4. General Mozak

general

I

Budim se često po noći. Ne zato što spavam na krovu najvišeg solitera, iako glasovi beskućnika, pijanica i drugih noćnih ptica nimalo ne pomažu mom nemirnom snu. Ne muči me ni hladnoća kasnih jesenskih noći. Ne. Sve bih to pretrpela i još više. A opet, ono što mi najviše ne da mira je upravo i razlog što već dva meseca noćim na otvorenom.

On.

Kažu da je super heroj, iako on sebe običnim čovekom naziva. Puke maštarije besposlenih novinara u potrazi za senzacionalnom pričom, zna reći kada slučajno ugleda neku naslovnu stranu. No, ja znam bolje. Glasine o letenju su istinite. Nadljudska snaga, takođe.

I ove noći nema mi sna. Krevet mi se diže i spušta, iznova i iznova.

– Dragi! Dragi! – lupam po stranici ležaja i pokušavam da nadglasam njegovo stenjanje – Moraš li baš noćas da vežbaš?

Škripa staje, zajedno sa njom i ja.

– Izvini – stvarno to misli dok spušta krevet i odlazi do ivice krova – Nisam mogao da spavam. Pa sam… – tu zastaje, neugodno mu je.

– Odlučio si da proveriš. Opet…

– Sve je u redu. Snaga je i dalje tu. Ne brini. Znam da samo o tome misliš…

– Ne brinem ja za tvoju snagu nego za tebe – sada sam već ljuta, pospanost je potpuno nestala, obuvam papuče i pravim se da uskoro odlazim.

– Baš! – kaže on na sve to dok mu se ostatak reči gubi u gunđanju.

Znam šta ga muči, iako o tome nismo nikada pričali. Ne veruje mi. Dok nije dobio moć bili smo samo prijatelji. A onda se desio preobražaj. Odjednom, niko ne zna kako. Pa zatim ljubav. Da li bi se bez moći sve isto odigralo? Ne znam, volela bih verovati da bi. Šta će se desiti ako moć nestane? Ništa, ništa, ništa, ništa…

Zvuk sirena povrati me u stvarnost. Nešto se desilo. Krov je, sem mene, prazan. Glasovi se stapaju jedan u drugi i dok do mene dođu mogu da raspoznam samo dve reči, najčešće pomenute: General Mozak.

II

Dan nestaje.

Došao je oko podnevna, a tek sada progovara:
– Video sam ga ovaj put – glas mu podrhtava – Glava mu je poput ogromnog balona, mozak mu viri iz ušiju, a govor mu je i dalje blag i slatkorečiv, iako mi uglavnom preti.

– Zaustavio si ga? – strah me i da pitam.

– Ne, spalio je stanicu i pobegao. Uspeo sam da spasim putnike.

– Sve?

– Ne znam. Valjda… Pričao mi je o tebi.

– O meni? Ta on me i ne poznaje – iznenađena sam.

– Pričao mi je o ženama kao što si ti – ispravio se.

– Šta bi to trebalo da znači?

– Znaš i sama.

– A kada bih sada otišla… zauvek. Šta bi to značilo? – ustajem sa kreveta.

– Značilo bi da je General u pravu!

– Zar opet? Nepopravljiv si. Kada si nešto uvrtiš…

– Gubim moć… No, ti to već znaš. Ili barem sumnjaš. Zato i hoćeš da ideš!

– Ne idem ja nigde – sedam opet – Odakle ti to?

– Posuo je po meni Neonit. Od njega moć gubim. Evo, već osećam kako mi mišići kopne.

– Neonit? Kao Kriptonit? Ne, to su gluposti! – zaključujem.

– Od njega sam moć dobio, a sada je isto tako gubim. Ti u ništa ne veruješ!

– Verujem da ćeš pobediti – hvatam ga za ruke.

– Generala? Ne, on je prejak…

– Nisam mislila na njega.

– Pusti me, moram da proverim da li još uvek imam snagu.

Ali, ja ga ne puštam.  Stežem ga još čvršće. Vrtimo se u krug. To je proveren recept. Moj heroj se može vrteti do besvesti, a opet će mu tlo pod nogama ostati. Osim ako… ne, o tome ne valja razmišljati.

Jedna te ista zgrada obleće mi oko glave. Zvezde mi razmazuju ponoćno crnilo. A tu je i crveni blesak. Znak! Uzbuna! Heroj nestaje, ruke mi grabe po vazduhu. Padam na leđa, a i dalje letim. Ležim dugo tako dok se negde dole čuje zvuk borbe.  Supermoć je još uvek tu. Dobro je. Zbog njega, ne zbog mene. Meni je svejedno da li ima moć. Svejedno, svejedno, svejedno…

III

Kiša pada već danima. Posteljina je sva mokra. Kišobran mi samo glavu čuva. Šta mi sve ovo treba? Njega još uvek nema. Noć je mirna. Premirna. Neko se čuje na stepenicama. Čovek sa maskom proviruje kroz otvor. Ne čovek – heroj, moj heroj. Može da leti, a neće. Čuvam se za borbu, ko zna koliko još snage u meni ima, često govori. Ne gleda u mene već se odmah gega prema drugom kraju krova. Pijan je, vidi mu se po hodu. Kači plašt na vešalicu. Da, plašt. Sada ga nosi, hoće da svet zna. Čak si je i neko herojsko ime nadenuo, nešto što završava na men, ne sećam se više, često ga menja u zavisnosti od raspoloženja. Na heroja mi više baš i ne liči. Posebno sada dok se cedi nesigurnim korakom prema meni.

– Mislio sam da si pobegla materi – posrće i grli pod.

– Zašto bih? Ja od problema ne bežim! Gde si bio?

– Spasio sam svet – širi ruke.

– Ja ti pokušavam pomoći – sklapam kišobran i ustajem iz kreveta.

– Pokušavaš! Pokušavaš sebi, znam ja šta ti pokušavaghgh – ostatak rečenice mu se pretvara u hrkanje.

Udaram ga kišobranom. Ne miče se. Kiša još uvek pada. Visoko na nebu, znak žmika. Čuju se sirene.
Heroj spava čvrstim snom. Spuštam glavu na njegova prsa i ponavljam:
– U dobru i u zlu, u dobru i u zlu, u dobru i u zlu….

IV

– Na mojim plećima je čitav svet – govori dok gleda u požar na nebu – Šteta što sam moć izgubio.

– Nisi! – odgovaram iako ne znam ni sama zašto se uopšte trudim.

– Osećam, sada je gotovo – nisam sigurna da li me je uopšte čuo – Glavobolje postaju sve gore.

– Mamuran si!

Poleće sa zgrade i nestaje u oblacima. Ne okreće se. Ja za njega ne postojim. A opet, ako odem, reći će… ko zna šta će reći, ko zna…

Ubrzo, pojavljuje se opet. U rukama drži oštećeni avion. Ljudi odozdo kliču:
– Spasioc!

– Mesija!

– Ispustiće ga!

Avion pada, za par trenutaka i heroj. Eksplozija. Prašina. Vatra. Smrad. Pokušavam da ga pronađem pogledom. Molim se, iako u reči nisam sigurna. Niti sam sigurna šta zaista želim.

– Eno ga opet! – neko viče.

I zaista, eno mog heroja kako baulja po trotoaru. Plašt je negde usput izgubio, maska mu je pocepana, pola uveta mu fali. Beži prema pristaništu, sporo i smotano, svako malo okrećući se iza sebe. Kao da ga neko prati.

A onda vidim i njega. General Mozak, isti onakav kakvim ga je moj heroj opisao. U rukama mu se stvara munja. Udariće heroja! Narod viče, ja šutim. Zanemela sam. No, pre nego što je munja zlikovački prst napustila, podiže se odneku vetar i ravno u junaka udari. Poput kamena je pao. Ravno u more. Vetar prestade da duva. Običan, blagi povetarac. A opet, heroj više nikada ne izroni. General zastade iznenađeno, obrisa znoj sa čela, iz džepa izvadi flašicu od pola litre i dobro potegnu. Na flaši je pisalo: Neonit, čista izvorska voda.

– Pao je, samo tako – govorim sa krova – Poput kamena je pao, nema ga više. Valjalo bi sada da idem odavde. Nema više smisla. Da, napustiću ovaj krov. Moram samo suze da zaustavim. Nema vajde od plakanja. Lep je dan. Sunčan. Baš onakav kakve volim. Oporaviću se, hoću… Ja to mogu! Biće sve dobro, biće sve dobro, biće sve dobro… Možda čak i bolje.

Advertisements

One comment

  1. Kad likovi ne bi pričali kao google translate Gorskog vijenca sa kineskog, kad rečenice ne bi bile besmislene i/ili međusobno kontradiktorne i kad bi priča imala ljudski kraj i poentu, možda bi bila i dobra.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s