3. Gospodari lovine

chupacabras-en-Punilla-1920-2

Neko mi je jednom rekao da ovaj svet nikome ne ostaje dužan, i da će se kad-tad osvetiti za svako učinjeno ili neučinjeno delo. Te sam reči dobro upamtio, ali se ne sećam čije su bile, niti kada su izgovorene.

Bio je u pravu, ko god bio.

Pišem ovo ne bih li se izmirio sa odmazdom koja neumitno dolazi.

                                                                           *

Ovo nemojte samo očima gledati i čuti u svojoj glavi dok čitate, nego ga naglas ponovite – da upamćeno bude. Svet je zao, svet je tiranin, ali krivi ste koliko i ja. A možda ste krivi i više, dok sedite bezbrižni u kućama svojim i čekate da vam mi donesemo mesa divljači.

Moje selo je oduvek od toga zavisilo. Od lova. Vazda smo odvojeni od svih oistalih naselja bili – govorilo se čak da smo: baš kao u onoj bajci o Vasilisi, selo koje je čak i Bog lično zaboravio – te je jedino to doprinosilo našoj ekonomiji. Da se upuca, da se oguli, ili ispeče ili proda: meso, krzno, perje.

Ali čovek se može hvalisati doveka, zalud. Nije on to što je na vrhu lanca ishrane.

                                                                           *

Jutros se ovo zbilo. Otišao sa 7 kerova, sa puškom, sa pijanim drugovima koji bi verovatno kurčinje mogli da mi pomognu ako izbije zijan, ali su makar tu. Nije kao da sam i sam bio trezan, ali ko broji čašice lovcu? Niko, eto ko.

No, ko lovcu broji lovinu?

Svako. Svako broji jebenu lovinu svakom lovcu.

                                                                           *

Sad, nije kao da sam jutros, kao ni bilo kog drugog dana, hteo da se dokazujem tim budalama. Srećan sam pri svakom lovu kada mi ne ubiju kera. Ili mene lično, pošto nišane kao da idu na boćanje, a ne da će krvavu strvinu kući dovlačiti – a prikan i prikanov pas nisu mnogo odvojeni od nečega što ustreliš u šumi.

Nisu mi oni bili nikakva garancija.

A uostalom, tako nekako oko devetke sam ih sve pogubio negde iza sebe, te su svu uzaludnost naših lutanja i naših školovanja i poslova po okolnim varošima nanovo overili. Baš kao u gimnazijama i u fabrikama, timski se rad porušio a ja sam ostao sam. Osuđen da se, opet sam, vratim u selo koje ništa ne proizvodi, a kao ruglo ljudima – pod uslovom da ništa ne ulovim. Njima. Njima koji takođe nisu ništa ulovili, ali su se makar prvi vratili – dok sam ja, šta god činio, dežurna budala, poslednji slepac, seoska luda…

Tako oko podneva videh užas, i shvatih da koliko god lovili i ulovili, ta lovina ipak nije naše vlasništvo – a oni koji na nju polažu puno pravo neće doveka čekati da ih iskopamo iz svojih sećanja.

                                                                           *

Pružite mi vere malo, čitaoci. Vi, pijani, sa ovog stola – a koji i tako u svašta verujete. Nemojte odmah ovo negirati ili zgužvati. Ne bih ovolike hartije ižvrljao, te se oko rečnika ovoliko potrudio, da nije reč o jako bitnom i mučnom fenomenu.

A to je ovo: s razlogom je nekada deo lovine ostavljan u šumama. Mi smo ostavljali deo plena, a ONI su ostavljali nas.

                                                                           *

Nemam pojma ko su ONI. Naučio sam da postoje gospodari lovine, i da su srditi zato što su uskraćeni. Video ih lično nisam, ali postoje ugođaji pri kojima žrtva – a žrtva sam bio, itekako – dobija otkrovenja razna.

Oko podneva sam video svog omiljenog psa ubijenog.

S večeri sam ugledao ono što sam bio siguran da je počinilac toga. Ono što jesam video je divovska spodoba, nalik mešavini dvonogog guštera i lasice – a s daljine je videh, i to u poznom, izrazito hladnom sumraku – kako mučki i strahovitom brzinom komada još dva moja lovačka kera.

I umorenog sam divljeg vepra video gde leži rasut preko proplanka, pregolemog da mu moja paščad ikada priđu, ali rastrgnutog od strane nečega što nema onakvu čeljust na kakvu smo navikli. Izgledao je kao da ga je zaozbiljno mučio – pred ubistvo – tvor duži od dva metra. Ili zmaj.

Nevoljan da zalazim u najcrnju šumu da istražujem stvar od koje mi se koštana srž mrznula, samo sam pobegao u ovu kafanu.

                                                                           *

Ali, večeras je gotovo. Ostavljajte malo plena, kad god možete, kumim vas, onima kojima lovina zapravo po pravu pripada. Jer neće oni doveka mirovati. A ja ću večeras ili umreti u kandžama punopravnih vlasnika lovine, koji ove gadove nalik lasicama i gušterčinama šalju na divljač – a i mi sami smo divljač za njih – onako kako mi šaljemo običnu paščad… ili ću puškom presuditi sebi. Jer u ovakvom svetu ne vredi živeti.

Pogotovo ne kada se toliko ogrešiš.

I pre no što pomislite: “Poludeo, pijani lovac”, znajte ovo. Dok su se svi ostali iz moje lovačke hajke pogubili, dok su mi dva psa umirala rastrgnuta u mukama, a kada nađoh onog iskidanog vepra, ogromnog, koji bi sa junetom mogao da se sudari i neozleđen izađe, na njemu je, kljovom njegovom iščupanom, bilo urezano sledeće:

“OVO JE NAŠE.”

Jezikom našim, i rukom razumnog stvora s kojim bismo se mogli razumeti…

                                                                           *

Sa srećom vam, čitaoci! Budite mudriji od nas, starijih i večno prokletih. Dajte im njihovo i caru dajte carevo, te neka vam se ova šumetina iz ovog kraja na koji je i Bog zažmurio, smiluje.

A ja… Ja već osećam njihov miris. Kiseo i gnevan miris njih – od kojih sam dobio samo poruku na ljudskom jeziku, i truli vonj paščadi lovačke njihove, koju nisam čak ni pošteno sagledao toliko da bih je mogao podrobno opisati.

Advertisements

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s