3. Firboj

 

Ne bojim se mora.

Još otkada su majka i otac otišli ka severnim dinama heroja da traže za mene straha više nema. Od talasa ne zazirem, voda mi nije hladna, peščana plaža ćuti, njen pesak više me ne guta. Tek ponekad vidim svetleće ribe kako me iz dubine promatraju neonskim očima. Na njih se ne obazirem. Kupam se kad mi se prohte, ujutro, popodne, predveče… More je uvek toplo, iako ponekad okus menja. Sad je slano, sad je slatko, katkad me za oči poput luka grize. A opet, ne bojim ga se. Zašto bih?

Ne bojim se mora.

Nisam bio u gradu kada su moji roditelji odlučili pomoć od heroja da potraže. Kasnije sam saznao da su tog dana talasi  dohvatili sunce, prekrili nebeski svod i razbili se od naše, tek podignute, zidine. Od vodenog džina ostadoše samo školjke podignute sa morskog dna, od naših zidova ne ostade ništa. I ko zna šta bi bilo sa roditeljima mojima da netom pre vodenog udara moj otac u tlo ne zabi čudan uređaj, pre Apokalipse poznat kao suncobran, te se zajedno sa majkom skloni iza njegovog metalnog klobuka. Ali gvozdenih suncobrana beše premalo. Vremena još manje. Našeg prvog komšiju našli su kako vadi ostrigu iz grla, trgovca iz susedne ulice jedva uspeše skinuti sa vrata gde ga zakucše precizna sabljarka. To veče, dok se riba na ražnju pekla, povede se razgovor:
– Valja nam opet grad premeštati. Tamo gore – uperio je glavešina prst prema mraku – Tamo nas talasi pronaći neće.

– Glupost! – usprotivi se majka moja – Gde god mi idemo, more nas sledi. Jedino nam heroj pomoći može.

– Isti onaj heroj koji nas od Apokalipse nije mogao spasiti – iskrivi se lice vođe, od smeha i odsjaja vatre – A uostalom, možda više i nije živ. Lani smo čuli kako negde kod starog groblja od Melanholije boluje.

– Ta onda ćemo do groblja otići i heroja dovesti. Ako ne dovesti, onda ga barem sahraniti i grobarski zanat izučiti, jer šta nam drugo onda preostaje nego da sebi rake kopamo – reče otac moj i zajedno sa majkom mojom nestade u tami.

Nije glavešina pokušavao da ih zaustavi. Samo je sebi u bradu promrmljao:
Ne bojim se mora.

Od našeg grada pa sve do starog groblja proteže se pustinja, po danu od vrelog peska sačinjena, a po noći snegom prekrivena. Tek poneka pustinjska jela naruši monotoniju nepregledne pustoši, ili pak kakav eremikofobični orao u potrazi za novim gnezdom. I samo ponekad, mogla se u pesku videti ljudska stopa, dokaz da je heroj, za kojeg mnogi govoriše da više čovek nije bio, privremeno napustio sklonište. Daleko od herojeve osame, dva potpuno drugačija para utisnuše svoje tragove u peščano tlo i krenuše u neizvesnost. Moj otac i moja majka.
Trineast dana i dvanaest noći putovali su po najgoroj žegi i ledenom mraku, kusajući ponoćni sneg sa belih dina i loveći eremikofobične orliće tek izbačene sa rodne jele. Teško bi otac moj i majka moja do starog groblja stigli da nije domišljatosti ljudske i odela zelenog što na četinar podseća, a koje je majka moja, one noći kada se o sudbini grada raspravljalo, nabrzinu obukla.

– Ptice su čudna bića, a opet, od nas se mnogo ne razlikuju – govorio je otac moj tih dana, gledajući orlove kako lete prema lažnoj jeli i, ništa ne sluteći, na njoj se gnezde.

Peska se boje. Zašto – to niko ne zna. O strahu samo svedoče cvrkutavi epovi njihove vrste, umiruće pesme koje ispuštaju tik pre nego što ih zubi roditelja mojih od života rastave.

– Glupe ptice – govorila je ljudska jela, zamka smrtna, majka moja.

– Kada im detinjstvo prođe i majka im stranac postane , iz gnezda bivaju proterani, sve dok svoje sopstveno drvo ne pronađu. To drugim rođenjem nazivaju.  – pričao je otac moj – Ali, pustinja je ogromna, jela je premalo, a pesak, pesak je strašan. Mnogi u letu umru i novi život ne osete. Pojio bi mi još, taj eremikofobični orao, ali mi tada želudac zajauka i pev njegov nadglasa – završio je otac.

– Glupe ptice – još jednom zaključi majka – Pesak je samo pesak.

– I more je more.

– To je drugo. A uostalom…

Ne bojim se mora.

Uveče, dvanaestog dana, mogao je heroj da vidi dve prilike kako ispred grobljanske kapije stoje. Mogao, a nije, jer već dva dana u otvorenom grobu ležaše, shrvan napadom Melanholije.

– Tu smo – rekao je otac – Sada nam valja heroja odobrovoljiti.

– Glupost – reče majka, zgrnu sa sebe halju što na četinar liči i nogom udari o kapiju tešku.

Sneg je već počeo da pada, prekrivši statue svetaca poredane duž uske staze koja je vodila sve do kapele na samom kraju. Često se otac okretao, zamenivši kip ili jelu za lik herojev.

– Na pravom smo mestu – bila je sigurna majka – Gde su jele gusto posađene, tu i heroj stanuje.

Rekavši to sede pored najvećeg četinara.

– Misliš da će sam doći? – upita otac, još uvek na nogama.

– Smolom se hrani, zar ne? Smola mu moć daje. Doći će.

– Doći će, verovatno. Ali, da li će sa nama poći?

– Doći će i sa nama će poći.

– Doći će i sa nama poći, ali, da li će nam pomoći. Prošli put je zakazao.

– Došao sam! – začu se glas iz mraka – Ali sa vama ne idem!
– Bojiš se!

– Ničega se ja ne bojim. Pa čak ni…

Ne bojim se mora.

Našli su ga kako u grobu leži, prljav i umazan, obučen samo u prevelike gaće poput pelena, koje je navukao skoro do pupka. Nije se micao otkada je u raku utekao, bežeći pred njihovim molbama, zahtevima, pretnjama…

– Neću, neću, neću – podrhtavalo je tlo od herojevih jecaja. Tresao se i krivo nasađeni spomenik, ukrašen datumom dobro znanim – danom Apokalipse.

– Ne želim, ne želim, ne želim – ponavljao je iz rupe – Ne mogu o vama da se brinem, previše vas je, svaki dan sve više i više, obaveze, obaveze, obaveze… Nisam na ovo pristao onoga dana kada me jela smolom podojila i moći mi svoje prenela. Ne mogu, ne mogu, ne mogu…

I nastavio je da jeca sve dok mu majčino lice mesečinu ne zakloni.

– Oluja dolazi, majko – virio je iz rupe – Podignuće pesak sa tla, pokidaće iglice sa zimzelena, obiće čitav svet, udariti u vaše obale i sa sobom doneti smrt vodenu.

– Zaustavi je! – čuo se otac negde u daljini.

– Zašto? Pa ja sam je i poslao. I oluju i talase. Nikada više ljudski rod neće na mojim plećima stajati. Apokalipsa? Neće je biti! Šta je smrt jednog grada? Desetine ljudi? Ništa! A kada poslednji čovek ugine, umreće i zadnja briga. Raj na zemlji! Večno detinjstvo! Pustite me sada da spavam!

Te noći heroj oka ne sklopi. Prvo je majka u grob skočila i rukama ga obujmila, a zatim i otac u raku siđe. Otimao se junak, mlatarao i zapomagao, sve dok nije rupu u rupi ugledao i kroz nju utekao. Plivao je slepo kroz crnilo bezuspešno tragajući za svetlom. Kao u noćnoj mori koju je često snivao, samo što u snu umesto crne zemlje beše besno more.
Ne bojim se mora.
Ponavljao je sve dok ga neko za nogu nije povukao. Prvo jednu, pa drugu. Majčine oči zasvetliše u tami. Bio je uhvaćen. Gurala ga je nazad prema otvoru rupe u koju je pobegao. Otac se i dalje odnekud čuo.

– Evo ga! Vidim mu glavu! Poguraj još malo!

Dočekaše ga grube očeve ruke. Nije više mogao da izdrži. Suze same krenuše. Ko zna koliko bi plakao, da ga majka ne dohvati u naručje, obrisa sline sa crvenog lica i na stazu izvede.

– Kuda idemo? – upita uplašeno držeći se za njenu ruku.

– U pustinju.

– U pustinji je oluja! Ne… ne, ne mogu da idem. Pesak! Vetar! More u vazduhu! Majko, ne puštaj me. – stezao je majčine šake  – Oče, pomozi mi!
– Ne. – odgovori mirno otac – Mora da ideš.
Odnekud, u očevim rukama stvoriše se baštovanske makaze.

– Neeee!

Sledećeg trenutka već je bio izguran kroz kapiju. Pre nego što ga je oluja progutala, uspeo je zgađeno da baci  odrezanu šaku.

Ne bojim se mora, pričao je vetar.

Ne bojim se mora, rekao je heroj kada se toga jutra na groblje vratio. Prvo što je uradio bilo je da pronađe odelo, pošto mu vetar gaće uništi. Hlače, košulju, cipele, čak i šešir da ga od sunca štiti. Zatim odluči da potraži roditelje. Ostatak dana uzalud je tragao, prolazeći pored statua svetaca, vitkih jela i sumornih grobova. U gradu ću ih naći, reče sebi zaključavajući kapiju. Nije ni primetio da jednom kipu nedostaje šaka.

I zato, zato se ne bojim mora.
Ponekad i talas naiđe, prospe se po meni, pa zatim opet nestane. Ništa strašno. Ni moji sugrađani više od mora ne zaziru. Zašto bi? Kao da voda ikome naštetiti može. Kada se kupanja zasitim, na plaži se  osušim i nazad ka gradu zaputim. Prelepom kamenom gradu što bezbrižno cveta usred peska i pedalj po pedalj pustinje osvaja. A uskoro… uskoro će možda i do neba da stigne.