4. Tri pogleda

d1AbwKwK2pPSheY_pALWcw-article

Večernje sate u gradu na Belom jezeru provodim zatočen u čistoti bolesničke sobe. Bezbedan. Ako ne računam Leonidovo netelesno prisustvo, sam i svoj.

Rešio sam da se još ovog dana, a zatim i noći, čije spuštanje ne mogu videti, držim po strani. Moja soba nema prozora. Ležaću zagledan u go zid, ispražnjenog uma.

Valja se odmoriti. Pribrati sile kojima raspolažem. Ko zna gde će me poduhvat odvesti i kakav bi mogao da mu bude kraj?

Pred očima mi je belo, anđeoski belo savršenstvo. Nema neravnina niti najmanje mrlje da veže pažnju. Samo glatka besprekornost spakovana u format sanatorijumskog zida.

Žitelji Helma pravi su majstori u podizanju zidova, a zna se da su u svoje doba umeli rušiti ne manje impresivno. Dalja prošlost im nije ostavila kamen na kamenu; gotovo ništa osim raskošnih pripovesti, sazdanih od mašte i krivotvorenih sećanja.

Uveren sam da je negde među helmskim predanjima zaturen odgovor na pitanje nad pitanjima: zašto su se smirili? Koji se to duh spustio na Belo jezero i na prestonicu, ‘’svetlošću obasjani’’ grad? Zar je moguće da ovo nesrećno poluostrvo, izbrazdano vatrama mnogih mržnji, tek tako postane primer reda i edenskog blagostanja? Kako?!
Rešenje zagonetke smatram vrednim žrtve. Spreman sam da tragam, da kopam i ispitujem. Prevrnuću svaku travku na obali. Spustiću se do prvih temelja Ohrida i naterati drevne stene da progovore, poput ovdašnjeg legendarnog konjanika, što je cedio vodu iz kamena.

Ionako nemam mnogo toga za žrtvovanje. Jedva podnosim lažni mir života u sanatorijumu. Šta god da bude, neću mu se vratiti. Pre ću se zaleteti glavom u beli zid.

Noć je duga, kudikamo strašnija nego dan. Ne mogu da spavam od Leonidovog koprcanja. On ludi i mrzi me, ali će mi na kraju oprostiti. Urla mi kroz snove zajedno sa ostalima, razjarenim što sam se drznuo da poduhvat izvodim sam. Zasipaju me psovkama i odlomcima poruka na desetinama jezika koje ne razumem, a koje ne mogu da ne čujem, jer ne smem da se isključim. Nikako sada.

Kratki pogled kroz ključaonicu, tren između dva treptaja, nagovestio mi je tegobu Leonidovog bistvovanja. Možda sam se zaleteo. Precenio vlastitu snagu. Možda.

Iako mu čitam svaku misao i upravljam njegovom voljom, nemam nimalo uticaja na Leov užasni dar.

Mrak u sobi bez prozora trebalo bi da bude dovoljna zaštita od slika i utisaka. Trebalo bi, ali nije. Sve ključa i ne prestaje…

Samo da dočekam dan.

 

*

 

Visoka crnka mi se osmehuje. Ne poznajem je, ovde nisam video nijednu nalik njoj. Divna je kao svitanje željno čekanog dana. Usne su joj meke, blago izvijene, a zubi blistavi i oštri kao u mlade zveri. Ne mogu da joj odredim godine. Njen smeh i stas su devojački, a na mene gleda okom starim kao vreme.

Ispustih knjigu. Stranice se preturaju na vetru. Neka. Sve su mi jednako nečitke, ispunjene rečima okrutno razgranatim u zagonetku stranog jezika.

Tamnokosa lepotica korača poput ptice koja će u sledećem času raširiti krila.  Prilazi mi i izgovara nešto što zvuči kao: buna dimineta. Ima nežan glas. Čini mi se da me pozdravlja, pa uzvraćam osmehom, bez razmišljanja.

U rano jutro na sanatorijumskoj terasi nema nikoga osim nas.

‘’Ne govoriš rumunski’’, zaključila je brzo, sklanjajući upitni pogled sa knjige na mom kolenu.

‘’Ni reč. Greškom su mi utrapili ovu stvar.’’

Ne želim da priznam kako sam, bežeći od Leonidovog paklenog kaleidoskopa, ukrao iz sanatorijumske biblioteke knjigu na jeziku koji ne govorim, birajući autora za kog nikad nisam čuo. Poslužio sam se na odeljku za filozofe devetnaestog veka. Edmund Gustav Albert Huserl! Zgodno zvuči, mada su prezime, kao i sva tri imena, kod mene predodređeni za nerazumevanje i temeljit zaborav.

Ona prilazi, uzima mi knjigu, pa naglas čita i prevodi prvu rečenicu na strani koja joj se otvorila:

‘’Ono što je istinito, apsolutno je istinito samo po sebi. Istina je jedna, bilo da je primaju ljudi ili čudovišta, anđeli ili bogovi…’’

‘’Bogovi? Zar nisi rekla: demoni?’’

‘’Mislila sam da ti ne razumeš rumunski?’’

‘’Pa i ne razumem. Samo mi se učinilo.’’

Udahnuh duboko a ona, ceneći da joj dotadašnje držanje nije bilo dovoljno uznemiravajuće, zabaci kosu tako da me dugi pramenovi šibnuše po obrazu i vratu. Pa dobro. Jači sam od svega što me ne ubije. Neću bežati. Čekaću da sama ode.

‘’Zovem se Leonid Bes’’ rekoh. ‘’Možeš da me zoveš Leo.’’

Prihvatila je pruženu ruku, ali mi nije uzvratila predstavljanjem.

‘’Leonid Bes! Već sam čula tvoje ime.’’

‘’Relativno sam poznat ovde, među nakazama. Ja sam dečko kom su redovni psihotretmani izazvali napade epilepsije.’’

Vodnjikave oči, koje su bile neodređene boje, takve da su me podesetile na površinu Belog jezera, preobraziše se dva mračna proreza.

‘’Napade svete bolesti što na zemlju obara proroke isto kao i obične idiote…’’

‘’Grozne, neobuzdane napade tokom kojih u sekundi, pre no što udarim u tlo, prelazim neslućene razdaljine u prostoru i u vremenu… Podvrgli su me novim, još intenzivnijim tretmanima tako da sam sada, sviđalo mi se to ili ne, prinuđen da gledam u Alef. Tačku u kojoj su sadržane sve tačke. Dosta je da se zablenem, samo malo da zaustavim oko, pa da o određenoj pojavi otkrijem sve što može da se zna. Sadašnjost, bližu ili dalju prošlost, mogućnost. Sve što jeste, što je bilo ili što bi moglo biti…’’

‘’A ja? Da li budim tvoju pažnju, Leonide Bes?’’

Budila je, mada uzalud. Još ništa nisam saznao o njoj. Gledao sam je i nisam video dalje od ugodne spoljašnjosti. Osećala se brana, nešto što je krotilo Leovo Alef-ludilio bolje od belih zidova i nepristupačnih knjiga. Šteta što ne mogu da je uzmem pod svoje. Voleo bih da se okušam na njoj. Odavno za drugo biće nisam osetio simpatiju ili bilo kakav interes. Nisam joj, ipak, mogao prići a da ne ispustim Leonida, što ne dolazi u obzir. Ko bi njega opet prevario? Kojom bih ga silom zaulario i nagnao da gleda kud ja želim.

‘’Kod tebe ne deluje‘’, kažem. ‘’Izgleda da nam se potiru sposobnosti. Nisi mi rekla zbog čega si ovde?’’

Ponovo je izbegla da odgovori. Možda smatra da je njeno isuviše očigledno. Govori mnoge jezike, reč koju čuje ne zaboravlja.  Ali, ti ‘’jezičavi’’ su uglavnom na slobodi, često u službi vlasti. Ne računaju se kao društveno opasni.

Biće da je moja lepojka nešto gadno učinila kada su je strpali ovde, među nas —greške.

‘’Ti si u pravu, ‘’ kaže. ‘’U originalnom tekstu stoji: bogovi. A ja sam pročitala: demoni. To nije bila omaška. Bogovi kada u njih ne veruješ i nisu drugo nego zli duhovi. Knjiga se nije slučajno rasklopila kod mesta koje sam ti pročitala niti se tek tako našla u tvojim rukama. Tu nema slučajnosti. Nasumično otvaranje knjige jedan je od najstarijih oblika gatanja.’’

Uh, pa ona je samo jedna usijana glava. Poražavajuće je koliko budala završi na ovom tužnom mestu.

‘’I šta mi proričeš?’’, šalim se. ‘’Hoću li uspeti u sadašnjem naumu? Šta bi mi Huserlova knjiga po tom pitanju poručila?’’

Ona seva očima na mene, pa mi se osmehnu kao na početku razgovora.

‘’Videćeš istinu. I moraćeš da je primiš takvu kakva je. Tebi, kao čoveku, to neće lako pasti jer su samo ljudska bića po pitanju dobra i zla večno nesigurna.’’

Potom ustaje od mog stola i odlazi.

 

*

 

Vatra, velika vatra. Osećam vrelinu na obrazima. Čujem krike i udarce kopita po usijanoj zemlji. Kapci su mi čvrsto stisnuti, ali znam da ću jednom morati da otvorim oči za ratni prizor od kog se ledi srž. Krvava smeša oružja, unakaženih tela, svilenih barjaka i svakovrsnog starog oružja razliva se niz brežuljak na kom je podignuta tvrđava.

Neka je prokleta kamena građevina i tri puta neka je proklet Samuilo što ju je podigao!

Najcrnje prokletstvo neka ne obiđe ni njegove protivnike, pogane strvinare, kao ni mene, koji sam ovako glupo birao u šta ću da pogledam!

Nisam, istina, bolje prolazio ni sa ovdašnjim crkvama niti sa skromnim kućercima na hridi. Ljudi svoje dobro i zlo, u pogledu kog su tako nesigurni, unose pod svaki krov. Kakvih sam se čudnih kretanja i ludih, nepojamnih postupaka nagledao! Koliko plemenitih i strašnih, otrovnih, skarednih, buntovnih, ljubavnih, nezemaljski mudrih ili sasvim bezumnih reči sam čuo!

Zaposedanje izmučene Leonidove duše zagnjurilo me je duboko u glib, uzdiglo do nebesa, umilo živom vodom što izvire za bogove i prepustilo vetrovima sveta.

Njegov Alef me je porazio jer nisam grešio samo u pogledu mesta, nego nisam umeo da pogodim ni vreme. Svi događaji od svitanja do zalaska sveta nizali su se preda mnom, pa iako se nisu preplitali niti stapali, nisam uspevao da se pogodim tačku koja je bila moj cilj.

Ne gledam u budućnost jer sam znam da je moram izmeniti. Ni sadašnjost mi ne vredi.

Prebirem po prošlosti, tražim zbivanja koja su nam pretke i saplemenike navela da izdaju svoje posvađane bogove, te da svi odreda popadaju na kolena pred oltarom racionalnosti. Kuga i kolera, zemljotresi i uragani, svi ratovi koji su ikad vođeni, sitna su neugodnost u poređenju sa preobražajem lica sveta u goli zid.

Želim da rasvetlim, a potom i da sprečim, gnusne opite upravjene na odvajanje žita od kukolja. Zdravorazumskih bića od čudovišta kakva smo, na primer, Leonid i ja. Pa nisu mogli svima mozak isprati! Ne odjednom. Psihotretmani su morali imati pripreme. Neko je učio stado da mi, nepokorni, nismo vešci za lomaču, već bolesnici koje treba držati pod ključem, u sanatorijumu.

Moj poduhvat je, međutim, sve više nalikovao na pokušaje da se pomoću ribarskog vedra, zahvatanjem vode iz Belog jezera, pronađe jedna određena kap.

Činilo se da je sukob između razuma i bezumlja počeo još pod drvetom sa kog je ubrana Evina jabuka. Sanatorijum se nameće kao jedino primirje između dobra i zla.

 

*

 

Čamac bešumno klizi niz bistru vodu. Čuju se samo krila, bela krila galebova što se uzdižu i sa krikom obrušavaju na plen. Jezero drema u kotlini vekovima, zna se da je starije od drevnog naselja na hridi, a samo Onaj Ko Je Iz Ničeg Stvorio Sve pamti kad su prve bele ptice poletele nad njim.

Svima je, doduše, poznato da galebovi slede čamce zato što skromna ptičija pamet  veruje u moć dvonožca u plovilu. Taj zver lovi brzo, lako i obično više nego što će da pojede.

Jato koje je tog jutra pošlo na doručak moralo je uočiti čamče kako grabi ka sredini jezera, prevozeći samo jednu mladu, zabludelu dušu. Putnik nije imao pecaljku, nije bacao mreže niti je mislio na obrok. Osim ako ne uzmemo u obzir to što se pripremao  da on sam postane obrok ribama i drugim stvorenjima na dnu. Nije više mogao da trpi tretmane, a još teže mu je padala njihova posledica: sveviđenje i sveprisustvo, napast koja se nije dala obuzdati ničim izuzev nasumičnih nizova slova i zurenja u go zid.

Tretmani su trajali manje od godine i njemu se činilo da postoji još  samo u praznini i nerazumevanju. Pa zašto onda vazduh udisati? Lepše je na dnu.

Nisu znali da Leonid Bes želi smrt. Prema svima pažljiv i uvek tako poslušan dečak.  Niko nije pomislio da će ukrasti čamac i poći da se utopi. Dosetio sam se jedino ja.

‘’Nemoj, sačekaj!‘’molio sam ga bez glasa. Svi naši, čak i kad nisu prave telepate, mogu su da se dogovaraju u mislima.

‘’Ne mogu više. Ni jedan dan.‘’

‘’Znaš da sam kadar da uđem u um i da utičem… Dozvoli mi da pogledam tvojim očima, Leo. Vratiću se unazad, naći zlikovca koji je sa tretmanima započeo i sve popraviti. Ne budi sebičan, pusti da izbavim sve nas!‘’

Tako sam ga prevario. Lagao sam svesno, ali čiste duše. Još sam verovao da se u prošlosti krije spas. Sa Alefom se, međutim, nisam mogao nositi. Ni onoliko koliko je Leo izdržao. Pola dana je bilo previše, dug mi je bio i sat.

Smiraj dana sam čekam u svojoj sobi. Žurio sam da ostanem sam među zidovima. Radovao sam se tišini i zanemeo sam od čuda kad spazih jutrošnju poznanicu sa terase.

‘’Pravi Leonid je mrtav, zar ne? ‘’ pita.

‘’Nismo više mogli da izdržimo ni on ni ja.‘’

‘’Da li si video istinu kako ti je knjiga prorekla?‘’

‘’Ne znam. Preda mnom je bilo prizora i čuda od samog postajanja, ali mislim da nisam naišao pravu stvar. Nisam siguran ni šta sam video, tek znam da to nije istina za smrtne oči. Anđeli i bogovi ili, ako voliš, demoni verovatno drugačije gledaju na stvar.‘’

Tema: Progonitelji iz budućnosti

Žanr: SF

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

2 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s