8. Prognoza

prognoza1

PROGNOZA: NEGATIVNA

„Moje saučešće, gospođo. Vrlo mi je žao buduće smrti Vašega muža…“

Prestao sam da ga slušam i pritisnuo dugme za zatvaranje prozora. I ovoga puta, bio je u pitanju agent osiguravajuće kuće. Ana ga je saslušala naizgled pažljivo, sa veoma tupim izrazom lica. Pogledao sam na sat. Trebalo mu je čitava dva minuta da zastane i udahne vazduh i time da priliku Ani da mu zalupi vrata uz napomenu da je pogrešio kuću.

„Koliko je ovaj nudio?“ uspeo sam da izbacim celu rečenicu pre nego što me je savladao kašalj.

„Svega 0,3% po danu“, odbrusi Ana, „možda je trebalo da pristanete na ponudu od srede, barem bi Vas ostavili na miru, profesore.”

Nasmejao sam se, što je bila prilično bolna radnja u mom stanju.

„Ah,… sreda… beše onaj plavušan… Mogla si mi odmah reći da ti se sviđa, akkh, da pozovemo, khhk, čoveka da uđe.“

Pogled joj je bio mešavina prekora i silnog zabavljanja.

„Daleko bilo! Znate kad bismo ga se otresli! I ovako ne znam kako se branite od njih kad nisam tu…“

Zakašljao sam se umesto odgovora, ali sam odmahnuo rukom kada je prišla da mi pomogne da se pridignem.

„Ne otvaram“, promrmljao sam. „Mada, moram da priznam da su uporni. Zakon ih štiti… ko bele medvede, sve im je dopušteno…“

„Nisam sigurna da je legalno da ovoliko dosađuju. Osim toga, mislila sam da je zdravstveni karton poverljiv.“

Osmehnuh se.

„Ne i prognoza: negativna.“

Ana frknu. Dugi pramen zaigra na to oko njenog nosa i ona ga brže-bolje zadenu za uvo.

„Sigurna sam da ne dosađuju onima s vlasti, inače bi do sad već bili uveliko zabranjeni“, odgunđa.

„Nemaju potrebe, khhh, oni s vlasti su osigurani po svim mogućim i nemogućim pitanjima. Uostalom, oni i jesu vlast.“

Klimnula je i nagla se kroz prozor.

„O, Bože, evo ga još jedan, sad ću…“

Nisam čuo šta jer me je ponovo spopao kašalj. Ana je otvorila, onako besna, već posle prvog zvona. Mogao sam da čujem povišene glasove ali ne i da razaberem o čemu se radi.

Nije prošlo mnogo, kada je Ana, prilično bleda i zbunjena, ušla u moju sobu i promrmljala da me traži nekakav doktor sa Klinike. Prevrnuo sam očima. Jedina stvar gora od agenata osiguranja za prognozu: negativna, jesu doktori sa tzv. Palijativne klinike. Kad sam zaključio da sam se dovoljno dugo dvoumio da doktor u drugoj sobi počne da se preznojava, rekoh Ani da ga uvede i da sačeka napolju.

Nije joj bilo pravo što me muče, činilo mi se da će svakog časa zaplakati, ali meni je trebao njen optimizam, a ne suze, pa sam je otposlao napolje. Doktor koji je ušao umesto nje bio je poprilično mlad, ali dovoljno krutih i uobraženih manira da zaključim da nije sa same Klinike. Postavio mi je nekoliko opštih, usputnih pitanja, proverio instrumente i seo u fotelju preko puta.

„Nadam se da nećete da me isključite“, rekoh kada mi je dosadilo da posmatram kako, krajnje nepristojno, ignorišući me sasvim, popunjava čitavu gomilu obrazaca.

Elektronski karton mu gotovo ispade iz ruku.

„Izvinjavam se“, procedio sam, „zaboravio sam da niste navikli da Vas pacijenti prekidaju.“ Za divno čudo, vazduh me je poslužio dovoljno dugo da rečenicu ispalim u cugu.

„Zapravo“, promrmljao je odlažući moj karton, „u pravu ste, i nisam. Izvinjavam se.“

Namrštio sam se i pošao rukom ka panik tasteru, premišljajući se da li da pozovem Anu i zamolim je da ga izbaci napolje. Na sam pokret, riđokosi lekar je počeo nelagodno da se meškolji.

„Ko ste Vi?“Uspeo sam da procedim, pre nego me je ponovo savladao kašalj. Priskočio je da mi popravi jastuk iako sam ja svesrdno odmahivao da ne treba.

„Ja sam, ovaj, iz Odeljenja za pravna pitanja.“

Zavalio sam se.

„Šta sad nije u redu?“bilo mi je muka, iako nisam bio sasvim siguran da li je od lekova ili od još jednog službenika u službi vrle medicine.

„O, ne, ne, sve je u redu. Samo, hteo sam da razrešim neke, pa, recimo, nedoumice. Vi ste univerzitetski profesor, zar ne?“

Bio sam univerzitetski profesor“, pokušao sam da se ispravim u sedeći položaj, „dok im niste poslali računarsku prognozu.“

„Da, ovaj, doći ćemo i do toga…“

Zvono ga prekinu. Čuo sam Anine potpetice u hodniku, znak da je, najverovatnije sve vreme stajala kraj vrata. Nasmejao sam se i zakrkljao.

„Nego, recite mi“, nastavljao je riđokosi pomalo dekoncentrisan glasnim povicima iz predsoblja, „da li je Vaš angažman uključivao rad na iskopinama?“

„Dobro znate da jeste!“ prasnuh kad sam konačno došao do vazduha. „Piše u mom dosijeu koji su Vam dostavili sa Univerziteta, a piše i u mom zdravstvenom kartonu. A uneto je i u program one Vaše proklete mašine!“

Kašalj me je najzad sasvim savladao. Mladi doktor skoči da mi ponovo pomogne.

„Da, da, molim Vas, ne uzrujavajte se. Moram samo da utvrdim sve činjenice pre nego…“

Ana nahrupi u sobu bez kucanja. Jedan pogled na mene, pa na doktora, zaledi joj izvinjenje na usnama. Prostrelila ga je pogledom i on, nemoćan, ćutke odstupi.

„Jeste li dobro?“

Klimnuo sam.

„Potpišite ovo, molim Vas, ne mogu više da se raspravljam s njima!“

Bilo mi je muka i svejedno, i dograbio sam papir i potpisao.

Ana preteći pogleda doktora još jednom i napusti sobu. Propratio ju je pogledom. Šteta, pomislio sam, u nekoj drugoj situaciji, bili bi dobar par.

„Ana je moja asistentkinja“, odgovorio sam iako me nije pitao. „Mada, dođe mi skoro kao ćerka.“

„Da, da, naravno“, promumlao je.

Počinjao je da me nervira.

„Umoran sam“, rešio sam da ubrzam stvari. „Možete li reći u čemu je problem?“

„Zapravo“, promeškoljio se. „Nema problema. Sve je, može se reći, u najboljem redu, morao sam samo još jednom da proverim. Naime,  desilo još nekoliko slučajeva oboljevanja poput Vašeg među Vašim kolegama i mi imamo nove informacije…“

Ispravio sam se.

„Neko je još dobio negativnu prognozu?!2

Nov napad kašlja. Doktor mahnu rukama, pokušavajući da me smiri. Nervozno je pogledao prema vratima, ali od Ane ni traga, mora da se još bavila onim agentom osiguranja.

„Ne, zaboga, ne! Ustanovili smo da su prilikom iskopavanja na istim lokacijama kao i Vi došli u kontakt sa nekom vrstom tuberkuloze… Vi ste, pretpostavljam, čuli za tuberkulozu?“

Klimnuo sam.

„Bolest iskorenjena pre više od dva veka…“

„Tačno. Smatrala se iskorenjenom usled upotrebe antibiotika i poboljšanja uslova stanovanja i higijene.“

„Nemojte mi držati časove iz istorije medicine, pobogu“, zastenjah.

„Da, da, oprostite… Vidite, prilikom kalkulacije Vaše dijagnoze, jedna od varijabli sa niskim probabilitetom je uključivala i tuberkulozu. Odbačena je u ravni statističke greške. Nakon pojave novih slučajeva, bili smo prinuđeni da proverimo sve referentne vrednosti iznova i…“

Pokušavao sam da shvatim o čemu govori.

„Hoćete da kažete da imam tuberkulozu? To je nemoguće! Bakterije tuberkuloze ne mogu da opstanu toliko dugo u spoljašnjoj sredini. To i ja kao laik znaaakhhhm.“

Prekinuo me je kašalj.

„Ne znamo šta se dogodilo. Mislimo da ste možda na nalazištu naleteli na ruševine nekadašnje laboratorije“, bio je sve nervozniji. Razgovor se, očigledno, nije odvijao kako je zamislio. „Znamo samo da jeste u pitanju tuberkuloza. Razlog zbog koga se kod Vas ispoljila ranije leži u prosto smanjenoj otpornosti organizma. Dobra vest je da je izlečiva i da je Klinika donela odluku da Vam uvede terapiju antibioticima, i za koji dan bi trebalo da Vam bude bolje. Treba da se radujete, biće Vam skinuta prognoza: neg…“

„Da se radujem?“ Prasnuo sam „Čemu tačno? Tome što se ispostavilo da bezgrešni računar ipak greši, što sam izgubio posao zbog Vaše greške ili što ste me skoro ubili odbijajući da mi date terapiju jer je ‘prognoza: negativna’?!“

Bio sam besan. Gušio sam se od kašlja, ali sam želeo da isteram stvari do kraja.

„I sad treba da se radujem što ćete velikodušno ispraviti svoju grešku? Khaakhhh…“

Moj napad kašlja je malo trgao doktora. Moj izliv besa bio je već nešto sa čim računao.

„Shvatate da Vam Klinika nudi besplatno lečenje i povlačenje prognoze?“

Glas mu je bio leden i sasvim lišen malopređašnje zbunjenosti.

„Shvatate li da je, khhh, Klinika u obavezi da mi ponudi ne samo,… besplatno lečenje i povlačenje prognoze već i nadoknadu? Veoma… veliku nadoknadu.“

Uspravio se.

„Bojim se da je besplatno lečenje i povlačenje prognoze jedino što nudimo. Naravno, možete pokušati sudskim putem, ali bojim se da bi to samo odložilo početak administriranja ter…“

Ana je ciknula i počela da ga udara nekakvom fasciklom. Pojma nisam imao odakle se tako nečujno stvorila u sobi niti koliko je čula, ali činilo mi se da je čula dovoljno. Pokušao sam da ustanem i odbranim nesrećnog medicinskog pravnika, gadnu vrstu, od onih najgorih, ali me je nov kažalj prikovao ponovo za krevet. Ovoga puta, nisam bio siguran da li je njegov uzrok bolest ili napor da obuzdam nezadrživ smeh.

Ali moj kašalj i valjanje po krevetu kao da su prenuli Anu i naterali je da ostavi nesrećnika na miru. Bilo mi je ipak potrebno još gotovo pola sata da se rešim nasrtljivca, ali ipak sam bio zadovoljan. Našli smo se negde na sredini, potpisavši ugovor da će mi Palijativna klinika ipak isplatiti nekakvu naknadu. Ne naročito veliku, ali dovoljnu da me obezbedi barem neko vreme dok se procedura skidanja ‘prognoze: negativna’ ne završi i dok me ne vrate na posao ili ne otpošalju u penziju. To je, zapravo, bio uslov koji je prevagnuo, Klinika je mogla to da mi obezbedi jednim dopisom jednako kako je svuda obezbeđivala prijeme i otpuste zaposlenih. Jednako kako je i dovela do toga da me otpuste nakon što su, krajnje direktno i bez ikakve poverljivosti, poslali fajl sa dijagnozom na rektorat.

Tek kada je otišao, shvatio sam  da već skoro sat ni jedan agent osiguranja nije pozvonio.

„Ima neke vajde i od njihove ažurnosti“, promrmljao sam. „Barem su prestali da nas dave.“

Ana se trgla i pogledala me najpre u čudu, a potom prasnula u smeh.

„Nije to do ažurnosti, profesore, barem ne do njihove“, povukla je fasciklu, istu onu kojom je izudarala nesrećnog pravnika. „Potpisali ste osiguranje. Na 0,45% kamate na celokupnu imovinu dnevno. Svaki dan do kraja života.“

Advertisements

2 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s