2. Težina krvi

ashes_to_ashes_by_inna_vjuzhanina-d8ka6kp

Hiljade modrih latica ruža letele su Brolinom, kao znak dočeka Konfederacijske vojske i kraj milenijumskog rata. Mnoge generacije sanjale su ovaj trenutak, često ga mešajući sa maštarijama i sada kada je konačno bio tu, svi su ispunili široke ulice glavnog grada. Oni koji se nisu nalazili pored povorke, mahali su i pevali sa balkona i krovova svojih kuća, radosno se smejući. Ostali su pratili događaje putem hologramskih ekrana širom drugih, manjih gradova, kao i ostalih planeta Konfederacije.

Sredina puta bila je oslobođena za vojsku i zatvorenika sa kapuljačom, kog su vodili u svetilište Brolina na suđenje. Ovog, kao i svakog puta, suđenje je bilo jednako pogubljenju.

Vojnici su se kretali veselo i opušteno, oslobođeni svake formalnosti po kojima su njihovi životi krojeni zarad strategija, formacija i ratnih mahinacija. Svi sem dva vojnika na vrhu povorke, pažljivo koračajući tik iza prilike u lancima. Njih dvojica izgledali su najveći od svih, najviše zbog potpune opreme koju su navukli na sebe.

Nalet vetra zalepio je tanku odoru preko, od znoja mokrog tela zatvorenika, jasno ocrtavajući ženske obline.

„I ovu kučku smo konačno uhvatili.“, groktao je jedan od njih.

Odjednom, naglo promeni glas, obraćajući se svom plavokosom kolegi: “Hej, da li ti se žena porodila?”

“Preksinoć, dobio sam slatku malu devojčicu. Anđela.”, zatim se okrete ka zarobljeniku ispred njih, “Hajde, kurvetino, miči se! Nemaš pojma koliko mi je žao što nisam stigao na red.”

Njegov kolega je odmah zagroktao:”Nemaš pojma šta si propustio. Svaka žena je posebna na svoj način, ali ova se onako baš… Bogovski opirala!”

Njihov zaglušujući smeh gutala je masa ljudi koji su klicali svojim herojima. Pred ulazak u svetilište, plavokosi je svom snagom nogom šutnu u leđa, tako da se srušila, klecajući na rukama i nogama uvezanih u lance.

“Ulazi unutra, šta si se provela, provela si se!” Ponovo su prsnuli u smeh, puštajući je da se podigne sama i uđe u ogromnu halu, prepunu plemstva, vojnika koji počeše da je okružuju i običnih ljudi željnih hleba i igara.

Na velikoj terasi u samom holu sedela su tri starca, mirno gledajući ispred sebe. Prvi od njih ustade, podboči se i odmeri pogledom zarobljenika:”Visoka Sveštenice Ludusa, vrhovne planete Sumanotog Kralja, uhvaćena si pre nego što je oružje uništenja sklopljeno i upotrebljeno, a samim tim je spašena budućnost vaseljene kakvu poznajemo. Zarad mira u konfederaciji i očuvanju stabilnosti i napretka čovečanstva, osuđena si na smrt!”

Masa prisutnih je podivljala odobravajući odluku, na šta ih vojska ubrzo smiri.

„Imaš li poslednje reči!?“, zagrmeo je glas sa balkona, “Neku poruku?”

„Da.“, ispod kapuljače začuo se nežan glas.

Podigla je glavu i pogledom prešla sa jednog na drugi kraj popunjenog svetilišta. Videla je odvratna lica, žive ljušture, videla je preplašene žene, grdosije… Videla je preplašenu decu. Na licima većine videla je želju za njenom smrću. Neosnovanu želju, naučenu od rođenja, mržnju koja je palila sve pred sobom.

Tišina obavi svetilište Brolina, obavijajući svojim kracima zabezeknuta lica prisutnih. Sveštenica teško zakorači napred, spuštajući odoru preko ramena. Stražari na njen korak podigoše oružje, dok oni bliži usmeriše vrhove koplja ka njoj. Tišina se raširi holom poput mraka noći bez mesečine.

Nastavila je napred, mirno koračajući koliko su joj lanci na nogama dozvoljavali.

„Imam poruku za sve vas.“, uzviknula je odlučno.

Žamor je lagano nestajao, dok se u pozadini moglo čuti poneko mrmljanje ili zalutali šapat. Sve oči svetilišta… Grada i svih planeta bile su uprte u nju.

“Zarobili ste Sumanutog Kralja! Pokorili ste njegovu vojsku u najvećoj bici kojoj je ovaj svet svedočio. Ali niste došli do njegovog najvećeg oružja, njegovog životnog cilja i misije! Mislite da ste zarobili mene, Visoku Sveštenicu Ludusa, svojim znanjem, taktikom i ratnim umećem, ali… Ali to je bila njegova volja! Poslao me je ovde…”, tiho je zajecala, neuspešno pokušavajući da suzdrži suzu koja je klizila niz obraz, a zatim skupi poslednje atome snage i glasno nastavi, “Visoku sveštenicu Ludusa, svog zapovednika, svoju desnu ruku, svoju… Ćerku jedinicu… Da vam poruči kako je oružije za uništenje spremno!”

Smeh odjeknu sa svih strana. Zvuk sigurnosti i omalovažavanja, širio se holom poput planinskog vetra. Jako je zažmurila. Previše buke, a najlepši zvuk za njenog oca bilo je odsustvo istog.

Pomislila je da li joj vreme izmiče, curi nepovratno kroz sada već grube i ispucale prste. Prešla je pogledom po narodu koji je ispunio svetilište, podsećali su je na mnoge koje je volela… Ali svi su bili blede senke, izgubljene u praznini dalekog sećanja. Načinila je još jedan korak.

„Zagrlite smrt.“, mirno završi raširivši ruke. Odora joj je spala sa ramena, otkrivajući golu kožu, prepunu modrica i ožiljaka. Stare bojazni ponovo su se uvukle u njene kosti, ali je dobro sakrila drhtanje koje joj je prožimalo telo. Ona sama nije bila strah, strah je ono što su videli u njoj.

Vene na koži postajaše joj iz sekunda u sekund sve izraženije, menjajući boju od tamno crvene, preko plave, sve do jarko zelene. Prvo počeše da se pojavljuju na golim grudima, zatim su se širile na udove, vrat i na kraju glavu. Vrisnula je zajedno sa mnoštvom glasova u svetilištu, a nakon toga nastupi iznenadna, gotovo svečana tišina.

Kao da je satkana od same svetlosti, njena koža se raspšila u niti univerzuma, sa sobom povlačeći smeh dece, suze majki i strah očeva čitave planete. Eonima stara planeta Brolina, sedište Konfederacije, postala je prah.

Svetlosnim godinama udaljen, Sumanuti kralj posmatrao je hologramski prikaz na kome je malopre nestao signal, osluškivajući otključavanje njegove ćelije. Na vratima je stajala poznata prilika, dajući mu signal da krene. Kralj se nasmejao primetivši prazan zatvor i krenuo da ga zagrli:”Svaka čast, ne znam kako si uspeo, ali sjajno.”

“Svi smo dali sve od sebe.”, oslobodilac mu uzvrati zagrljajem.

Nisu se dugo pozdravljali, a kralj izvuče injekciju iz zadnjeg džepa i približavajući je njegovom vratu, šapnu mu na uho:”Ovo su mi doturili jutros. Zamisli, stvarno sam pomislio da je iskoristim na sebi. Biće da je istina da sam sumanut.”

Ubod je bio brz i tačan, a reakcija čoveka nikakva. Kao da se ništa nije dogodilo.

“Lepota je nestala, zato što je postala lepa za ceo univerzum”, Sumanuti kralj ga je streljao pogledom, dok je praznio injekciju punu tirkizne tečnosti u njegovu venu na vratu, “Oduvek si bio čovek od poverenja. Rođeni brate moj. Znaš šta trebaš učiniti.”

Ozbiljnost je nestala, a zgrčeni mišići lica opuštali su se oko zbunjenog pogleda kraljevog brata. Kralj ga je potapšao po ramenu i krenuo ka letelici koja ga je čekala, ostavljajući brata ukočenog u mestu. Mesto na kome je igla ušla u njegovu kožu presijavalo se u zeleno-plavim bojama pod svetlima letelice koja je napuštala planetu.

Nisu znali ono što je on znao. Nije postojala igra, niti su postojali protivnici. Samo pijuni koje je sam pomerao na šahovskoj tabli. I nije postojala cena zarad pobede. Odbacio je lance koji su ga sputavali, kako bi se uzdignuo iznad svih. Sada je konačno bio neuništiv. Jer potpunu prazninu je nemoguće uništiti.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s