5. Graničar

bullofthewoods

 

Noć, opet noć. Digitalac kraj uzglavlja pokazuje još mnoge sate bdenja, malu večnost pre svitanja.

Noć je njegov posao. Izvor sete i sredstava za život. Kad god pomisli na prošlost ili bar na odrasle godine svog kratkog života, uspomene se stapaju u ledenu tamu i gluva lutanja među nanosima snega.

Noć je, ipak, njegov izbor. Manje zlo.

Noću je slobodan. Sam i svoj.

Mini alarm na ručnom zglobu miruje. Crveni blesak, upozorenje na prisustvo toplokrvnih posetilaca, nije video od početka službovanja. Ništa ne remeti njegov mrak.

Danju spava, puši i gleda kroz prozor. Pahulje mu lelujaju pred očima. Bele, srebrne i zlatne. Okupane zubatim suncem nad snežnim dinama. Ili bez boje, vodnjikavo prozirne.

Sunce povremeno izostane. Mraz i vejavica nikada.

Pouzdana hladnoća je, u svoje doba, učinila da ova zabit postane jedno od najizvikanijih odmarališta. Sada je pusto. Bogataške vile tihuju okovane ledom, dok njihovi vlasnici uživaju u proleću pod kupolama. Samo se najhrabriji drznu da zavire u oblast koja mu je poverena. Traže da ih vodi u obilazak, bace oko na porodično imanje, a potom zbrišu brzinom svetlosti. Niko nije toliko drzak da ostane kada padne mrak.

Pušku ne puni. Smešno staro oružje visi o klinu, zapušteno i zaboravljeno. Cevi su nečiste i po svoj prilici će takve ostati. Neće ih podmazati niti će ih upotrebiti dok je živ.

Posle – ko zna?

Jednog dana će pasti u svojoj ćeliji. Grčiće se, propinjati od bola i uzalud dozivati pomoć ili će prosto sklopiti oči i bez glasa moliti za brz kraj.

Kontrola će pronaći telo. Obavestiće gazdu i njegovi će nedužni molekuli uskoro proći kroz agoniju i ekstazu preoblikovanja. Kod pravog kapitaliste se ništa ne baca, kao ni u kućama dobrih domaćina.

Niska temperatura očuvaće mu telo podobnim za mrtvorođenje i on će se iznova roditi.

Bez sećanja i osećanja, nov novcat, mrtav i veoma hladan, pridružiće se najmnogoljudnijoj zajednici. Kao poslednji među obespravljenima, verovatno, jer se još za života odrekao privilegija. Služiće, sada bez naknade, na ovom ili na nekom sličnom mestu, sa napunjenom puškom u rukama.

Gazda će smatrati da mu duguje i mirne će savesti tražiti da odradi neželjeno vaskresenje.

Mrtvi su glavni pokretač, snaga koja klade valja. Robovi. Mrtve ruke su decenijama pospremale nered, gradile kupole u kojima će buknuti život, kao i brodove za daleka, spasonosna putovanja.

Ipak, niko živ nije osećao zahvalnost niti je pomišljao da stegne mrtvu ruku.

Nije to bio tabu. Ljudi, u načelu, nisu bili gadljivi na smrt. Protiv prevelike osetljivosti govori mnoštvo javnih kuća na izlazima iz kupola. Njihovoj ponudi se može zameriti jedino odsustvo živoga života, a ponekad čak ni to. Neke mrtve nisi mogao razlikovati, koliko su vešto prerađeni, a bilo je i živih koji su voleli da se prave mrtvi, kako bi ih lakše pomešali i zaboravili.

On nije mogao da pomeša niti da zaboravi. Poznavao je smrt i gnušao je se.

Oduvek.

Ili od onog časa kada je video kako draga ruka mlitavo pada sa nosila što otpremaju pokojnike.

Slušao je da kraj ne postoji, nego da je smrt tek smetnja, cena prelaska u novi nivo realnosti; pa ipak je, izolovan u svom ćutanju i strahu od tajni preoblikovanja, više verovao jednom nevoljnom pokretu lešine nego bujici utešnih reči.

Zar je niste mogli ostaviti na miru?

‘’Ostavite me na miru!’’, urlao je jureći kroz hodnike dispanzera.

I svi su ga ostavili.

Kasnije, mnogo kasnije, uzmicao je pred dodirima iste ruke, podmlađene i doterane, kao da mu se otrovnica privija uz vrat.

‘’Ne poznaješ me?’’

Žena se uljudno osmehivala, a on se silio da zagrži pogled na njenom neprijatno savršenom licu.

‘’Ne, ti nemaš pojma ko sam ja!’’

Osmeh se nije povukao. Činilo se da ona ne gleda u njega, nego da prizor čiji su oboje deo posmatra iz velike, nedokučive daljine. Nije poricala. Urođene ili negde u misteriji smrti izučene veštne kočile su je da otvoreno izgovori laž. Ljubazno ga je gledala i telesnim stavom poručivala da priznaje vezu, kakva god da postoji između njih. Lagala je. Lagala je pogledom, osmehom i celim telom, a pre svega rukom kojom ga je privlačila u zagrljaj.

On se izmigoljio i udario u plač.

‘’Mama, kako je moguće me zaboravila? Kako, kako? Zašto?!’’

Mrtva žena nije odgovorila. Okrenula se i tiho otišla. Znao je da ga neće uznemiravati i nimalo nije žalio zbog toga. Ipak, nije prestajao da misli na nju. Da li je ona bar malo ona? To ne može biti, ona je umrla, a opet… Kako su joj obrisali pamćenje? Šta se dogodilo sa njenom dušom?

Gnušao se mrtvih i načelno se slagao sa odredbama zakona, po kom su tek skuplja stvar, oruđe za finiji rad. Ipak, nije bežao od njih. U ovu ledaru ga doveo rastući prezir za čovečanstvo u celini. Radovao se samoći. Od života nije tražio ništa drugo nego da što duže ostane sam. Ako bude sreće, mislio je, neće se srušiti i izdahnuti u čuvarskoj ćeliji, već podalje, negde gde će njegovi molekuli mirno počivati do kraja sveta, duboko pod naslagama snega.

Povereno mu je da čuva granicu prema opustošenom, decenijama nedostupnom području iz kog se nije vratio niko živ. Nisu se vraćali ni mrtvi, doduše. Njima bi iza crte moglo biti ugodnije. Ako postoji ugodnost posle smrti. Za tri godine službovanja nije video stvora koji ima ljudski lik.

Zurio je u tminu, palio cigarete i pogledom tražio mesec. Mesečina je ovde uvek slaba, iskrzana. Teško se probija kroz guste oblake. Zato u noći blešti čist, netaknuti sneg. On uživa da gazi celac, voli kako mu škripi pod čizmama, pa gotovo svake noći šeta sa nenapunjenom puškom o ramenu.

I noćas će da izađe. Hodaće dok se ne umori dovoljno da po povratku lako sklizne u san.

Čuje se šušanj ispod prozora. Možda se neki od snežnih zečeva napkon osmelio. Nekada je ovih životinjica bilo mnogo, jurile su se oko stražare, ali ih je njegov prethodnik strasno lovio. Da ubije dokolicu ili zato što je voleo da ubija, ko zna?

On ubija samo vreme. Zaradu troši na dnevne potrebe i na razne besmislice. Ne pravi planove, ne haje za budućnost – ni za život ni za mrtvovanje. Samo čeka da prođe. Noć i sve.

Jasno mu je da ne mora svaki umrli završiti u rudniku, na opasnim misijama ili teškim, ponižavajućim poslovima. Ponekad se čini da čovek nastavlja gde je stao. Sa spoljašnje strane, zagrobni mu se život  nimalo ne razlikuje od onog koji je vodio pre nego što je umro. A šta je iznutra – niko ne zna. Ni sam mrtvak ne može da posvedoči jer ne pamti kako je to biti živ.

Bogataši, svejedno, ne štede na posthumnom osiguranju. Čak i oni skromniji guraju poveće svote fondovima i fabrikama za preoblikovanje. Kupuju imanja u kojima će uživati pošto se ‘’povuku’’. Dešava se da im život prođe u staranju za smrt. Mogućnost da se ustane iz groba, oživela je ono najstarije, ali je okotila i neke nove vidove robovanja. Živ, a ne zakopan, govorili su za roba stari Egipćani. Na svetu odavno nema zakopanih, a kao da niko i nije živ.

Nehotice je bacio još jedan pogled na ručni alarm pa, jednako nepotrebno, ponovo pogledao u  sat. Osećao je zebnju. Možda sasvim lako zahlađenje u vazduhu. Nešto.

Čula nisu upućivala ni na šta određeno, a nisu bili precizniji ni aparati kojima je raspolagao. Ipak, trnci niz kičmu, mali tremor i pometenost u mislima potvrđivali su da nije baš sve isto kao pre.

Upravo ta osećanja i predosećanja su u stražarskom poslu davala prednost toplokrvnim čudacima odnosu na mrtve izvršioce. Iskustvo je bilo na njegovoj strani.

Šušanj se ponavlja. Jednom i još jednom.

Uzaludno je da sa prozora gleda u mrak. Uzima lampu i izlazi iz stražare taman na vreme da opazi kako snežni zekan nestaje pod brežuljkom blizu vrata. Osmehuje se, rešen da se sledeće noći pritaji i pažljivo prouči kretanje novog suseda. Okreće se da uđe u stražaru i tad mu svetlost lampe pada na čudan, neočekivani trag. Svega metar od prtine, takoreći njemu pred nosom, stoji jasan otisak koji nije napravila zečija, a svakako ni šapa drugog zvera.

Pažljivo ga razgleda sa svih strana.

Šaka. Mrtva ruka. I kraj nje latinično slovo S. Možda kao ascijacija na Spartaka, vođu pobunjenih robova. Voleo bi da je to. Ali, ta bedna nebića nisu kadra da se pobune, iako brojem i snagom i nepovredivošću prevazilaze živi svet. On bi ih podržao. Pomagao bi mrtvački ustanak. Nijedna pobuna nije uspela bez zauzimanja trećih, neutralnih, koji po prirodi stvari ne mogu biti ni na jednoj strani.

A možda je to S polovina znaka za beskonačnost. Upozorenje. Jer smrt je, baš kao i život, samo jedna polovina.

Dugo stoji u mestu. Razmišlja. Neupaljena cigareta mu se savija među smrznutim usnama.

Kako to da je otisnuta samo ruka? Gde su tragovi stopala koja su donela onoga ko je ovde spustio svoj dlan? Sneg je sasvim gladak, neugažen.

Napokon nešto o čemu vredi sanjariti. Bolje od zečeva. Imaće čime da ispuni sutrašnji dan.

Kreće ka vratima. Pucanj. Kao da je ispaljen daleko, negde iza brda. Ne, mnogo je bliže.
Mini alarm seva. Crveno! Crveno! Crveno! Ah, pucali su iz velike blizine. Boli. Strašno boli, razara. Glava boli. Žali što nije upalio cigaretu. Prijao bi mu da povuče dim. Zatvara oči i pada, pada… Ruši se sa licem prema zemlji. Čuje njihove glasove. I oni su crveni. Bukte u mraku. Hiljade malih vatri.

‘’Sklonite telo’’, rekli su. ‘’Zakopajte ga duboko u sneg.’’

Hteo bi da govori, da im zahvali na ukopu, ali ne može. Usne su mu stisnute u samrtni grč. Cigareta je ispala. Neće moći da povuče dim, ali nema veze. I ne treba. Više mu nije hladno.

 

Advertisements

2 comments

  1. Odmah da naglasim da mi se priča jako dopala. Možda sam malo pristrasan, zbog snega i leda, i zbog patetike i romantizovanja na koje sam postao slab u poslednje vreme (malo me je sramota da ovo priznam ali jbg tako je) ali činjenica je da je jako inteligentna i dobro napisana. Valja je još malo srediti, izmeniti neke rečenice i izraze. Recimo ovo “najizvikanijih” mi para uši kao “pričvrljivanje” u Nemanjićima. Drugo nema ništa strašno ali može da prođe kroz još jednu reviziju.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s