Štavionica predstavlja: Čardak

čardak

Nebo beše bistro poput planinskog izvora, bledo plavo, malina za dušu i ptice. Pogledom sam gutala livade i šumarke kao riba vodu. Srećnija sam i zdravija od kad idem u šetnje van dvora. Dadilja mi to ponavlja svaki dan. Osećam se odmornije i puna snage. Zaista, čim zagnjurim u ovo zelenilo osetim nekakvu slatku silu u sebi. Možda sam nadarena da budem činjarica? Šteta što ih je crkva zabranila. Dadilja mi je govorila da su činjarice nekad bile članovi kraljevog saveta, a onda su ih zamenili popovi.

U očevim očima primećujem novi sjaj dok me gleda. Volela bih da brzo prizna da su njegovi strahovi bili neosnovani. Kad se samo setim koliko je vremena bilo potrebno da ga ubedimo da me pusti.

“Kćeri, ako zanemarimo razbojnike i državne neprijatelje, napolju su sile za kakve nisi ni čula da postoje”, rekao je jednom.
“Tu su braća da je štite!” vikao je Marko, moj rođeni brat, najstariji među braćom uz koje sam odrasla.

“Da li su se braća suočila sa aždajom?” Svi su ćutali kada je upitao. “Jedino ale više vole da proždiru device od aždaja.” govorio je pretećim glasom podignutog prsta.

“Nemojte zaboraviti Čardak, veličanstvo”, podsetio ga je pop, njegov najbliži savetnik. Na jugu kraljevstva pojavio se lebdeći dvor, niko ne zna otkuda. Otac je slao ptice svojim vazalima da mu kažu o čemu je reč, ali još nije dobio odgovor. Među kmetovima se čuju priče o Čardaku Ni Na Nebu Ni Na Zemlji. Govore da je to dom nekom zmaju koji traži novu zemlju za svoje posede. Svako ima nekog prijatelja, rođaka koji ima nekog svog poznanika, a taj je video velikog zelenog zmaja kako rije nebom i spaljuje oblake. Već imam 16 godina, dovoljno sam zrela da razlučim šta su bapske priče a šta je istina. Kmetovi su neuki i još uvek se pokrštavaju, pa su skloniji verovanju u svašta.

Navodno, zmajevi obožavaju zlatokose device plemenite krvi, kradu ih i odvode u svoje dvorove. Još je neverovatnije da se noću pretvaraju u zgodne muškarce i imaju moć da nateraju device da se zaljube u njih. Da tata veruje u sve ovo i mogu da razumem, jer se on plaši da ne izgubi svoju jedinicu golubicu, pa izmišlja razloge kako bi me držao uz sebe.

Osmotrila sam svoju pratnju, upivši ih sve pogledom. Gospa Jelena jahala je do mene, a oko nas su moja braća napravila zaštitni prsten. Sa moje druge strane jahao je Marko, moj rođeni brat i očev naslednik. Jahao je svog vranca ponosito, kako to samo princ ume, obučen u crnu odoru sa grbom belog orla na grudima. Pozlaćeni balčak mača blistao je nazirući se pod crnim ogrtačem. Sve gospe sa dvora i sve sobarice uzdisale su za tom crnom kosom i belim zubima. Njegova vitka figura i zapovedničko držanje ostavljaju utisak gde god se pojavi. Brat Vladimir jahao je tik iza nas, bio je sin očevog mlađeg brata. Visok i mršav, smeđe kose i tamnih očiju jahao je pokušavajući da oponaša Marka. Njegov otac je sebi uzeo za grb belog orla koji u kandžama drži zelenu zmiju, a to je nasledio Vladimir. Pokraj Jelene jahao je treći brat. On je bio sin očeve sestre koja je udata za kneza Dragana. Njihova kneževina se graničila sa očevom kraljevinom, tako da je Uroš provodio leta na našem dvoru kako bi rastao sa famiijom i stekao dobar uticaj na dvoru.

Medjutim, Marko i Vladimir nisu lako prihvatali njegovo prijateljstvo. Marko nije mogao da se pomiri sa tim da je neko od njega bolji u bilo čemu. Uroš je bio vispren i vrlo pametan. U mačevanju je takođe bio odličan, znao je da se ponaša, odgovori i mudruje. Otac ga je mnogo voleo. Sve je to Marku smetalo, iako je on bio najbolji u mačevanju. Vladimir se plašio za svoj ugled, a opet u svemu je bio slabiji od Uroša, pa je tražio drugačije načine za svoju naklonost. Odlučio je da postane Markova senka i tako udruženi zagorčavali su Urošu dane. Kao glavni razlog za netrpeljivost uzeli su to, što je Uroš bio paganin. Ja sam ga volela, bio je drag čovek. Njegove pametne plave oči, pune mira, budile su spokoj. Uvek je mudro govorio. Nekad mi se činilo da je mudriji od nekih očevih savetnika.

Činilo mi se da se zagledao u moju drugu Jelenu, koja je bila moja najbliža pratnja. Iako još uvek dete u duši, rekla bih da se i ona zagledala u njega. Kad legnemo večeras, ima da je pritisnem, sve će priznati. Iza nas jahalo je dvadeset vojnika, svi u izglancanim oklopima, belih plaštova, sa orlovima na grudima i kljunovima na kalpacima. Oni su bili moji čuvari ili tamničari? Morala sam da ih prihvatim, otac je bio jasan po pitanju zaštite, ili oni ili nema izleta.

Krstarenje među talasima mojih misli prekinu uzdah užasa koji je preleteo preko svih. Silni prsti i oči pokušavali su da uhvate nešto na nebu. Pogledah u njihovom pravcu, štiteći šakom oči od sunca. Tamo gore, gde se po koji oblačić razlivao poput izmučenog jajeta na gorućoj masti, nešto je letelo. Bilo je daleko, ptica velikih krila. Orao verovatno. Potisnula sam maštu koja me preplavi. Zmajevi ne postoje. Krila nestaše nad oblacima južno. Jedni se prekrstiše, drugi pozvaše Dajboga. Iznervirao me je taj njihov besmisleni strah.

“Da li si videla zmaja?”, upita me bleda Jelena.
“Ne budi dete Jelena. Kakav zmaj? To je samo ptica”. Nije me ni čula. Gledala sam kako joj u očima raste napad histerije. Kolona je stala.
Marko mi se obratio zabrinutim glasom: “Milice, bolje je da se vratimo. Bio je daleko, ali nas je sigurno video”, dodao je slabašno: “Kažu da imaju oštre oči…” Moj rođeni brat znao je da se junači uvek kad opasnosti ne vidi. A sada?
“Nemaš razloga za brigu brate. Ako ima takav vid kao što ti reče, onda će videti naš grb i neće nas dirati. Pa, ne napadaju valjda orlovi orlove?” Marko pocrvene a Vladimir mu priskoči u pomoć.
“Princezo, to je bio zmaj a ne orao!”
“Ja nisam slepa kod očiju. A vi? Da li smete da se zakunete krstom ili Dajbogom da je ono bio zmaj?” Spustili su glave neodlučno, niko nije bio siguran šta je video. Nisam ni ja, ali su me razgnevili svojim ponašanjem. Sada ne bih popustila, pa da je ono stvarno bio zmaj! Uroš me je posmatrao tim inteligentnim očima, gledao je pravo u moju neodlučnost kroz sve spoljašnje zidove prividne smirenosti.
“A ti brate Uroše? Da li si ti video zmaja na nebesima?” Ćutao je, birao reči. Kao i uvek govorio je malo ali tačno i sa težinom.
“Od Singidunuma do Naisa nisam sreo čoveka koji je tvrdio da je svojim očima video zmaja. Ja sam video velika krila, sunce i oblaci su mi zasmetali da se bolje zagledam. Ne znam šta sam video princezo”. Spustio je pogled. Na njegovim grudima bio je izvezen vuk. Nazivali su ih vukovima sa zapada.
“Ja sam sigurna da nisam videla zmaja, ali sam strašno žedna. U šumarku pred nama je izvor, želim da se napijem. Marko, šta ćeš reći ocu ako ti sestra umre žedna?”
“A šta ću mu reći ako te otme zmaj?”, reče sa nijansama besa u glasu.
“Brate moj, viđao si da ljudi umiru od žeđi ali da device odnose zmajevi nisi nikad. Nisi čak ni tu zmijoliku prokletinju video. Stoga, ne mudruj, nego vodi sestru da se vode napije. Ako je to stvarno bio zmaj, ja oko sebe imam tuce junaka da me zaštite”. Rekoh, pa svu vojsku obuhvatih pogledom. Ćutali su, više nisu bili sigurni da li se više plaše besa princeze ili zmaja.
“Pokret!”, naredio je moj brat i krenuo napred, dok sam ja u sebi slavila sitnu pobedu. Ubrzali su. Nisam se bunila, ja baš i ne verujem u zmajeve, ali ipak… Možda bih i pristala da se vratim samo da nisu toliko navaljivali i da se nisu toliko prepali. Jelena se vidno tresla. Uroš se približio njenom konju, pokušavajući blizinom da je uteši. Gledala sam pravo i pravila se da ih ne primećujem. U šumarak smo stigli brže nego što sam se nadala.
Brzo su poskakali sa konja kako bi mi pokazali da moram požuriti. Brat mi je ponudio ruku ne gledajući me.
Namerno sam odugovlačila, tobož pazeći da ne pocepam svoju plavu haljinu. “Seko, zašto mi ovo radiš?”, upitao je brat tihim molećivim glasom.
“Šta to, moj brate? Divan je dan. Ja se lepo osećam. Hajde i ti”, odgovorih mu i ja tiho i poljubih ga u obraz. Dok me je pratio do potoka lice mu je bilo bezizražajno. Čučnula sam i zahvatila. Voda je bila studena i slatka, blagoslov za suvo grlo.

Ne znam kom gutljaju se to desilo, ali sam najednom osetila grupni strah, kao da se neka senka nadvila nad nama gutajući boju stvarnosti. Tišina nepodnošljivog porekla tukla je svuda po šumarku. Sva moja pratnja u treptaju je ostala ukočena. Parališući strah lebdeo je oko nas. Preneraženo shvatih da su konji pobegli a da na njihovom mestu stoji stranac. Svetlucave zelene krljušti preplitale su mu se na grudima čineći oklop. Kalpak na glavi imao je veličanstvene rogove, koji su krunisali otkriveno lice. Bile su to čvrste crte ratnika. A oči… Nikada u svome životu nisam videla takvu nijansu zelene. Ako su Uroševe bile mudre, ove su oči imale mudrost samih bogova. Baš te divne, sanjalačke oči lutale su po meni.

“Pomaže bog, ljudi!”, reče stranac. Dobio je mršave otpozdrave. Zbog šoka ljudi još uvek nisu mogli da se povrate.
“Bog ti pomogao, junače”. Odgovorih samouvereno, blago osmehujući se. “Što nam to konje otera?”, upitah u šali. Jadni konji su osetili strah i žurbu svojih gospodara. Još kako su svi poskakali, čudno bi bilo da su životinje ostale na svom mestu.
“Molim te da mi oprostiš, princezo, uplašio ih je moj miris”. Glasno sam se nasmejala.
“Taman sam pomislila da te pozovem kao gosta na dvor ali ako mirišeš tako kao što kažeš… Šta ću ja posle bez svog kralja?” Tada opazih Markov besan pogled.
“Molim te da joj oprostiš, viteže, sve su princeze tako slobodne. Nije mislila da te uvredi. Ja sam princ od Homolja, biće mi čast da nam budeš gost”.
“Hvala ti na gostoprimstvu, prinče”, reče stranac i ne pogledavši ga. Njegove mahovinaste oči šarale su po meni. “Jedini dar koji bi mogao da mi daš, a koji bi tebi obezbedio velika blaga i sreću, je tvoja sestra”.

Vojnici su tada zaboravili na svoje strahove, te povadiše mačeve. Brat ga među prvima izvuče i uperi u stranca.
“Kako se usuđuješ, stranče, da vređaš krv mog oca? Ona je zaručena i svi to znaju!” Vitez nije ni mrdnuo, njegove oči i dalje su kušale moje telo. Ovog puta sam se uplašila. Strašno sam se uplašila. Nervozno pogledah braću i vojnike. Niko nije primetio taj đavolji mir na strancu dok je dvadesetak mačeva upereno u njega, čak se i Jelena uzjogunila, podbočila se besno gledajući u stranca. Zamalaksala sam i krenula da padam. Uroševe snažne ruke spasiše me od susreta sa zemljom.

“Ako mi je sada predate, lično ću uručiti izvinjenje njenom zaručniku”. Već tada sam znala da se kući vratiti neću. U sebi sam se jela zato što se odmah nismo vratili na dvor kada smo videli ta čudna krila. Kakva sam guska ispala! Znala sam da će vojnici uzalud izginuti ako pokušaju da me spasu. Zašto oni sada ispadaju jarčevi? Da li je moguće da još uvek nisu uočili zmaja? Zanemela sam.

“Ništa se ti ne boj, princezo, sad će ovog razbojnika vojska da uhapsi”, trtljala je Jelena dok su braća napred vikala nešto o izdaji i borbi.
Videla sam kako mu prilzi pet vojnika i kako ih stranac razoružava goloruk. Čula sam njegova upozorenja da će ih poštedeti ako odustanu. Niko se nije obazreo, naletelo je novih pet i on isuka svoj mač. Pet glava se kotrljalo po travi praćeno Jeleninom vriskom. Nikada nisam videla takve pokrete, brze spretne i snažne. Nadljudski je mačevao, veličanstveno. Da sam daha imala, tada bih ostala bez njega.

Ostalih deset vojnika je pobeglo, ali ne i moj brat. Marko je potrčao na njega uzvikujući rodnu zemlju. Zmaj me pogleda i vide moj strah za brata. Okrenuo se ka njemu i kad je ovaj zamahnuo mačem, golom rukom ga je isčupao.

“Zbog sestre ću te poštedeti ovaj put, derište”, reče pa ga klepi balčakom po glavi. Marko se bez reči skljokao u travu. Vladimir se dvoumio. Sa poluisukanim mačem stao je između mene i zmaja. Stranac ga je samo strogo pogledao tim zelenim, zelenim očima. Vladimir se skloni obamrlo i posramljeno. Zmaj me pogleda nežno i pruži ruku.
“Ne plaši se, ljubavi moja, iskusićeš sreću kakve nema.” Polako sam prestala da se plašim i stala čvrsto na noge. Njegova ruka bila je glatka i bez posekotina. Pružila sam svoju, ali me je tada Uroš gurnuo u stranu. Moja hrabra voljena budala. Stajao je uspravno držeći mač ispred sebe. Jelena zakuka iz sveg glasa. Zmaj ga odmeri, pa se nasmeja.
“O, junače, pa zar nisi video šta uradih tvojim sadrugovima? Odakle ti hrabrost?”
“Plašim se ja baš onoliko koliko misliš, ali moja dužnost prema kralju je jača od straha”. Zmaj se zamisli nad tim, pa se zagleda u Uroša.
“Ti zaista vidiš ko sam ja. Ovi tvoji, bili su slepi te su me napali. Hrabrost koju poseduješ… Iznenađuje me kod ljudi i raduje. Daj mi tvoju sestru. Ja neću odustati. Daj je i pokloniću ti tvoj život, tvoju ljubav i možete postati moji gosti ako to želite”. Ovog puta je Uroš ćutao. “Gubim strpljenje”, reče zmaj.
“Ako već znaš da je ona moja ljubav, onda znaš da se ja neću skloniti”. Tada se zmajevo lice uruši u bezličnost a oči postaše oluje nebeske.
“Smrtniče, prkosiš strašnoj sili. Kazne za to su gore od smrti”. Njegov glas bi pucanje stenja, kotrljanje planina. Tada Uroš napade. Zmaj mu ote oružje i baci ga na zemlju, kao malo mače. Priđe mi i uze za ruku.
“Lepa moja princezo Milice, tvoj dom te čeka”. Srce mi zaigra od tih reči i zadovoljsvo me obavi poput magle. Jelena je i dalje plakala. Nisam imala reči utehe za nju. Taman kada sam htela da krenem, moj ljubljeni zaurla bolno. Okrenuo se, a na boku mu je zjapila rana. Videh Uroša sa krvavim nožem u rukama. Pred mojim očima se desi promena koju one nisu mogle da shvate.

U jednom trenu pred nama je stajao vitez, a u drugom strahotni zmaj. Krljušt mu je sijala poput smaragda, glava mu se klatila negde visoko iznad krošnji drveća. Snažni mišići su se nadimali, dok mu je telo zračilo toplotom. Jelena je vrištala, lagano gubeći glas, dok sam ja mirno posmatrala svoju sudbinu. Bila sam izgubljena. “Tebi će najgora kazna biti da te ostavim u životu bez sestre i ljube. Idi kralju i reci mu kako ste tvoja braća i ti izgubili njegovu voljenu kćer i da je zbog vešeg ponašanja on više neće videti”. Jedna kandža zgrabi Jelenu, prigušivši njene poslednje krike. Druga obgrli mene i prekri sve pred mojim očima. Nedugo zatim osetih pokret. Plakala sam jer ne mogah da bacim ni poslednji pogled na zemlju što mi dom bi.

 

Autor: Nemanja Pavlović

Advertisements

One comment

  1. Izem mu princeze razmažene no lepo je čitati priče sa našim folklornim motivima. Uživala sam u tekstu. Prosto da ti dodje da odeš na neku livadu i zamisliš da su tu nekad jahali i lovili pripadnici onog vremena. Bajkovito ali intrigirajuće. Malo je priča gde negde već iz poznatog folklora znaš šta bi moglo da se desi ali nastaviš da čitaš. Volela bih da su mi ovako nešto čitali pred spavanje kad sam bila mala. Mada sam se i sad podjenako radovala kao što bi možda i tad.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s