6. Vilijamova platforma

emory-kristof-night-view-of-a-plume-of-fire-from-an-offshore-oil-rig-in-this-norwegian-oil-field_a-G-3570401-4990703

Ovog oblačnog jutra, tako neobičnog za grad u kojem ću do današnjeg dana živeti, ja, Vilijam Česterfild, menadžer „Trans Oila“, ostavljam ovu poruku, u nadi da će njen sadržaj poslužiti kao upozorenje o grozomornoj ljudskoj sudbini, čija je skora i neizbežna propast počela upravo ovde!

Dok ovo pišem, okrenut ka najvećem prozoru u svom luksuznom apartmanu na 152. spratu, kroz ove oblake, čije čudovišne konture podsećaju na truležne strvine iz samih vrelina onostranih svetova, pomalja se zloslutno sunce i baca mutnu svetlost na moju jadnu i zapuštenu sobu u kojoj je sve počelo.

Detinjstvo provedoh u spokojnom predgrađu Liverpula. Moji roditelji bejahu zadovoljni činjenicom da imaju samo jedno dete prgave naravi, i više se nikada ne usudiše da svoje udobne živote činovnika kvare još jednim malim đavolom poput mene. Da tada znadoh razmere onoga u šta ću se, mlad i naivan, uplesti, nikada ne bih sledio želju svoje majke i postao inženjer.

Ne umem da objasnim zašto mi pozicija asistenta na univerzitetu ne beše dovoljno zanimljiva. Imao sam brižnog mentora i obećavajuću akademsku karijeru. Stekoh poštovanje studenata i profesora, a plata, koju primah za svoj doprinos nauci, beše više nego dovoljna da se zadovolji sve potrebe jednog mladića koji drži do sebe.

Dana kada poziv stiže, sećam se kao da se dogodio juče. Tog kobnog dana dobih elektronsku poštu od nepoznatog pošiljaoca. Sećam se da je imao neko uobičajeno arapsko ime, a predstavio se kao sekretar vlasnika male naftne kompanije na Bliskom istoku. Isprva ne obratih naročitu pažnju na ovo pismo, ispisano nakaradnim engleskim jezikom, a onda dospeh do poslednje rečenice koja mi zaokupi nepodeljenu pažnju. U njoj je arapski sekretar iskreno tvrdio kako je nalazište nafte, u posedu njihove kompanije, sasvim neobično iz mnogo razloga, a prvi je taj što ne mogu da zadrže ni jednog inženjera duže od tri meseca! Meni, tada mladom i ludom umu, to ne beše čudno. Bejaše očekivano da mnogi ljudi ne žele da protraće život na naftnoj bušotini na sred mora, nekoliko stotina milja daleko od pustinjske obale. Sećam se da tada podigoh pogled sa ekrana, usmerivši ga ka prozoru, koji pružaše pogled na svetlu baštu kampusa. Prisetih se tada svojih dečačkih snova o avanturama u dalekim predelima i kako sam daleko od svega što sam tada snivao. I bi mi žao tog dečaka i činjenice da je zarobljen u telu dosadnog naučnog radnika. Tako sebi sada objašnjavam svoj iracionalni postupak kojim na pismo odgovorih i još zatražih sastanak.

I pre nego što se povratih iz zamamnih dečijih fantaziranja, nađoh se na naftnoj platformi, u bliskoistočnim morskim vodama, čiju tačnu lokaciju, u ovom pismu, svesno ne želim da otkrijem!

Prvih dana provedenih na ovoj bušotini uopšte ne pomišljah kako sam pogrešio što sam svoj udobni život zamenio ovim, opasnim i dalekim od svakoga ko mi je ikada bio poznat i drag. Nisam znao da su životni uslovi na platformi toliko slični bilo kojim hotelskim: satelitska televizija, internet, kuhinja otvorena dvadeset četiri sata dnevno i mala, ali sasvim zgodna teretana. Tu bejahu i radnici pokupljeni sa svih strana sveta, ali najviše iz Južne Azije. Ljudi kao ljudi, beše ih svakakvih, sa različitim nasleđima, ličnom kulturom i načinom opštenja sa ostalima. Ali, do trenutka kada ja stigoh, ova grupica zaposlenih već beše čvrsto povezana u kompaktnu celinu istomišljenika, a ja bejah stranac. Kada sada o svemu promislim, želim da se zna da ova grupa radnika, ma koliko neki među njima bili tvrdoglavi, neobrazovani ili poluludi od života na suncu i moru, beše skupina časnih i plemenitih ljudi, zbliženih činjenicom da na njima leži teret spasavanja svega što je ljudsko. Ali nismo imali dobar početak, i ja ubrzo duboko zamrzeh svakog od njih pojedinačno i grupu kao celinu, a oni, zauzvrat, zamrzeše mene: jedinog inženjera na platformi, najobrazovanijeg i najmlađeg.

Sve ovo vam detaljno opisujem kako biste stekli uvid u redosled nesrećnih događaja koji dovedoše do potrebe da svetu priznam svoju krivicu i najveći udeo u njegovom nestanku. Ne želim da se ijedan deo ove poruke shvati kao pokušaj da se opravdam ili ogradim od potpune odgovornosti za ono što sledi. Ja, Vilijam Česterfild, više nisam ponosan ni na svoje poreklo, ni na svoje, nekada časno, ime, a moji će roditelji zažaliti što rodiše i jedno dete. I pre nego što sasvim izgubim i ovo malo zdravog razuma, kojim sklapam rečenice i prisećam se događaja, želeo bih da ovo pismo nosi duh zahvalnosti ovim dobrim ljudima što i ovoliko dugo čuvahu čovečanstvo od njegovog strašnog usuda.

Naznake onoga što se na platformi dešavalo osetih uskoro, jedne večeri ubrzo nakon mog dolaska. Spavao sam zadovoljnim snom novopečenog gospodara platforme, kada more poče da podrhtava, a sa njim i cela naftna konstrukcija! Probudih se u potpunom mraku, u sobi u kojoj se temperatura apsurdno snizila, dahćući i instinktivno očekujući skoru smrt, kako to svakom žutokljuncu, usled neiskustva, odmah pada na pamet. Pogled mi beše intenzivno uprt na vrata, kao da će neko svakog časa da upadne i pozove me da se evakuišem. Napolju, uznemireno more izluđujuće brujaše gnusobnim, životinjskim urlicima, i kunem se, da nisam bio toliko paralisan događajima oko sebe, setio bih se da te nepojmljivo ogavne i neponovljive zvukove snimim i pošaljem nekom stručnjaku na analizu. Toliko ovo zaglušujuće brujanje beše bezumno i nezemaljsko. Čuh  i groteskne glasove radnika, njihove uznemirujuće jauke i užurbane korake! Čuh i zlokobnu škripu podvodnih mašina i potmulo zujanje finih instrumenata! A onda sve prestade, najednom kako je i došlo. Pogled kroz prozor odavaše otupelu površinu tog, kunem se, živog i zlog mora, lažno mirnu kao površina stakla! Radnici se više nisu kretali ni urlali. Mojoj, još uvek neobuzdanoj mašti, pričini se da je ceo svet samo prestao da postoji i da sam jedini preživeli u ovom sumanutom incidentu, miljama daleko od obale! Prođe nekoliko sati u toj zagrobnoj tišini, a onda vrata moje sobe sasvim lagano škripnuše i staviše mi do znanja da neko stoji na ulazu. Beše to Raživ, najstariji i najokoreliji među radnicima! Njega prvo zamrzeh, ali, priznaću, samo zato što se plaših njegovog nepokolebljivog izraza lica i reputacije starog, beskrupuloznog vuka. Isprva mi se učini da Raživ nosi nešto u rukama, jer obe beše držao prekrštene na grudima. Ne znam zašto, možda zbog prethodnih događaja, možda zbog činjenice da sam, kao novajlija, sasvim sam na brodu, uplaših se da je Raživ došao da me ubije! Naglo skočih iz kreveta, ali Raživ se ni ne mače i reče nešto što nikada neću zaboraviti, a što je trebalo da poslušam i postupim prema uputstvu. Sasvim staloženim glasom, koji odavaše hladnu uverenost u ono što govori, Raživ mi poruči da napustim platformu hitno, još ujutru, i iziđe iz sobe. Ali, o, koliko besa u mladom i sujetnom umu može da izazove jedna ovakva pretnja. Zar ja, najobrazovaniji među prisutnima, ja, koji pristadoh da napustim svoj topli dom i da dođem u ovu vodenu pustaru, napustim platformu zbog jedne pretnje? Da povijem kičmu i odem nečasno kao kakav sluga tuđih želja? Spakovah se, zaista, ujutru i otiđoh. Ali samo da bih ubedio vlasnika kompanije da otpusti sve radnike i dopusti mi da sam izaberem ljude sa kojima ću raditi na njegovoj platformi. Uplašen da će izgubiti još jednog inženjera, vlasnik, nerado, pristade i cela grupa vukova je otpuštena već sledećeg dana. Ne znam kako radnici primiše ovu vest. Čuh neka neodređena i daleka govorkanja da pokušaše da zapale platformu, da svi, jedan za drugim, skočiše u more i nestadoše, ali i da nikoga ne nađoše na platformi kada otiđoše da im saopšte vest. Vlasnik me, imao sam osećaj, namerno čuvaše od istine, ali meni ona ni ne beše bitna. Izvojevah pobedu i bih spreman da se dokažem kao mladi stručnjak i menadžer kompanije. Odabrah nove radnike, njih dvadesetoricu, uglavnom mladih i jakih, i nekoliko iskusnih platformskih zanatlija i počeh sa radom.

Prođe čitavih godinu dana do prvog incidenta. Radili smo sasvim uigrano i rutinski, kako već skoro dvanaest meseci pre toga radismo, po jednom posebno vrelom i vlažnom danu. Sećam se da svi besmo koncentrisani na posao, kako bismo što pre završili i otišli na zaslužen odmor, a onda se desi nešto što poremeti umove slabijih među nama, a nas, psihološki jače, uzdrma do mere da smo mesecima nakon tog događaja imali noćne more zbog kojih se ne usuđivasmo da spavamo. Dok radismo na ubacivanju vodene pare u bušotinu, najpre začusmo veoma glasan, tup zvuk sa morskog dna, a onda cela mašinerija jednostavno stade. I u tome, samom po sebi, ne bi bilo ničega toliko užasavajućeg, da se u tom trenutku nebo naglo ne smrači, a svi zvuci prirode, uključujući i stalno prisutni šum mora, utihnuše. U toj tišini, kakva, zamišljam, vlada samo u kostima istrulelih lešina, moj prvi saradnik, Bendžamin, koji stajaše tik uz mene, najednom poče da povraća po mojim cipelama! Iznenađen i zgađen, brzo se udaljih nekoliko koraka, ostavljajući za sobom crne i masne tragove. Izgledalo je kao da Bendžamin povraća sirovu naftu! Ostali radnici počeše glasno da zapomažu i kukaju, dok je Bendžamin gubio dah, izbacujući nenormalne količine demonske tečnosti! Brzo se sabrah i poslah radnike u njihove sobe. Dvojica odbiše da krenu, očigledno opsednuti prizorom ili nečim drugim, što nije bilo vidljivo. Obojica držaše šake na ušima, kao da se brane od nekog neprirodno visokog ili jakog zvuka. Nisam znao kome bih pre pomogao, tim pre što Bendžamin već beživotno ležaše na podu, dok se ova dvojica spremaše da skoče sa platforme! I dok se tako divlje i u nedoumici osvrtah, desi se, treća po redu, zdravom umu potpuno neobjašnjiva, stvar: Bendžamin, najednom, ustade, beonjača crnih kao tečnost koju je malopre izbacivao! Pogleda me uzbunjen i uspaničen, kao da me ne prepoznaje i pojuri ka ivici platforme, skočivši zajedno sa dva poludela radnika! Pojurih ka njima, ali ih more već proguta; kristalno jasno i mirno, ne odavši nikakav utisak da je pre tek koji čas u sebe primilo tri čoveka! Ubrzo potom, cela priroda povrati svoje pređašnje stanje, a mašine nastaviše da tandrču i rade uobičajenim tokom. Izgubih tri čoveka, a ne bejah u stanju da objasnim sebi ni zašto ni kako, niti imadoh bilo kakvih ozbiljnih dokaza o onostranom košmaru koji se upravo zbio pred mojim očima!

Moja dželatska greška je što, posle opisanih događaja, ni ne pokušah da ubedim vlasnika da zatvori platformu. Čudno je koliko ambicija i želja za dokazivanjem jednog teoretičara mogu da budu nezajažljive jednom kada se domogne prakse! Zaposlih tri nova radnika i nastavih sa radom. Vlasnik kompanije me nije pitao šta se desilo. Sve dok je imao planirani profit, nije ga ni interesovalo šta se događa sa ljudima na platformi.

S vremena na vreme, slični događaji se ponavljaše, sa više ili manje ljudske štete. Radnike menjah često. Čim bi počeli da govore o čudnim prizorima i da seju strah među ostalima, otpuštao sam ih i zapošljavao nove, koje sam upozoravao na opasnosti života na platformi, ali im nikada nisam govorio stvarnu istinu. Mislim da sam je i sam negirao, pripisujući sve kolektivnim halucinacijama, prouzrokovanim nekim hemikalijama koje smo koristili u radu na platformi. Čudne smrti i nestanke pravdah ludilom koje se kod radnika na bušotinama javlja često. Bezumno i iskreno lagah sebe i bejah odličan u tome.

Beše prohladna noć punog, otrovno zelenog, činilo mi se, meseca, kada ponovo ugledah Bendžamina. Često sam šetao noću, razmišljajući o svetu koji sam napustio da bih došao ovde i o svim ljudskim životima koje je ovo prokleto uljano more progutalo. Bendžamin izroni iznenada, bez ikakvog šuma. Popeo se na platformu, kože providne i zbrčkane. Zarastao u kosu i bradu, bejaše potpuno go, a nezajažljivi, ogavni smrad njegove kože širio se u svežoj noći. Stao je preko puta, posmatrajući me. Posmatrah i ja njega, bez ikakve želje da pobegnem. Mislim da i ja, u tom trenutku, bejah lud. U životu me održavahu samo inat i nesposobnost da priznam da pravim grešku za greškom. Posmatrah ga tužno i odlučno, nemo tražeći odgovore na sva pitanja koja sam sebi, na ovoj platformi, postavljao godinama. Bendžamin samo stajaše tamo, gledajući me svojim crnim očima bezglasnog i slepog demona. Podigao je ruku i prstom pokazao ka kopnu.

Sutradan se spakovah i tiho napustih platformu. Nikome se ne javih. Časni kapetan ne napušta svoj brod, ali ja sam kukavica. Možda se do juče i nadah da izbegoh crnu smrt, ali danas znam smisao Bendžaminovog uputstva da se vratim na kopno. Ja sam ovde samo da bih bespomoćno posmatrao posledice svoje užasne ambicije i nemarnosti za ljudske živote koje nosim na duši. Kažnjen po sili nepojmljivih izvanzemaljskih zakona, osuđen sam da budem prvi svedok kraja svega što sam ikada poznavao, voleo i živeo.

I ovaj prozor ovde, preko puta mog pisaćeg stola, sa pogledom na varljivo mirno i osunčano more, parališe mi gotovo svaki mišić u telu. Sa mukom tipkam poslednje redove i  vrištao bih u bezumlju sada, čupao bih kosu i sekao ovo pohlepno lice vrelim noževima, kajući se zbog zjapeće rupe iz nepoznatih dubina groblja okeana, koju sam izbušio i probudio i čije sam čuvare oterao.

I dok se sa pučine valja tek vidljiva senka nadolazećeg zla, i sa sobom podiže nagoveštaje bure, završavam ovo pismo, dok me Bendžamin, iz mračnog kutka sobe, posmatra svojim naftno crnim, uljanim, očima.

Tema: Neko nas posmatra

Žanr: mač i vrač

Ključne reči: trol ispod mosta

Uslov: sva imena, toponimi i ostale gluposti da imaju domaći šmek. bez fangolina i aanarotha i ostalih stvari koje se ne mogu pročitati

Advertisements

One comment

  1. Promašena tema, kao prvo (ĐE MAČ, ĐE VRAČ, ĐE TROL, ĐE MOS’??). Kao drugo, autor se toliko trudio da piše kao Lavkraft da je zaboravio da koristi sopstveni stil, a stil koji jeste koristio u jakom kontrastu sa vremenom i lokacijom radnje. Da ne ispadne da samo pljujem, mislim da je osnovna ideja dobra, i da bi moglo da bude nešto od nje ako bi se drugačije uobličila (moderniji stil umesto ove kineske kopije Lavkrafta i da je malo duža)

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s