6. Odraz

Cybertecture-mirror-1

 

To je bilo to. Nalazili smo se ispred sedišta Speculuma, skriveni u žbunju pored glavne kapije. Osećao sam kako mi se smežurani prsti bore za spas u starim cipelama koje su propuštale nakon prve ugažene bare. A i ja sam se borio. Za porodicu i život.

Svakih par minuta fiksirao sam pogled na Spasoja, tražeći na njegovim oštrim crtama lica neku trunku straha ili negodovanja, ali nije bilo ničega. Kao i meni, pažnja mu je bila usmerena na zgradu. Obojica smo bili tihi, dok su nam pogledi bili prikovani na stažare.

„Odužilo se.“, tiho je izgovorio,“Moraju već jednom promeniti smenu.“

„Možda znaju nešto…“

„Ne mogu da znaju. Oni su jedni od onih. Drugih.“, prekinuo me je.

Sledećih nekoliko minuta ponovo smo proveli u tišini. Stomak me je razdirao od nervoze, a creva su bučno pevala pesme. Nisam mogao više da ćutim. „A ti? Siguran si u ovo što radiš?“

Okrenuo se ka meni i uputio mi umoran, tugaljiv osmeh:“Nikada nisam bio sigurniji u nešto. Kome ću pomoći ako ne tebi?“

Nisam odgovorio. Dugo se poznajemo i verovao sam mu u potpunosti. Lažem, morao sam mu verovati. Nije bilo drugog izbora, bio je jedina šansa da budem ponovo sa porodicom. Samo kada pomislim… Sklopio sam oči.

 

                                                       DVA DANA RANIJE

 

„Dušo, gde je Milana?“, promuklo viknuh i dalje dremajući.

„Otišla je sa društvom po ono novo ogledalo, znaš ono što reklamiraju mesecima?“, Marinin glas dopirao je iz druge sobe.

Kako ne bih znao. Već mesecima reklame pršte na internetu, televiziji, čak i u novinama iako ih danas retko ko čita. Znao sam slogan napamet. Za nov i otvoren um, 21.12. – Speculum. Danas je taj dan.

Negde u sumraku uma, dok sam ponavljao taj slogan koji se lepio za svaki nerv u lobanji, čuo sam telefon. Pustio sam ga da odzvoni do kraja, ali kada je i drugi put Eye of the Tiger krenuo sa poznatim rifovima, pridigao sam se. Krajičkom oka na ekranu ugledah ime – Spasoje. Oči mi se širom otvoriše, čitajući slova imena koje dugo nisam video.

Bojažljivo uzeh telefon u ruku i polutiho izustih:“Halo?“

„Demijane, ne govori ništa, samo me slušaj. Nikako, ali nikako nemoj dozvoliti supruzi i maloj da dođu u posed pametnog ogledala. Ovde planiraju nešto strašno i jezivo, a malopre sam se uverio da je i apsolutno moguće. Nikome ništa ne spominji, samo ih čuvaj.“

Tu-tu-tu-tu…

Pritisnuo sam dugme za prekid poziva i nastupila je jeziva tišina. Nisam znao šta se događa, preplavljen jutarnjom zbunjenošću i pozivom starog prijatelja. Na brzinu sam navukao na sebe odeću koja mi je bila najbliže i krenuo napolje.

„Gde su otišli?“, na putu do vrata glasno dobacih Marini koja je uvaljena u kauč čačkala tablet. Nije ni stigla da mi odgovori. Otvorio sam ulazna vrata, a ispred mene je stajala Milana sa ogledalom u rukama.

„Zdravo, oče. Zdravo, majko. Uspela sam da nabavim novi Spekulumov uređaj. Morate i vi. Što pre. Nudi sjajne mogućnosti.“, govorila je ravnim glasom, gledajući kroz mene. Kiša joj se slivala niz kosu, a njoj kao da ništa nije smetalo. Prožet strahom i jezom, pokušao sam da joj uputim neke reči; prekora, besa… Ljubavi… Ali nisam uspeo. Samo sam je zagrlio.

Tog dana, Marija i ja smo sve vreme proveli sa njom. Ogledalo sam odložio u našu sobu, ali začuđujuće, nije ga ni tražila. Iz sata u sat nam je bilo jasnije, ovo više nije naša ćerka. Nešto se dogodilo. Samo jedna osoba je mogla da zna šta je u pitanju, a on je bio zaposlen u Speculumu.

 

                                                                     DAN RANIJE

 

„Reci mi šta se dogodilo sa Milanom!?“, urlajući, približavao sam se Spasoju. To veče sam ga odmah nazvao i kada sam mu sve ispričao, insistirao je da se nađemo.

“Slušaj me, ne viči! Niko ne sme da sazna da sam pričao sa bilo kim!”, mrštio se,”Zato sam te i doveo ovde.”

Nalazili smo se u školi u koju smo obojica išli. Sada je, naravno, bila napuštena, jer je firma u kojoj je radio, Speculum, pre par godina potpuno reformisala školstvo uz pomoć halogen tehnologije. Dočekala nas je jeziva pustoš.

“Ti si za sve kriv!”, vičući, uzeo sam ga za ramena i prislonio na zid, ne obazirući se na njegove reči. Urlao sam i posmatrao lice mog prijatelja, jaku vilicu koja je drhtala, ispijene tamne oči koje sam odlično znao, a u njima – tuga i kajanje. A iz mojih kuljao je bes.

„Vidi, nisam zaboravio kada si se vratio po mene u onom prokletom rovu. Svi su me napustili pod izgovorom da sam gotov, ali ti si me nosio tri dana bez prestanka. Da nije bilo tebe, jednostavno… Ne bi bilo ni mene danas. Dužnik sam ti.“, pokušavao je da me umiri dok sam ga držao pribijenog uz zid. Taj ogroman čovek je mogao jednim potezom da me odbaci pet metara od sebe, samo da je hteo.

Sve se vratilo. Taj užasni treći veliki rat, moji saborci i on. Zaplakao sam, opuštajući stisak. Emocije su me shrvale.

„Žao mi je zbog male. Ali postoji način da se vrati.“, mirno je rekao. Digao sam pogled, tražeći odgovore, na šta je on nastavio očigledno me razumevši:“Hteo sam da se nađemo ovde iz dva razloga; Prvi je što nas ovde niko neće tražiti. Drugi je što je ovde… Sve počelo.“

Hodao je napuštenim hodnikom, i odmah nastavio sa pričom:“Neću mnogo dužiti, jer zaista nemamo mnogo vremena. Nisi sigurno upućen, ali borba između Speculuma i države traje već dugo vremena. Nakon rata i silnih odlikovanja koje sam dobio, Speculum mi je ponudio posao. Ispostavilo se da im treba inženjer robotike, tako da su dobili i mene i ogroman publicitet zapošljavajući ratnog heroja. Ali za istraživanja bila su im potrebna sredstva. Naša država u haosu u kom je bila i u kom jeste, nije im izašla u susret. Nikakve povlastice, subvencije… Ama ništa! Bili su očajni, tolike zamisli i ideje koje se neće realizovati. Tada je sa ogromnom svotom novca u priču uleteo Pavlovski. Sećaš se, Mario Pavlovski?“

Kako da se ne sećam. Mario je bio u našem vodu. Imao je porodicu, dom, sjajan život. I problem sa srcem. U neko drugo vreme bio bi pošteđen rata, ali država nije htela ni da čuje za to. Da ironija bude veća, bio je sin bivšeg premijera. Pogodila ga je takva tragedija, da su oni preživeli više tugovali sa njim, nego za svoje muke. U bombardovanju koje mu je razorilo kuću, njegova supruga i tri sina su stradali, dok je on na frontu izgubio obe noge. Onda se dogodilo nešto dobro. Iznenada je dobio ogroman novac, kao dobitnik glavne premije na „Lotou“. Ili je bar tako on pričao.

“Injekcija finansijskih sredstava podigla je Speculum u neslućene visine. Prvo što su učinili bio je napad na školstvo. Klasičan način predavanja zamenjen je halogen tehnologijom, gde niti đaci niti profesori nisu morali biti u istoj prostoriji. Znaš šta je to značilo?”, zastao je i prostrelio me pogledom,”Ogroman udar za državu. Gubili su konce. Zatim je usledio potez očajnika. Svim mogućim zakonima i uredbama napali su Speculum, ali ga nisu uzdrmali. Samo su rasplamsali želju za osvetom.”

Izgubio sam strpljenje:”Aman, kakve to ima veze sa mojom ćerkom!?”

Prišao mi je i ogromnim šakama uhvatio glavu:”Demi, slušaj me. Mario je poludeo. Ne samo što će preuzeti kontrolu nad državom, preuzeće i nad svetom. Pametno ogledalo je način na koji će to učiniti. Nikada nešto slično nisam video…”

“O čemu govoriš?”

“Kada pogledaš to ogledalo, ono kopira ćelijske jedinice organizma sa statističkom tačnošću od 99,99%. Umesto osobe koja je tu bila do malopre, sada je programiran android, u potpunosti poslušan rob! To će uraditi svakome od nas. A šta se dešava sa tvojim umom i telom, to ne znam…”

“Šta onda uopšte znaš, jebote!?”, nisam se više kontrolisao.

“Znam kako da je povratimo. Da li si to ogledalo dobro sakrio?”

“Odneo sam ga u našu sobu, na vitrini je, ako se ne varam…”

“Trebao si ga skloniti negde da samo ti znaš gde je!”

Trčao sam koliko su me noge nosile. Vetar, kiša… Nisam osećao ništa. Ni misli više nisam kontrolisao. Naglo sam otvorio vrata od stana i na pragu su me dočekala moje dve devojke, gledajući u pod.

“Sigurno si umoran, moj supružniče. Dođi da se igraš sa nama. Uželele smo te se.”

 

                                                                      DANAS

 

Otvorio sam oči. Spasoje mi je rukom pokazivao da krenem. Ne znam koliko dugo sam žmurio prožet mučnim mislima, ali stražara više nije bilo. Tama je bila sve veća, kao da se mesec plašio da izviri iza oblaka i obasja zloslutnu kompaniju.

“Srećno, prijatelju.”, srdačno reče,” I zapamti sve što sam ti rekao. Budi brz.“

Klimnuo sam glavom i krenuo napred. Rampa na ulazu iako spuštena mogla je lako da se zaobiđe tako da nisam imao problema sa njom. Napred sam ugledao vrata o kojima mi je Spasoje pričao i kroz koja sam trebao da prođem. Srce je krenulo da iskače iz grudi kada sam shvatio da su zaključana. Očajnički, laktom sam se svom težinom oslonio na bravu i uz muku sam uspeo da je razvalim. Zvuk metala se odbijao o beton, te sam brzo brišući znoj sa čela uleteo unutra.

Na mom satu je bilo 21:55. Još pet minuta dok se kamere ne uključe. Kako mi je pritisak u glavi rastao, tako sam hodao sve brže, na kraju trčeći u dubinu hladnog hodnika. Na samom kraju video sam dvoje vrata o kojima mi je Spasoje pričao. Sa leve strane je bio njegov kolega, koji je obećao pomoć da sa porodicom odem na bezbedno mesto, dok su se sa desne strane nalazili prototipovi ogledala.

Ohrabren, ali i umoran od svega, raširio sam nozdrve i duboko udahnuo. Kao da sam osećao ledenu šaku koja mi stiska srce i utrobu dok sam otvarao vrata, teško sam zakoračio u samrtno tihu sobu.

Konačno sam na kraju. Spreman da budem sa svojim devojkama, daleko od svih problema, politike, vladara iz senki i ostalih gluposti. Zagledao sam se u svoj odraz u ogledalu,a već sledećeg trenutka nisam više bio tu. Lebdeo sam u polumraku okružen hiljadama ljudi, a ispred svakog od nas stajalo je minijaturno ogledalo. Gledao sam oko sebe tražeći ih i dozivajući, ali glasa nisam imao. Naposletku osetih poznat dodir na ramenu. Srce mi je zaigralo kada sam video dva poznata plava neba umesto očiju. Držala je Milanu u rukama, suznog pogleda. Opet sam bio sa njima i nikada ih više neću napustiti.

Moj odraz, ili ko god bio to sada, namignuo mi je uz reči:“Za nov i otvoren um, budući svetski poredak – Speculum. Čvrsto sam grlio suprugu i dete, dok su odjeci njegovih koraka napuštali odraz u ogledalu i stapali se sa svetom koji je nekada bio moj.

 

Advertisements

One comment

  1. Dobra ideja, ali opet taj jebeni jezik prevoda (jebeni, ne prokleti, jer niko kod nas nikad nije izgovorio reč prokleti u tom kontekstu). Ispravi dijaloge (i sve ostalo što treba) tako da zvuči prirodnije, produži malo i imaš super priču. I zašto Demijan?? Nikako se ne uklapa. Neka bude Damjan majku mu.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s