5. Kocka

mars

Prostorija u koju je ušao izgledala je neprijatno, gotovo sterilno sterilno kao i sve drugo na Marsu. Sjajni, metalik sivi hromirani čelik i aluminijum pomešan sa prljavobelom mat plastikom Nikolaju nije odavlo utisak prijatnosti. Kao i svaki projekat ikada koji je organizovao UN, sve je bilo podređeno visokim standardima na koje se bacala ogromna količina preko potrebnog novca za realne stvari nužne Istraživačkoj misiji UN-a na Marsu.

– Sekretaru, da li je sve povezano? – glas predsednika komisije činio se tromim i umornim Nikolaju.

– Da, predsedniče. Zvuk i slika se snimaju i šalju na Zemlju.

– Odlično. Otvaram zvanično zasedanje komisije agencije Ujedinjenih nacija za istraživanje Marsa, pod rednim broj 869. Saslušanje se odigrava u bazi Lux Homium, region Sinus meridiani, areografska dužina 4 stepena, širina 6.7 stepeni. Saslušanje se održava 27. aprila 2061. godine, u 23 časova. Neka prisutni članovi komisije očitaju svoje ID kartice.

U strogoj tišini, nekoliko ljudi nepoznatih Nikolaju, dokazivalo je svoj identitet pred laserskim čitačem. Sala u kojoj se nalazilo nije se razlikovala od one u kojoj je držan jutarnji brifing svakog jutra (zemaljskog, ne marsovskog) nekoliko stotina kilometara dalje, u istraživačkoj bazi “Leopold” u dolini Marinero. Samo naizgled smireno, spustio se u stolicu njemu namenjenu, na samom začelju dugačkog stola. Ono što ga je nerviralo sa ovim projektom, bila je masivna cenzura i zadržavanje podataka među pritupim birokratama Ujedinjenih Nacija. Ne jednom, čuo je glasine o ljudima koji su švercovali podatke na Zemlju, zainteresovanim korporacijama koje su želele da imaju dobit od istraživanja Marsa, pa su im se odela neočekivano otvarala u sred marsovske pustinje. Dok su članovi komisije obazrivo sletali u stolica, nenaviknuti na sniženu gravitaciju Marsa, Nikolaj je spremao sve što reći, usput sipajući vodu iz bokala.

– Ime i prezime, ID broj? – predsednik komisije, činilo se Nikolaju, nije postavljao pitanje, već je zahtevao informacije.

– Nikolaj Kostaščuk, ID 854936105.

– Datum i mesto rođenja.

– 11. oktobar 2044. godine, Kijev.

– Zanimanje i baza u kojoj radite.

– Geolo – zastao je na trenutak, shvativši kakvu grešku je napravio – Izvinite, areolog, baza Leopold, dolina Marinero.

– Radni staž na Marsu.

– Dve godine, šest meseci i osamnaest dana.

Predsednik komisije klimnu glavom u znak slaganja.

– Pošto je gospodin Kostaščuk potvrdio svoj identitet, možemo da se pozabavimo našim zadatkom. Sazvana je hitna sednica komisije za vanredne situacija, usled snimka koji smo danas dobili iz vozila 850, koje pripada bazi Leopold. Snimak smo svi videli, kao i zapis razgovora vas, gospodine Kostašuk, sa gospođicom Ramonom i gospodinom Arijanidisom, po zanimanju areolog i areospeleolog, u toku ovog, možemo reći incidenta. Da li vam je to jasno?

Bez reči, Kostačuk klimnu glavom.

– Odlično. Pošto mi većinu informacija već imamo, voleli bismo da saznamo kako ste tačno našli lokaciju koju ste snimili.

Kostaščuk proguta knedlu, koju pokuša da sakrije ispijajući čašu vode. Znao je da ga senzori u prostoriji temeljno skeniraju, od količine znoja koju produkuje, do brzine pulsa i pritiska. Prostorija će znati pre njega ako doživi infarkt u toku ovog razgovora.

– Kao što znate, baza “Leopold” se bavi dolinom ili kako laici popularno vole da ga zovu, kanjonom Marinero. Ako ćemo pošteno, to mesto je raj za svakog areologa i areospeleologa. Za deset godina temeljitog rada, tek se uspeli da detaljno mapiramo dva posto ukupne površine kanjona. U tih dva posto, nalazi se preko osamnaest hiljada pećina, preko 40 različitih slojeva zemljišta, rezervoari sa milionima litara pijaće vode…

– Svesni smo uspeha baze “Leopold”, gospodine Kostaščuk – prekinuo ga je predsednik komisije – Ali to nas ne zanima. Kako ste otkrili lokaciju?

– Dolazim do suštine. Da bismo uspešno našli podzemna jezera sa vodom, jako često moramo da koristimo dronove. Iz vazduha nam oni mapiraju topografske predele, na tlu uzimaju i obrađuju podatke, dok pećine istražuju dronovi sa posebno opremljeni za to. Podzemni dronovi opremljeni su ultrazvučnim sondama, koje mogu da otkriju hodnike koji su možda nekada bili prohodni, ali su usled potresa, udara meteora ili erupcije vulkana, oni srušeni. Jedan od takvih dronova, našao je prostoriju, oblika kocke, stranice tačno 616.4 centimetra. Meni, profesoru Arianidisu i Ramonovoj, to je svakako bilo jako čudno.

– Zašto bi to bilo čudno? – upita žena sa leve strane predsednika komisije. NIkolaj je osmotri na kratko. Kratko ošišana u paž frizuru, lice joj je četvrtstano i bez ikakvih emocija.

– Zato što je to nemoguće. Prostorija je bila pedeset metara udaljena od najbližeg hodnika pećine C18s49. Od površine je delilo 250 metara kamena. Veće su šanse da ugledam slona ispred ove baze nakon ovog razgovora neko da tako nešto postoji.

Žena klimnu glavom.

– Kao što rekoh – nastavi Nikolaj gutajući pljuvačku – Nama je to bilo čudno, te smo rešili da napravimo izlet. Uzeli smo jedno od vozila i pripremili se za istraživanje pećine. Za nama je išla robotska bušilica “Bubnjar”, koja je trebalo da izbuši rupu do samog hodnika.

Ulaz u pećinu je na sto pedeset kilometara od baze, pa nam je put trajao tek dva i po sata. U pećinu smo ušli pešice, praćeni Bubnjarom.

– Koliko ste ušli duboko u pećinu – predsednik komisije se ponovo oglasio.

– Tačno 447 metara od ulaska, na visini od minus dvesta trideset sedam metara. Možete proveriti sve u našim odelima.

– Proverićemo, hvala, nastavite.

– Dali smo komande Bubnjaru da počne sa kopanjem, što je on pažljivo započeo. Izbacujući gomilu prašine, za sat i po uspeo je da pređe trideset metara, a onda nas je obavestio o postojanju rupe hodnika veličine dvadeset santimenatara koja se polako širila. Profesor Arianidis dao mu je instrukcije da nastavi sa kopanjem sve dok prolaz ne bude dovoljno širok da čovek može da prođe. Bubnjar je nastavio da kopa još neko vreme, a onda se samostalno povukao. Ramonova, profesor i ja, počeli smo da ulazimo u hodnik. Hodnik koji se širio, slepo se završavao na dvadesetak santimetara od mesta odakle je počinjala prostorija. Ručnim pijucima, sve troje smo razbili kamen i ušli.

– Mi smo videli snimak – progovorio je tamnoputi čovek pored žene sa paž frizurom – Ali nas interesuje i vaša verzija priče.

Nikolaj uze još jedan gutljaj vode.

– Prostorija u koju smo ušli zaista je bila kockastog oblika, U to nije bilo sumnje. Atmosfera je pokazivala bogatstvo kiseonikom od 16%, što je za Marsovske prilike, ako ne nemoguće, svakako bilo teško verovatno. Procenat ugljen-dioksida, bio je manji od pola procenta. Ono što smo prvo ugledali bio je kostur.

– Kostur? – oglasila se žena.

– Da, kostur. Pravi kostur. Ručnim spektometrom, utvrđeno je da su kosti ljudske, datiran ugljenik C-14 iz 7. veka pre naše ere.

– Zvučite poprilično ravnodušno gospodine Kostaščuk – progovori sekretar.

Nikolaj požele da može da se nasmeje, ali ga je nervoza sputavala.

– Gospodine, to je tek početak. Nastavak tek postaje čudan. Pored kostura, na podu je bio natpis na grčkom, nečemu što smo shvatili uz pomoć interneta da je ranokineski, forma etrurskog i mešavina etrurskog i latinskog pisma, zatim feničanskog, hebrejskog, klinastog, persijskog pisma i hijeroglifa. Svi ti natpisi stajali bili su na podu prostorije.

– Znate li šta ti natpisi znaće? – predesednik komisije više nije zvučao umorno.

Nikolaj klimnu glavom.

– Da, profesor Arianidis govori starogrčki. Na starogrčkom je pisalo: Dalje morate ići.

-A na drugim jezicima?

Nikolaj odmahnu glavom.

– Nismo dalje istraživali. Ono što nam je palo u oči je glatkoća zidova. izgledali su kao ispolirani. Nismo znali kakva tehnika može tako da ispolira kamen u pećini.

– Na kraju ste ostavili Bubnjara da čuva prilaz toj Kocki, kako ste je nazvali u razgovoru i vratili ste se u bazu? Nije li tako?

Nikolaj klimnu glavom. Predsednik komisije pritisnu dugme za spuštanje neprozirnog paravan na polovini stola, zvučno i vizuelnog ga izolovavši od komisije. U hodniku su ga čekali Ramonova i profesor. Sada je bio ključni momenat. Ako uprska, svi će putovati kući u vrećama. Porodicama će ionako reći da su poginuli u nekom odronu u pećinama doline Marinero.

Nakon krajnje sporih dvadeset minuta, paravan se podiže i predsednik komisije se obrati Kostaščuku:

– Imam jedno pitanje za vas. Komisija je imala sve podatke, ali vi ste tražili da svedočite pred komisijom. Zašto ste to uradili?

– Zato što mislim da imam za pravo da vas upozorim.

Članovi komisije se pogledaše među sobom.

– Kako to da nas upozorite? – upita tamnoputi čovek hladno gledajući Nikolaja.

– Vidite, kada je vozilo poslalo podatke u ovu bazu, ja sam skinuo kopiju i zajedno s pojašnjenjem, vrlo sličnim ovim koje sam izneo vama, poslao u deset advokatskih kuća koje ne gledaju blagonaklono UN, zajedno sa jasnim pojašnjenjem, da ukoliko im se lično ne javim za tri dana, sve pošalju svim medijima i rašire na sve nivoe interneta. Takođe, ukoliko mi se nešto desi što se može okarakterisati kao ugrožavanja mog života i sigurnosti, ili života i sigurnosti profesora Arianidisa, kao i gospođice Ramon, svi podaci će postati javnim.

Tišina koja je vladala u prostoriji bila je ledena. Predesdnik komisije jedva uspe da procedi:

– Vi to pokušavate da ucenite Ujedinjene Nacije?

– Da – klimnu glavom Nikolaj – Ali da se razumemo, ovo ne radim iz ikakve koristi, već isključivo radi svog opstanka. Probate li da me ubijete, ovo ide javno. Probate da me proglasite ludim, ovo ide javno. Probate da me diskreditujete ili da mi onemogućite da se vratim kući i tamo nastavim rad kao geolog, ovo ide javno. Isto važi i za…

– gospođicu Ramon i profesora Arianidisa, razumeli smo. Hvala lepo – žena sa paž frizurom je toliko bila crvena u licu, da je Nikolaj pomislio da će bljunuti vatru na njega poput aždaje.

Ustao je iz stolice, polako i dostojanstveno, ne dopustivši da ga umanjena gravitacija odbaci u visinu.

– Vidite, gospodo. Voleo bih da znam šta reči: Morate ići dalje, zaista znače, ali nisam toliko željan da mi se odelo naprasno otvori čim iskoračim iz ove baze.

– Saslušanje je gotovo! – gotovo dreknu predsendik komisije.

– Oh svakako – reče Nikolaj, hvatajući se za kvaku – Naše ostavke će vas čekati ujutru. Molim da nas prvim transportom vratite natrag na Zemlju.

Ispred vrata su stajala dvojica čuvara koji su ga propustili bez reči. Dok je išao, ili bolje reći, skakutao niz hodnik, osmeh je počeo da mu se širi niz lice. Znao je da neće prihvatiti njegovu ostavku, i da će probati sve od sebe da ga zadrže na Marsu, zajedno sa Ramonovom i Arianidisom. Želeo je da se vrati u prostoriju i gleda zapis na podu zajedno sa kosturom. Želeo je da shvati kuda… dalje.

Tema: put u središte Marsa

Ključne reči: zašto, kako, kuda sad

Uslov: nisu pronašli nijedno živo biće

Advertisements

3 comments

  1. Stil za nijansu slabiji od onog iz prethodne priče ali me je zato više zaintrigirala. Međutim činjenica ostaje da joj fali druga polovina i smislen kraj; ovako kako je sad je samo jako uspešna vežba iz pisanja.

    Like

  2. Interesantno. Znala sam da je Mars bio kolonizovan pre ovih naših pokušaja /smile/. Jedina zamerka, iako ne marim za gramatičke greške dok čitam pošto sam od onih koji bi u nedostatku štiva čitali i sastav konditorskih proizvoda, ovde su neke kardinalne gramatičke greške pa pomalo rasprsnu sliku koja se čitanjem stvori. No, priča je sjajna. Ja bih da saznam gde to sve vodi, odnosno kuda dalje? I, sta znače ostali natpisi, naravno. Bilo bi lepo da ima dalje.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s