1. Kandže sudbine

supercat

 

Zdravo. Ja sam mačak. Jeste mačak. Pravi mačak. Imam rep, krzno, šape, i to čak četiri. Što čak? Pa ja sam gradski mačak. Još vam nije jasno? Šta ste vi, drogirani, ili su vas roditelji ko male često ispustali na glavu? Gradskim, uličnim mačkama često fali poneka šapica. Zgroženi ste? Nekima je i žao. Već evo zamišljam i poneku suzicu. Tipični homo sapiens. Pa onda obratite pažnju na male psihopate poznatije kao majmunovi mladunci, pardon djeca! Da ne bude poslije:

“O bože šta se desilo pa bio je divno dijete. Jeste se malo promijenio kad je porastao. Ali, nismo ni slutili da u zamrzivaču drži dva poštara, baku i bakinu pudlicu.”

Ne serite! Mačke su van nestajale bez traga, a komšijski psi bili odreda svi invalidi i vi niste kao znali. No, nije to priča. Ovo samo čisto da vam pokažem kako ste ko roditelji obično go muški polni organ. Vratimo se na mene. To je svakako bolja priča.

Dakle, ja sam mačak. Zdrav, prav, i moram biti iskren prilično lijep. Možete me zvati Cicko. Odrastao sam u Bosni, ali nisam tamo rođen. Živim u divnom stanu na trećem spratu jedne zgrade u centru grada. Imam pet sluga, ili kako je to danas korektno reći kućnih pomoćnika. Na jednom od njih se vodi stan. Zbog poreza dabome. Ali i  to je neka druga priča. Vidite? Pun sam vam ja priča. Šta ću kad vodim uzbudljiv život.

Većinu dana ležim, izležavam se. Ponekad predem. Predem i kad je posluga blizu. Oni misle da to znači da ih volim. A kad im namigujem prosto šenu od sreće. Internet ih je totalno sjebao, pa vjeruju u svakakve pizdarije. Dobro, ajde neke od njih zaista i volim. Pogotovo onog malog Vedrana. Sjajno dijete. Pametan je i dobar. Sve same petice. Mislim da mu je to prešlo nekako od mene. Sam bog zna da od roditelja nije. Ti ljudi uopšte nisu pametni. Zamislite jednom su došli na ideju da nabave psa. U moj rođeni stan. Psa. Ej psa. Pa mislim stvarno. Ne želim da budem vrsista, ne želim da pomislite da ne volim pse, iako su to prilično glupa i ružna stvorenja koja samo balave okolo. Nemam ja nikakve predrasude prema tim jedačima klompi. Stvar je prosta. Stan je odveć mali, svega 250 kvadrata. A i finansijski pas se ne isplati. Bar ne u ovoj krizi. Srećom odustali su. Psihički sam uticao na njih.

Rekoh da se preko dana obično izležavam. Međutim kad sam sam volim da se opustim uz internet. Na moj superiorni  um on nema tako poguban uticaj. Na you tube gledam video klipove o mačkama, slušam muziku, čistim frižider od svježe hrane, popravljam zavjese. Volim noćni život. Jer tada izađem napolje, lutam gradom i borim se protiv zločina. Pomažem ljudima. Pomažem životinjama. Čak i psima.

Da, shvatili ste. Ja sam heroj. Super-heroj. Možda me znate sa beogradskih ulica. Poznatiji sam kao Kandže Sudbine. Kako to mislite niste čuli za mene? Svašta. Ako vam Marvel i DC nisu ukrali životnu priču, kao da ne postojite.

No, ja ne živim za slavu. Ja sam pravi heroj. Niko nije čuo za mene, a svaku noć spasavam živote svih vrsta životinja. Nekad se čak borim i protiv sila od kojih bi vam um stao. Pod uslovom da ga imate.

Evo baš sinoć motam se po Karaburmi, kad čujem vrisak. Jak, užasan, da vam se krv zaledi. Nisam časio časa. Pojurio sam kroz noć, preko krovova ka mjestu odakle je došao taj strašni zvuk očaja. Misli su mi letile. O čemu se radi? Je li čovjek, mačka? Nisam siguran. Zvučalo je kao da neko dere na živo pripadnika moje vrste. Dobro, nije baš da sam ja felis, više sam Nietzsche Felis. Da, ja vam nisam odavde. Dolazim iz daleke  budućnosti sa planete Felis. Duga priča.

I tako jurim ja kroz noć, misli se kovitlaju. Koristim moći da lociram izvor vrištećeg zvuka. Nije lako. Kakofonija je toliko intenzivna da ni moje psihičke moći ne mogu da se probiju. Na kraju sam uspio. To je koncert? Na Omladinskom stadionu? Jezivo. Izvor zvuka strave bijaše pjevačica, čuvena Belena Leušakar. Bio sam zbunjen. Stao sam i gledao. Napregao sam svoj superum. Skenirao sam ljude. Šokirao sam se. Siroti ljudi su bili u opasnosti. Koeficijent inteligencije im je rapidno opadao. Taj zvuk ih je vraćao unatrag. Obrnuta evolucija. Na moje oči se odvijala devolucija. Svinjožderi, ovaj homo sapiensi su se pretvarali u majmune. U trenu sam pomislio hoće li skočiti cijena banana?

No, morao sam brzo da djelujem. Skenirao sam pjevačicu. Mislio sam da je ona jedna od Entiteta Lupusa. To vam je mračna sila koja djeluje na mnogim poljima, a manipulacije su joj omiljeno sredstvo. Ipak bila je čista. Nije dio Entiteta Lupusa. Prosto to je njena moć. Čak je i nije svjesna. Razmišljao sam šta da radim. Ne mogu da joj naudim, Protokol mi to brani. Ako se ne radi o zloj namjeri,  ne mogu da naudim ljudskom biću. Šta da radim? Ne mogu ni sve ljude da zaštitim umom. Previše ih. A devolucija je bila sve veća. Onda sam se sjetio. Novogodišnja rasvjeta. Naravno. Umom sam dokučio rasvjetu pojačao je preko svih maksimuma. I ostavio sam pola grada u mraku. Najbitnije je muzika je stala, a devolucija je zaustavljena. Ipak brinuo sam se dok sam išao kući. U mnogim umovima sam vidio veliku štetu. Zemlja je ploča, vakcine su zlo, komunizam je dobar. Biće mnogo posla za mene narednih decenija. Ali šta da se radi. Ova planeta će svakako… Uh umalo. Ne, ne mogu vam to reći. Protokol. A i ne bi vam se dopalo. O ne nikako ne bi. Vatre, atmosfera koja gori, pandemija… Samo vas zezam. Priznajte da ste se primili. Ne bojte se. Tamo odakle sam ja, ljudi i dalje postoje. U zoološkim vrtovima. Ali vrlo udobnim.

Devolucija na Karaburmi je bila samo početak uzbudljive večeri. Ali takav vam je život heroja.

Poslije sam se na Bežanijskoj kosi tukao sa dvojicom huligana koji su napali trećeg. Na kraju sam ih svu trojici izgrebao. Tukli su se zbog toga ko je veća riba Cica Indiskrecija ili Momi Soko. Budale. Nijedna nije ni do koljena Resni Amijanac, iz mladih dana.

Nakon toga lutao sam gradom i činilo se da će ostatak noći proteći u miru. O kako sam se samo prevario. Upravo tada dogodilo se nešto nevjerovatno.

Negdje oko 3h i 23 minuta u Dorćolu se otvorio portal. Odmah sam ga osjetio. Bio je moćan. Brzo sam stigao na mjesto događaja. Osmotrio sam okolo, koristio sam superum, sken, ali ljudi nije bilo blizu. To mi se dopalo. Šta god da bude izašlo iz portala, bar ću moći samo njemu da se posvetim.

Skupio sam sve svoje moći. Izbacio kandže. Bio sam spreman, pa taman izašao lično Vođa Entiteta Lupus. Međutim čekalo me veliko iznenađenje. Kroz portal je prošao Hitler. A za njim Eva Braun.

“Šta koji kurac?”, rekao sam.

“Ups. Pogrešno smo skrenuli. Evo, vidi, maca.”, rekao je Ubica svijeta na njemačkom. Da, znam i taj jezik. Znam ih sve. Kao što rekoh, superum.

“Adi gdje smo?”, upita ga Eva.

“Nisam siguran. Rekao bih Beograd.”

“I šta ćemo sad?”

“Nazad ne možemo Rusi nas traže. Pa odmorićemo malo i idemo dalje.”

“Nećete vi niđe!”, kažem svojim najopakijim glasom.

“Ko je to rekao?”, upitao je zbunjeni firer i sakrio se iza Eve.

“Ja.”, kažem.

“Mačka priča?!” viknuše oboje u glas.

Volim da šokiram ljudska bića. To je tako ograničen um.

“Tačnije mačak.”, ispravim ih.

Užas na njihovim licima je čista zabava.

“Šta si ti?”, muca Hitler, dok viri iza Evinog ramena.

“Kandže Sudbine. Ja sam tvoja kazna Ubico svijeta. Ti si Adolf Hitler propali slikar, očajan pisac, i uspješan političar. Kriv si za smrt 50 miliona ljudi, direktno i indirektno. Poznat si kao Devijacija 1939. Zbog tebe je evolucija umalo propala. Jedan si od rijetkih ljudi čije je ubistvo Protokol naredio. Ipak ja mislim da je to laka kazna. Imam nešto bolje na umu.”, govorio sam polako. Dok su se oni tresli ko prut.

“Nemaš pravo ti…”, počeo je nešto firer.

Pretvorio sam ga u psa. Eva je vrisnula. Nju sam pretvorio u noćnog leptira. Portal se sam zatvorio. Firer je sad bio pekinezer. Ogrebao sam ga, on je nestao cvileći u noći. Eva je otišla tražeći ulične svetiljke. Nasmijao sam se. Toliko je laži. Rusi su tvrdili da imaju njegove ostatke. Teorije zavjere su govorile da je živ u Argentini, Meksiku, SAD. Niko nije ni slutio istinu. A i kako bi. Pa to su potomci majmuna. Sreća njihova što ih toliko volim.

Ipak brinuo sam. Ko je Hitleru otvorio portal? Skenirao sam ga. Portal mi je bio nepoznat. Neprijatna činjenica. A u umu firera je bilo samo Duh Sablasti. Šta li je dođavola sad to?

Vrijeme će pokazati. Odoh kući. Možda svratim na neku macinu travu. Ili odem malo traumirati nekog antivaksera. Da, to ću. Mnogo je zabavno. Pretvaraću se da sam vakcina i juriću ga kroz snove. A kad umakne uhvatiće ga džinovske morbile.

Mislite da to nije herojski? Šta me briga. Može mi se. Viđamo se. U snovima ili na javi.

A možda i ne. To vam je moja priča. Za više vi niste spremni. Pregorili bi vam mozgovi. Dovoljno je što znate da postojim i da pazim na vas. Ili vas proganjam u snovima. Budite dobri. Inače…

Advertisements

2 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s