2. U seni Kiselog Drveta

Često su mu zavideli na letenju – kako to mora da je lepo, biti sam i slobodan, visoko među pticama – ali Elektro Pionir nije imao srca da im kaže kako to, općenito govoreći, uopšte nije tako dobro kao što zvuči.

Tek kada se vineš u visine, shvatiš da zapravo nemaš gde da kidneš, nemaš nigde da se sakriješ. Od jednog do drugog horizonta se razvlači mreža kablova, vodotornjeva i crveno-belih dimnjaka, zemlja je nalik na pokrpljene pantalone proštepane njivama i đubretom, svuda kuljaju žarišta dima, kao da si usred vojnog logora u povlačenju, a skroz dole ispod tebe, razmiče se veo gareži, samo da bi otkrio rošavo lice Beograda; smrdljivog Beograda nalik na gustu šlajmaru oceđenu po šumadijskim brdima, razmazanu po rubu Panonije: jedan gadan asfaltirani hrkljuš, sluz i patogenija, strahota jedna božija.

No, ma koliko gadan iz visine – morao je da prizna Elektro Pionir – Beograd je definitivno još gori kada se čovek spusti u njegovo betonsko ždrelo; tek tu urbanistički kurcšlus dobija oblik, i to oblik kopileta nastalog u grešnom spoju mačijeg jebališta, banatsko-šumadijske mahale na tankom budžetu, socrealističke halucinacije i tranzicionog košmara – usahli šljivici, udžerice i biber crep u senci kontejnera, drhtavo i orošeno meso na ulici, pijane ograde, aerostatične sise, iscrtane obrve, ogoljena i zarđala armatura, spaljena, blajhana kosa i drljave trenerke, kajmak ispod pazuha, soliteri odranih fasada, metastazirani prosijaci i armirani džipovi, pečenjare sa svinjskim kadaverima na ražnju, uglačani, zapišani mermer, hrom, čelik i staklo što pale rožnjaču po sunčanom danu. Miris nafte i kiselog kupusa, smrad ćumura i istopljene plastike, i, naravno, kiselo drvo, kiselo drvo posvuda što džiglja iz asfaltnih pukotina, iz pikavcima zapečenih žardinjera, iza taraba i ograda, ispod nadvožnjaka i ćuprija, nasred puteva i drumova, iz prozora i fasada. Kiselo drvo svuda.

Upravo je u takvu jednu kiselu šumu aterirao Elektro Pionir tog popodneva, podigavši oblak prašine i golubova. Zamalo je i članak uganuo, dok se oko njega kovitlalo perje i dve-tri plastične kese.

„Suviše sam ja mator za ovo“, rekao je, brišući čelo od znoja i diskretno čupajući gaće iz zadnjice– dugo nije nosio lateks, pa se malo upario.

Odgovora nije bilo. Namrštio se.

Na klupici u podnožiju solitera, sedeo je klošar, ne podigavši pogled. Kao kakva fotografija iz Nacionalne Geografije, putopis iz Kambodže: prljavi žul, sav mastan i neobrijan, u razdrljanoj košulji i blatnjavoj trenerci, neki  urbani mongoloid ili budistički monah, musav, smiren i ne previše impresioniran. Iza njega – izdžigljalo kiselo drvo, tri kontejnera čija se gnjila drob rasula svuda okolo i izbledeli beton solitera na kojem je stajao grafit:

Bunga Banga Re! Cigani, jebaće vas Erotica Konjarnik!

U pozadini se čulo samo udaljeno brujanje saobraćaja, zujanje muva i tiho mljackanje zubne proteze.

„Druže Crvena Zastava, nisi se pojavio na Znak“, reče Elektro Pionir, kojem je ionako svega bilo preko glave. „Al’ vidim da si imao pametnija posla…“

„Nemoj ti meni druže. Lepo sam vam rekao da neću doći“, namrštio se Buda iz đubreta. „I još si mi sad rasterao golubove…“

„Vratiće se golubovi, jebo te golubovi. Ovo je ozbiljna stvar! Mogao bi i na vojni sud da ideš, jer, gospodine Crvena Zastavo, prekršili ste zakletvu! Kada na noćnom nebu iznad Beograda zasija znak Fantastične Šestorke, svi superheroji moraju da se okupe…“

„Da, da, znam, da brane svoju domovinu Federativnu Socijalističku Republiku Jugoslaviju, da čuvaju bratstvo i jedinstvo i da…“

„Nemoj sada još i ti da me zajebavaš“, prekinu ga Elektro Pionir. Senka mu se nadvijala nad Crvenu Zastavu kao da je neka stroga učiteljica. Odlučio je da spusti loptu… Za sada.

„Znaš šta hoću da kažem.“

Crvena Zastava hrknu šlajm. „Ne’am pojma. Ja, pravo da ti kažem, na te sastanke ne idem već tri’es godina, i do sada nije bilo nikakvih problema…“

To je bila istina. Elektro Pionir splasnu, žmirkajući od sunca i znoja: gledao je svog bivšeg saborca, Crvenu Zastavu, kako briše masne prste o trenerku i uspravlja se u svoj svojoj perutavoj, kruškastoj veličanstvenosti: taj jedva da je bio u upotrebljivom stanju. Nekada davno, kada ih je drug Obren Đorđević, ondašnji načelnik Službe bezbednosti – Bog da mu dušu prosti – tamo negde sredinom osamdesetih regrutovao („Je li, sine, šta kažeš na to da uradiš nešto za svoju zemlju?“), i nakon štelovanja u Vinči, Crvena Zastava je mogao ozbiljne zemljotrese da izazove. Kako u naprednom socijalizmu nije bilo tako dekadentnih, kapitalističkih pojava kao što su superzlikovci, Zastavu su zvali da izbuši sve železničke tunele na Rogatici. A sad, delovalo je kao da ni kontejner ne bi prevrnuo.

„Slušaj…“, reče Elektro Pionir, usiljeno drugarski, „znam da te to ne zanima preterano, ali lepo sam ti rekao da ovi traže hitnu mobilizaciju, i da je potrebna Šestorka. Ne Trojka, ne Četvorka, ne Petica, već Fantastična Šestorka. I ništa drugo ih ne zanima – to je naš brend, boga ti, deo nacionalne istorije i tradicije, kao Plazma i Eurokrem, i ne vredi zamajavati ljude sa krnjim kombinacijama. Bilo bi čudno…“

Crvena Zastava se mrštio na suncu, kao da ne razume.

„I još nam samo fališ ti.“

„Ne“, reče Zastava. Navukao je trenerku do pupka, okrenuo se ka šumi kiselog drveta, i krenuo da skida grane, jednu po jednu – pažljivo, da ne pokida lišće. Odgegao se do utabane i prašnjve zemlje, pogledom je izburgijao rupice u zemlji, i krenuo da u njih zabija šiblje.

„Ma, hajde!“, Elektro Pionir je već počeo da se nervira. „Kakav si ti tutumrak! I ostali se slažu sa mnom, da znaš – uopšte nisi kooperativan. Pogledaj se! Prolupao si, sediš tu, hraniš golubove i šta? Sadiš kiselo drvo! Pa da li si ti, čoveče, normalan?“

„I ostali, a?“, reče Crvena Zastava preko ramena. „Je l’ si se čuo s njima? Šta oni rade? Ne viđam ih na televiziji više…“

„Šta rade? Eno ih na vrhu Beograđanke, čekaju tebe da se pojaviš!“

„I Kapetan Jugoslavija?“

„I Kapetan Jugoslavija, nego šta. I on je došao, a znaš zašto? Zato što nije izdajnik! On je položio zakletvu, gospodine moj, i nje se drži do kraja! Mada uopšte nije morao da dolazi– Kapetan Jugoslavija je privatno ugledan građanin, vlasnik jednog restorana u centru grada…“

„… kao i vlasnik još par prometnih kafića, jednog lanca kladionica, tri – četiri privatne hidroelektrane, gradske deponije i jedne televizije sa nacionalnom frekvencijom“, reče Crvena Zastava, zauzet svojim baštovanskim poslom. „Sve znam o tome. Zato mi je čudno što je i on došao, pogotovo kada se uzme u obzir šta ste sve pričali o njemu u novinama i na televiziji…“

„Dobro, sad“, reče Elektro Pionir, skupljajući svoj svetlucavi ogrtač kao da je pozorišna zvezda na pozornici, tobož uvređena. „Što je bilo – bilo je. Uostalom, Kapetan Jugoslavija je razumeo naš postupak. Šta smo mogli? Međunarodni sud  ga je teretio za genocid i zločine protiv čovečnosti, i mi smo morali Šestorku da distanciramo od nekih njegovih… navodnih… postupaka…“

„Vala ste se ogradili“, nasmeja se Crvena Zastava. „Kako ste ga ono nazvali?“

„Kako god, to je drugarica Petokraka govorila, a ne ja“, reče Elektro Pionir. „Al dobro, sad, kada već hoćeš da se praviš lud, ali činjenica je da je Kapetan Jugoslavija zbog visoke kooperativnosti proglašen nevin po svim optužbama, i sada je ponovo naš nacionalni superheroj. Temelj ovog društva. I, da znaš, izmirili smo se po povratku iz Haaga. Sve je sada po starom. I sa Kapetanom Jugoslavijom i sa Večitim Plamenom, koji je odslužio svojih pet godina u haškom kazamatu, i sada je slobodan čovek!“

„I vi ste se izmirili sa tim psihopatama? I Petokraka? Njoj ne smeta više njihovo roštiljanje?

„Drugarica Petokraka je shvatila da je nacionalni interes iznad svega, progutala je svoj ponos, priznala grešku i stala na branik otadžbine. Baš kao i svi mi. Baš kao što si i ti trebao da uradiš!“

„Koliko je meni poznato, nije bilo potrebe da gutate nacionalni ponos dok nisu presušili evropski fondovi za povećan razvoj bezbednosti na zapadnom Balkanu, a vas pritisli krediti. Ona i Metalac, pa čak i ti, dok vas nisu najurili iz američke ambasade..“

„Čuj“, reče Elektro Pionir, čučnuvši do svog saborca. Tako su im oči bile na istoj visini. „U tome i jeste stvar. Vreme je da se svi nađemo, zaboravimo šta je bilo, ko je bio s kim, da sve lepo zaboravimo i oprostimo…“

„Tebi je to lako“, reče Crvena Zastava. „Ti si blag čovek, zaboravan…“

„Slušaj“, glas  Elektro Pionira postade kao med, „znam ja šta ti misliš – vidi ga ovaj, budala, prodao se. Čas je za državu i partiju, čas za narod i otadžbinu, čas za Amere, čas za Ruse…

„Čas kod jednog šefa, čas kod drugog, a  ima ga, vala, i u privatizaciji i svakoj mogućoj koaliciji, pravi superheroj već četrdeset i kusur godina…“, dodade Zastava.

„Ali ne možeš uvek tako glavom kroz zid da ideš“ – Pionir se nije obazreo na glupu upadicu. „Moraš i sam da razumeš vreme u kojem živiš. Ja imam porodicu da izdržavam. Da je do mene – u redu – ali nije. Jedna ćerka mi je sada pošla na fakultet, druga završava. Sin se sada zaposlio. Moram i na njih da mislim. Uostalom, gledaj to ovako: postoji vreme kada družine superheroja nisu potrebne, mirna, staložena vremena, a postoji i vreme kriza, kada svaki superheroj mora da istupi napred. Takva vremena nisu jednostavna. Pa vidi ga Betmen – i on danas mora barutom da osoli čamuge kada stigne naređenje iz federalnog biroa. Da se registruje i stane u policijski kordon. Nekada se dužnost superheroja ne poklapa baš sa našom savešću – ali što s tim?“

„Da, stvarno, što s tim.“

„Uostalom, biće i neka kintica. Lagana gaža, kao nekad – pojaviš se na otvaranju fabrike, malo te snime za televiziju, kažeš koju dobru reč o vlasti, a ti staviš pare u džep i miran si. Obnoviš se. Znaš li koliko golubova možeš s tim parama da nahraniš? A? Šta kažeš? Zvuči dobro? Da ponovo budeš Crvena Zastava, kao nekad…“

„Ne zovem se više Crvena Zastava“, reče Crvena Zastava. „Od toga sam davno odustao.“

Pogled mu je bio ozbiljan. Sumanut, ali ozbiljan. Strašno je smrdeo, na kiseli znoj i golublja govna i još nešto… Smrad dosadnog dana u predgrađu. Podigao je grančicu svečano, i uspravio se.

„Ako ste vi superheroji, onda ću ja biti superzlikovac. Možeš me od danas zvati Kiselo Drvo! Ja sam zli mastermajnd! Smrdljiv i dosadan, ružan i toksičan, svuda prisutan i na sve otporan, nemezis svakog vašeg posranog reda i zakona, zavlačim svoje korenje ispod temelja, krošnjom zaklanjam ružan pogled, uvek tu, uvek na oprezu! “

„Kiselo drvo?“, upita Elektro Pionir. „I koja je tvoja supermoć?“

„Da sadim kiselo drvo!“

Elektro Pionir izvuče zastavin revolver sa ukrasnim intarzijama i upuca Kiselo Drvo između očiju. Ovaj je delovao iznenađeno – sve dok mu iz crvotočine na glavi nije potekao tanak, sluzav sloj krvi, pravo između očiju. Potom se preturio kao isečeno, pravo drvo.

„Bože, budale“, zaključio je Elektro Pionir, odmahujući glavom. Moraće da javi ostalima – neće biti zadovoljni. Bog te pita da li će sada dobiti gažu. Novi poslodavci su bili… besprekorni. Mada, uz nacionalnu sahranu i dan žalosti za preminulim superherojem, uz malo hajpa, što da ne…

Obajiven ovim teškim mislima, Elektro Pionir se vinu visoko u vazduh, u plavo nebo što otkriva čitav Beograd kao naftnu flekicu što treperi na zemlji…

Samo ga je kiselo drvo pozdravilo: mračnih krošnja što probijaju žice i tende,kovano železo, asfalt i fasade, što korenjem premeće drumove i klobuča duboko ispod zgrada, i guta ljude, ptice i životinje…

A i Crvena Zastava je imao posmrtni smešak: iz nosa mu je izbio listić.