojih su nastajale linija unutar midi-holograma. Mopelj se snebivao, ali nije izdržao.

-Mislim da ipak preteruješ. Uz sve ograde, ovo je demokratija…

-Demokratija?! Da li me zajebavaš?! Demokratija sa medijima koji svi do jednog ližu dupe Harbinu? Demokratija sa ucveljenom opozicijom, nesposobnom da sedne za isti sto, kamoli da se ujedini? Demokratija sa izborima u kojima se glasači kupuju jeftinim i jednokratnim preseljenjem svesti u pokojne estradne zvezde, kako bi proživeli jedan od njihovih slavnih trenutaka na bini, ili onaj pikantniji, iza nje? O kakvoj demokratiji govoriš na ovoj, od Boga zaboravljenoj planeti, pod vlašću onih koji su je na to stanje osudili pre tridesetak godina?

Rolo je zapenio. Bio je svestan povišenоg tona, ali ga nije bilo briga. U kancelariji je nastao tajac. Više niko nije crtao, a midi-hologrami bezglasno su treperili sa nekoliko stolova.

-Demokratija! Bilo ju je više u Federaciji nego danas! U doba Crvenozubih, pogotovu na zalasku koterije, kada je jednoumlje polako ustupalo mesto liberalizmu. Sve bi bilo ok za dekadu-dve, da se protuve poput Harbina nisu pojavile. Prava domicijalne populacije! Mi smo bili prvi kolonisti! Ostali su parazitirali na našoj grbači! O koliko sam se samo naslušao takvih sranja za sve te godine! Izgubljene u ratovima i pljačkama!

-Moraš priznati da nismo jedini krivci. Uštogljeni su rasturili Federaciju, a Međugalaktički savez…

-Ma daj!!! Samo ne te priče! Žalopojke o nama kao žrtvama galaktičke zavere… Ne mogu to da slušam, povratiću!

-I danas je tako, ako smem da se ubacim… – pripravnik iz prašnjavog ćoška javio se snebivljivo – Isti taj Međugalaktički savez toleriše Harbinu manjak demokratije, jer… čini sve da im olakša kolonizaciju, deo po deo planete, resursi, radna snaga… zakoni se prepisuju…

Rolo ga je pogledao kao da je jedan od dosadnih lišajeva što su se širili siromašnim predgrađima i na koji je slučajno stao umazavši đon cipele.

-Ne seri mali! Bolje mi spremi šeme bravarije – Okrenuo se prema dugogodišnjem kolegi – Mladi su govna! Ja u ovim godinama idem na demonstracije, a on filozofira! Gde si ti bio, uštvo mala, kad smo razvukli transparent ispred pandura „MOŽEŠ DA NAM PUŠIŠ HARBINE!“, a?! – oglasio se zluradim zadovoljstvom.

-Mali je u pravu Rolo. Ambasadori su ti koji se pitaju i Harbinu diktiraju želje. Ako ćemo pošteno, imaju prilično ubedljive argumente.

Rolo je delovao iznervirano, ali je reagovao suzdržano.

-Nisam budala. Znam kako svet funkcioniše. Savez, trgovački koncerni, ambasadorikvinte, ali… Taj prokleti šovinista, preobučen u kosmopolitu, ima izbor! Samo je potrebno da kaže NE! Sloboda je stvar izbora, dragi moj Mopelje.

Zavrteo je glavom.

– Ne mogu da mu oprostim to ruglo na Arturiji 3, ti možeš?! Ceo kompleks je naduvano sranje, bez trunke mere i ukusa. Da ne govorim o nesretnicima koji su ostali bez kuća, samo da bi Harbin mogao da izgradi svoj turistički raj!

Mopelj je zaustio da odgovori, ali hologram na Rolovo stolu zatreperi jače i pregršt linija izgubi oblik. Projekat na kome je radio pretvorio se u zategnuto i preplanulo direktorovo lice.

-Rolo, jesi li tu?!

Gledaš u mene, gde bih bio.

-Bićeš srećan kad čuješ ovo! Imamo novi posao! Najveći!

Pre no što je stigao da upita bilo šta, uspevši tek da nabaci prijezni osmeh, ugleda kako se slika ponovo menja.

-Doduše i vrlo kratke rokove.

Rolu se zgrčiše mišići vilice.

 

*

 

U svečanoj sali bilo je prepuno. Nad pločom stola za prezentacije, nadneo se najveći maksi-hologram koga je Rolo ikad video. Mogao je da ispuni celu prostoriju. Komande za upravljanje nalazile su se pod njegovim prstima. Oko stola, šuškajući i vrpoljeći se sjatili su se svi.

Od ulaza na drugu stranu, seli su najpre gradski oci, glavati pripadnici vladajuće partije i koalicionih prilepaka, potom predstavnici trgovačkog esnafa matične planete, arturijansko poslanstvo sastavljeno isključivo od kolaboracionista (nije bilo niti jednog od pobunjenih kolonista), gahšlatske birokrate zadužene za peglanje zakonskih neravnina koje bi se mogle naći pred investicijom, unija tri najveće korporacije poznatog dela univerzuma i naravno, bankari (čitav buljuk).

Naspram njih, Rolo se osećao usamljeno. Nije pomagalo što je pored sedeo njegov direktor, vazda nasmejan, besprekornog tena i blještavo belih zuba.

Zato se usredsredio na projekciju.

Između svih tih oznojenih čela, bledih lica, tupih ili usplahirenih pogleda, uzdizao se impozantan rezidencijalni kompleks. Bio je sačinjen od desetina objekata, čiji su se eksterijer i enterijer neprestano smenjivali, kako bi svakom zainteresovanom mogli da se pokažu do u najsitniji detalj. Rolo je mogao, što je povremeno činio, da zumira bilo koji deo, raspakuje ga i ponovo složi, poput igračke od kocki. Lebdeće kule sekao je po visini, otkrivajući stepeništa, panoramske liftove, apartmane i velelepne sale. Naznačeni spratovi promenili bi boju i iskočili kao fioke, a potom bili prikazani u svim projekcijama, pre nego što se vrate na svoje mesto. Kompleks je obilovao zelenim i vodenim površinama, koje su pratile pešačke staze, kretale se u svim pravcima, penjući se čak i po fasadama, ispunjavajući najintimnije prostore. Ogromne terase, obasjane suncem, blistale su na nekoliko nivoa.

Ali pravu autentičnost davali su ljudi. Stotine minijaturnih ljudi špartalo je hologramskim kompleksom uzduž i popreko. Bilo ih je na ulicama, trčali su trim stazama, koračali dugačkim pasarelama rečnog keja ili pak čekali na dokovima svemirskog pristaništa. Pravili su piknik po parkovima, ljubili se u senkama krošnji, šetali kućne ljubimce, ručali po ekskluzivnim restoranima kakvih je jedino tu i bilo. Stanovali su u apartmanima, radili po kancelarijama, zabavljali se u klubovima. Svi jednako nasmejani kao da su sišli sa naslovnica brošura religioznih sekti.

Kopteri prezentacije lebdeli su kao insekti po velikoj sali. Transportni, putnički, policijski, mali i veliki, kružili su oko glava pristutnih zvaničnika, pa su se neki od njih čak sklanjali kako ih ne bi zakačili. Jedan je prošao direktno kroz čelo predstavnika korporacije Titanijum&co. da nije ni trepnuo.

Neko se naglašeno nakašljao. Usledilo je meškoljenje, jedno „Molim vas gospodo“, uz još nakašljavanja i sastanak je mogao da počne. Prvi reč uze onaj kroz čiju se glavu upravo provezla hologramska letelica.

-Pre nego što počnemo, unija bi htela da zna da li su rešena sva pravna pitanja.

-I bezbednosna. – uskoči jedna od njegove dve kopije. – Šta je sa arturijanskom pobunom? – pogledao ja ka zastupnicima kolonije, koji odreda pocrveneše.

-Gospodo, uveravamo vas da je ona ružna prošlost. Mi smo jedini predstavnici kolonista Arturije 3, koji su svi do jednog saglasni sa projektom i duboko svesni prednosti koju donosi u budućnosti.

Rolu se prevrnu stomak, ali se seti kredita. Bio je u njima do guše.

-A šta je sa zemljištem? Koliko znamo, ono je oduzeto još za vladavine Crvenozubih, a u Galaktičkom apelacionom sudu stoji pozamašna gomila zahteva za povraćaj.

-Molim vas… – javi se jedan od birokrata. – Ovo je projekat od multiplanetarnog značaja. Na osnovu naknadno donesenih zakonskih akata zemljište je eksproprisano, a eventualnim vlasnicima, za koje se detaljnom analizom utvrdi da to zaista jesu, biće nadoknađeno u periodu za koji komisija proceni da ne nanosi štetu budžetu.

Rolovi prsti zadrhtaše nad komandama i jedna od zgrada nakratko se izgubi. Osetio je jaku potrebu da istrči napolje i ne vrati se. Ipak, pomisli na alimentaciju koju već pet godina plaća bivšoj ženi.

-Mislim da možemo da počnemo – javi se jedan od domaćina – Sve će ovo biti rešavano u krugovima specijalizovanim za konkretna pitanja. Tu smo da bi pogledali novi deo projekta.

Svi se složiše. Reč je dobio Rolov direktor.

Ustao je pleneći ukusnom pojavom i optimizmom koji svedoči da nema toga što uspešan čovek ne može. Naklonio se i progovorio baršunastim glasom:

-Prepustio bih reč mom glavnom projektantu.

Rolu pade mrak na oči. Nadao se da će njegovo prisustvo biti samo tehničke prirode. Osetio je ubrzano dobovanje srca. S druge strane, to je mogla da bude prilika. Da kaže… sve! Na trenutak je imao viziju, ali već u sledećem u nju ušeta njegov rođak koji je prošle godine ostao bez posla. Pročistio je grlo.

-Kao što znate, naša kuća dobila je zahtevan arhitektonski zadatak. Kako u postojeće urbano tkivo ovog prestižnog naselja implementirati jedan komercijalni objekat. Uklopiti ga u kontekst okruženja, a opet izdvojiti jedinstvenom i upečatljivom formom. Ona naglašava samu funkciju…

Južna oblast hologramske projekcije pocrvenela je i naglo se uvećala. Prikaz se automatski razdvojio na aksonometrijski i perspektivni. U trg sa monumentalnom fontanom, oivičenom zelenim lejama, uplovio je objekat konkavno-konveksnog oblika.

-… svojim izgledom sličnim telu silanskog trgovačkog broda, slikajući tako, vrlo ekspresivno, plovidbu kroz uzburkane korporativne vode…

 

*

 

U birou je bilo vreme pauze. Mopelj i klinac jeli su sendviče. Starom arhitekti smetao je izraz mladićevog lica.

-Šta te muči? – reče preko zalogaja.

Pripravnik podiže oči.

-Znaš šta.

Mopelj se nasmejao.

-Posao k’o posao. Ni prvi ni poslednji od te sorte.

-Ali..

-Slušaj mali, znaš li ko vlada svetom?

Dečko je proguto zalogaj pre no što je odgovorio.

-Tajna društva, finansijski oligarsi, korporacije…

-Strah! – osmehnuo se Mopelj – Juče, danas i sutra. Strah je konstanta, bez obzira da li se plašiš diktatora ili… direktora. E sad, to često ne govori toliko o prirodi ove dvojice, koliko onog ko se boji. I tu se ne može bogzna šta…

Obojica su zaćutala. Pauza je isticala. Stoni hologrami su treperili.

-Pojedi sendvič mali, pa da radimo nešto.

 

Advertisements

2 comments

  1. Iako je bolno očigledno na šta je priča aluzija, dobro je napisana i pre (posle?) svega dobro završena. U stvari, imaš moju maksimalnu podršku baš zbog toga što je bolno očigledno na šta je priča aluzija. Nadam se da će da osvane u jednoj od regionalnih zbirki/časopisa.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s