11. Ruža boje titanijuma

rose

Prošlo je možda i više od deset minuta, a starac i dalje nije progovarao. Pegave ruke nežno bi pomilovale svaki cvet- i one predivne primerke engleske ruže, ali i one jadne zakržljale, koje ne bi imale bajnu budućnost, da bi naglim škljoc… makazama ih oslobodile bede ili omogućile biljki bolju cirkulaciju za neke nove, lepše buduće izdanke.

Devojka je i dalje strpljivo čekala. Dedino ćutanje joj nije ulivalo mnogo nade da će dobiti blagoslov, pored činjenice da je njegov uticaj kao glava Porodice bio diskutabilan. Uz to, disanje u stakleniku je svakog trena postajalo sve manje podnošljivo. Ipak, ni za trenutak se nije pokolebala ni zapitala da li se možda prvo trebala obratiti Tati i Mami. Tračak nade goreo je u ono malo liberalne tradicije porodičnih vrednosti koje je sačuvao Deda. Drugim rečima: Deda je bio jedini kome je odala tajnu o veridbi.

-Zar uslugara, draga moja?- napokon je prozborio Deda, ne podižući pogled sa ruža i makaza.

Zar i ti, Deda? Pomisli devojka. Možda se ipak prevarila, možda je Deda još gori od Mame i Tate, toliko da svuda u njemu tajno tinjaju predrasude prema uslugarima.

-Znaš li, dete, da ideš na put bez povratka? Familija te više nikada neće primiti nazad. Bez obzira na stečeni napredak i iskustvo kod njih?

-Deko, i sam znaš da sam sama zaslužna za sve što sam u životu postigla, i ne kajem se ni oko čega, pa ni sada kada idem… Niko me u životu nije vukao ni usmeravao, niko za mene nikada nije imao vremena. Mami i Tati je Odbor uvek bio važniji od mene, njihove jedine kćerke. Od tebe sam očekivala bar trunku podrške, reci mi da je i tebi važniji Odbor?

Starac najzad podiže pogled sa ruža, i umesto odgovora zasijaše mu beonjače. Prišao je devojci, poljubio je u kosu, zagrlio i šapnuo:

-Obećaj mi barem da ćeš dati Roditeljima otkazni rok dve nedelje pred venčanje?

***

-Ma je l’ ti mene zajebavaš?-  uzviknuo je sredovečni Tata. Istovremeno se nasmejao i namrštio. Sin je mirno izvadio tompus iz kutije sa stola, nalio dve čaše viskija i pružio jednu Tati.

-Ovog puta je ozbiljno.

Zgrabivši viski, Tata je ustao i prišao prozoru kancelarije i zagledao se u ulicu, osamdeset i sedam spratova niže.

-Dođi ovamo da ti nešto pokažem, priđi. Priđi! Vidiš li one ljude tamo? Na šta ti liče? –na ulici grupa radnika marljivo je istovarala ili utovarala kutije u kamion.

-Hmm… na nekakve bubašvabe? Mrave? Tako izgledaju mravi, je l’?- upita mladić ravnodušno.

-Mravi, bubašv… ma nije ni bitno, nisi došao ovde da te učim biologiju. Bub! Oni su za nas obične bube, ti… robari. Tako i bube po ceo dan preturaju materiju iz ruke u ruku i, šta imaju od toga? Puko preživljavanje! Da pregrme zimu. Šta si rekao, šta proizvode?

-Titanijumske palete za pokretne staklenike –reče Sin između dva dima tompusa.

-Svejedno, titanijum danas košta pedeset centi po jedinici, za dve nedelje pašće na četrdeset osam nepovratno. Cena materije pada i uvek će padati. Sve se reciklira, a ono što ne može, promeni mu se atomska struktura i… dobiješ od vode zlato. I to sve na dve tri tipke po ekranu. Jebeš ga, to bih i ja mogao da radim, da sedim i proizvodim… Šta bih sada eto dao da me smeste u proizvodni pogon umesto da se zajebavam ovde sa tobom i sa tvojim vezama a evo sada i brakom. Sa robarkom?

-Ništa me nisi slušao šta sam ti pričao malopre, Tata?

-Sine. Pogledaj sada gore, i reci mi šta vidiš?

– Zvezde? Nebo?

Otac se protrlja po korenu nosa.

-Prostor, sine. Beskonačni prostor.

-Misliš svemir?

-Mislim na virtualni prostor, idiote. Naše njive, proizvodne hale, rudnike kriptovalute… Poslovni, a jednog dana i virtualni životni prostor- neće biti čoveka na planeti koji nam neće plaćati zakup i održavanje virtualnog okruženja koji zamenjuje stvarnost. I vazduh da naplaćujemo, vazduh koji je opet materija, štrokava, puna nečijih prdeža, gljivica i ne znam… radijacije. Ni vazduh nam ne bi doneo toliko para koliko imamo od virtualnog hostinga. Ova kancelarija gde smo ja i ti sada, sve je to materija- zgrabio je prvu stvar sa stola, njegov lični PDA uređaj i bacio na digitalnu porodičnu sliku na zidu razlupavši oba.

– Sve je ovo bezvredno. Sutra ću ovo smeće kupiti upola cene, za nedelju dana još za upola manje. Je l’ možeš da zamisliš koliko su plaćeni ljudi koji prave ovako nešto? Ne samo ti sitni fabrički pacovi, nego i ta tvoja robarka što radi, kako reče?

-Referent za izvoz paleta-

-Kako god. I ti hoćeš da vežeš Familiju za robare?

-E pa da si me slušao od početka razumeo bi. Ponavljam ti još jednom: njen Deda je član Lordovskog odbora.

-I?

-Ima pravo na trgovinu akcijama na berzi.

-Ekskluzivno?

-I prenosno.

Tata zaćuta na par trenutaka i nasu obojici još viskija.

-A, pa vidim uradio si domaći zadatak. Je l’ si rekao onoj gaduri, tvojoj Majci?

-Nisam-

-Odlično, i nemoj. Odmah će tražiti da preneseš pravo i na nju pa da otkupi onu propalu firmu njenih roditelja. Onda, nek vam je sa srećom, Sine dragi. Sazvaćemo za dve nedelje zajedničku sednicu oba izvršna odbora da se stvar reši u što kraćem roku. Neka ovo za pravo na berzu onda ostane naša mala tajna, važi?

-S obzirom da si me malopre nazvao idiotom, ipak ću još razmisliti- popivši tek gutljaj viskija, bacio je polupraznu čašu na sto i izašao iz kancelarije.

***

-Da li Vi- teatralni glas notara orio je salom za konferencije – Rosa Resplandor Ernandes prihvatate da budete preuzeti iz korporacije Kasa Verde Ink. u korporaciju Etar Global od strane ovde prisutnog Migela Eres Brisenja, da ga čuvate i volite u bolesti, zdravlju, hiperinflaciji, devalvaciji i depresijaciji, na određeno do prijema po konkursu na osnovu člana dvadeset šest Zakona o preuzimanju radnika oglašenom u Elektronskom Glasniku izdanje dve hiljade četrdeset osam kroz jedanaest?

-Da.

-Da li vi, Migel Eres Brisenjo prihvatate…

-Da.

-Na osnovu pomenutog člana Zakona, proglašavam preuzimanje…

-Zašto na određeno?- šapnula je Rosina majka nervozno lomeći prste.

-Tako to ide valjda –tešio je suprug –prvo na određeno, pa se kasnije potpiše ugovor za stalno.

Nadam se da mala zna šta radi, i u kakvu Familiju stupa,pomislio je samo, želeći da poštedi Rosinu majku dodatnih briga.

***

-Na određeno?- upitao je kum. Stajao je sa mladoženjom u ćošku sale za konferencije gde je umesto  aparata za vodu sada stajao aparat za punč.

-Pa da, potrefilo mi se da tako ide po zakonu. Do raspisivanja konkursa već ćemo prebaciti pravo na trgovinu na berzi, notar mi kaže da su to dva elektronska potpisa i jedna overa.

-A šta ćeš sa njom u međuvremenu? Da li Familiji treba referent za izvoz?

-Dok je medeni mesec biće na venčanom odsustvu, a kada se vrati, šta znam, skloniću je u arhivu ili negde. Pričaćemo o tome drugi put- reče nervozno videvši da im se približava Rosin Deda.

-Čestitam, mladiću! – reče mu Deda, stegnuvši tanjušnu ruku tako da mu je verovatno naprsla poneka koščica.

-Hv… hvala… Deda. Ako smem tako da te zovem.

-Naravno, ti si sada član naše Familije.

-Mislite… Rosa je član moje? A ti si, to jest vi ste nam onda samo… prijatelji? Tazbina?

-A ne ne. Zar vi deco ne čitate vesti? Odlučio sam da malo odrešim kesu…. Pa sam kupio Rosi lep poklon za venčanje. Kasa Verde je od juče ujutro dvotrećinski vlasnik Etar Globala. Dobrodošao u Familiju, Sine.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s