7. Biće skoro propast sveta

unnamed

Sara je sedela prepuštena udobnosti fotelje u dnevnoj sobi velike vile na obali mora. Gledala je kroz prozor oivičen prašinom, koji je bio dovoljno veliki da se kroz njega vide i talasi i krovni prozor drugog objekta koji je bio nekoliko stotina metara niže od njenog. Kuća nije zapravo pripadala njoj, ali vlasnici nisu često posećivali, te je većinu godine bila osamljena i mirna. Saru je prisustvo to dvoje ljudi i njihovog deteta koje ne prestaje da vrišti veoma iritiralo, i odbijala je da reaguje kada dođu na letovanje. Ona je umrla odavno, pre pedeset godina – baš u ovoj vili, slučajno – saplela se o drugi stepenik kada je čula buku iz prizemlja, za koju se ispostavilo da su pravili provalnici koje je osujetila padanjem i lomljenjem vrata. Poginuvši u već pomalo ukletoj kući (što je saznala kada je preminula, od Vilhelma, nemačkog turiste koji je preminuo dvadeset godina pre nje na istom mestu, od udarca lusterom u glavu), na način koji je donekle neprirodan, njen duh je ostao vezan za baš taj prostor. Postoje značajno gora mesta u kojima može da se ostane, šta da kaže siroti Ivo koji je opljačkan i slučajno uboden ključem u vrat u javnom toaletu na plaži? Ivo nije najprijatnije društvo, i on uživa u tome da teroriše posetioce predivne plaže koji se zadese u njegovoj kabini.

Sara je bila zadovoljna svojom sudbinom, večnošću i počivanjem u miru na obali mora, ili barem sa pogledom na more. Vlasnike kuće je trpela svega dve nedelje godišnje i posle toga je bila prepuštena sama sebi, a taj vremenski period se bližio – te je odbrojavala dane. Pre tri godine je morala neke tinejdžere koji su obili ulazna vrata da bi imali skrovište za ispijanje gajbice piva dobrano da naplaši. Svaki put kad se seti kako su kao bez glave istrčali, i kako je jedan od njih slomio nos kada je nogom zakačio prag i pao na kameni trem, naceri se gotovo zlobno.

***

Svakog petnaestog juna, porodica bi došla, najavljena glasnom bukom džipa koji su otac i majka naizmenično vozili – i vriskom deteta (to dete je baš volelo da vrišti bez razloga, Sara je smatrala kako bi ono bilo bolji stereotipni duh progonitelj od nje, ali onda bi se osećala loše što je to pomislila i obećavala sebi da neće nikada derle da prepada). Već je bio osamnaesti, a kuća je bila i dalje prazna, što se nikada za pedeset godina nije desilo, roditelji jednog od supružnika su ranije uvek dolazili u isto to vreme, Sara nije zapamtila kog jer su je zamarali, bila je to izuzetno predvidiva porodica.

Stari rotacioni telefon koji je imao funkciju ornamenta je zakrčao, i iz slušalice je izašla nekakva para, a potom se formirala u jasan obris krupnijeg sredovečnog čoveka u kupaćim gaćama.

„Deki, zar se tako ignoriše prijateljica mesecima?“

Sari je bio drago da ga vidi, jer je nameravala da ga primora da joj otkrije kako putuje. Deki je bio prodavac krofni na plaži, kog je neki poremećeni lokalac udavio u moru jedne večeri jer nije hteo da mu da krofnu na veresiju, a onda ga ostavio u napuštenoj telefonskoj govornici koju niko nije koristio – osim jedne izuzetno stare dame koja je u celoj priči o Dekiju bila pobednik, jer je njeno srce ne samo izdržalo prizor leša u raspadanju kada je otvorila vrata govornice, već je to pretvorila u priču kojom je zabavljala praunuke. Nesrećni Deki je prvo proveo deset godina u tom skučenom prostoru kao duh, dok jednog dana nije shvatio da može da putuje kroz telefonske žice, a telefon u Sarinoj kući je nekim previdom bio i dalje priključen. Kako? Nije na živima da znaju tajne mrtvih.

On je delovao zabrinuto.

„Na plaži nema nikoga već pet dana, pre šest je sve vrvelo od turista, a sada nema ni žive duše.“

Sara je znala da nešto nije u redu još pre nekoliko večeri kada nije videla ljude koji žive u kući ispod njene, samo duha mlade devojke u kupaćem kostimu – koja joj je mahala kroz prozor. Vilhelm se najednom pojavio u prostoriji, iako su se dogovorili da on obitava u svom delu. Oboje su u različitim vremenskim periodima iznajmili vilu, poginuli i ostali u njoj, srećom pa ih je bilo samo dvoje, u nekim od obližnjih apartmana je bilo i do deset utvara. Situacija je postala ozbiljna, ako se nešto neuobičajeno dešava sa svetom živih, i svet mrtvih će ga slediti. Deki je odlučio da proputuje do ostalih počivših, u pokušaju da sazna više. Sara i Vilhelm su se povukli u sopstvene krajeve kuće čekajući da se debeljko vrati.

***

„Kaže Stojanka da je propast sveta!“

Vilhelm je pogledao Dekija podsmešljivo. Sara nije bila ubeđena.

„Slušajte me, Stojanka je na ovoj obali dvesta godina, još od onomad kada joj je na glavu ljubomorni zet bacio gredu kada su gradili onu treću kuću levo od vaše, ona je videla svašta i prož…promrtvila mnogo toga, ona zna šta priča. Kaže da je ovo ono vaznesenje neko, svi dobri ljudi idu u raj, a loši ne znam, ne idu, nešto ih pojede ovde, nemam pojma, udavi me žena. U svakom slučaju, živi odoše.“

Sara se nasmejala glasno.

„Gde odoše, zaboga? Valjda živi kada odu dolaze kod nas, nema dalje, osim ako ima dalje za koje mi ne znamo, ali svejedno moraju prvo ovde, pa onda gde god da ćemo zajedno!“

„Sara priča gut.“

Vilhelm je naučio dovoljno jezika da komunicira, imao je i više nego dovoljno vremena.

Deki je, slegnuvši ramenima, nastavio izlaganje.

„Kaže Vasko da je rat neki izbio, seća se on kada je bio Prvi svetski, niko nije išao na plažu – što ne znam koliko je tačno, ali meni iskreno zvuči verovatnije od biblijske propasti Stojankine. Mada, znajući čime se ratuje ovih dana, možda i nije pogrešila sasvim.“

„Vasko progutao previše pečurke, tako mrtav, lud droga. A šta špra… pričam Jovanka?“

„Eeeee, Jovanka misli da su živi samo pošandrcali nešto i da im je more sad skroz nezanimljivo.“
„Aman, i mi smo bili živi, nije to neka druga vrsta, kome je dosadila plaža, ko neće da ide da se sunča i kupa, šta priča budala? Uostalom, ima li ikoga ko diše u kućama u kojima si bio?“

„Nema.“

Svo troje su zaćutali, razmišljajući, šta li je moglo da izazove ovakvo nešto? Sledeći korak je bio pokušavanje uključivanja televizora, što je veoma teško kada nemaš telo. Sara se koncentrisala na crveno dugme daljinskog upravljača, ali je bila nervozna i nije uspela – njoj je u najboljem slučaju išlo za rukom da levitira ponešto lagano, ali ne dovoljno precizno. Vilhelm nije ni pokušao jer je sve što je on umeo da radi bilo da stvara paru na ogledalima i da provetrava prostorije, izazivajući lupanje prozora i vrata. Pogledali su u Dekija.

„Šta? Kako ja da pomeram bilo šta u vašoj kući, ja nisam umro ovde.“

Sara je podigla obrve i uplašeno pogledala u drugog mrtvog stanara.

„Nein!“

„Šta priča Nemac, šta imaš na umu?“

„Erm. U podrumu ove kuće ima još neko.“

„Nein, nein, nein, ne!“

„Vilhelme, ako ne uključimo TV, nećemo saznati šta se dešava, i nećemo moći da reagujemo! Mislim da će čak i on to da razume!“

„Ko je taj on? Nikada mi nisi rekla da ovde ima još nekoga.“

„Ne smatram da je podrum deo ove kuće. A i on je tehnički samo na mestu podruma, on je umro u drugačijem objektu koji je ispod ovoga, i ne znam ni kako se zove i grozan je, biće ti muka kad ga vidiš.“

„Ma daj, mrtvom ne smeta drugi mrtvac, šta mene briga kakav je.“

„Ali, ako ga mi, kao duhovi kuće pustimo gore, onda samo svojom voljom može da se vrati dole, jednom smo to uradili i zažalili.“

„A sigurna si da on može da uključi TV?“

„Aha, apsolutno.“
Odlučili su da ipak krenu ka podrumu, iako je Vilhelm bio utučen kada su se drugo dvoje složili oko toga i on bio nadglasan. Prošli su kroz zabravljena vrata i našli se u mračnoj prostoriji. Hrapavi glas je počeo da pevuši melodiju koja je bila neprepoznatljiva jer dotični očigledno nije imao nimalo sluha. Vilhelm je nekako sijalici dao dovoljno svetlosti i Deki je ugledao neimenovanog duha – i uzviknuo nešto nalik jednom samoglasniku. Sklupčano u uglu podruma, sedelo je biće slično čoveku, sa više dlake, nižim čelom i jačom donjom vilicom.

„Pra-pra-pra… praistorijski čovek!“

„Valjda, ne znam, čovek jeste, ali je mnogo star, ono – desetine hiljada godina star, ovde mu je valjda bila pećina ili gde god da su oni tada živeli, otkud ja znam, ja sam studirala mašinstvo kada sam otišla na letovanje koje me ubilo, ne istoriju ili šta se već uči za to.“

„I čekaj, on može da uključi TV?“

„Daaa, ali onda neće da ode, uključi ga i gleda kao da je neko čudo, mislim, za njega jeste ali smara nas, ne ume da priča, barem ne ovo naše, nego mumla i pokazuje, prošli put nam je trebalo tri godine da ga se otarasimo.“

Deki je prevrnuo očima i pokazao im da ga puste. Sara i Vilhelm su poslušali, iako su bili izuzetno nesrećni zbog toga. Stanar podruma je otišao pravo do dnevne sobe, kao da je to čekao godinama (što jeste),seo na sofu i bez problema uključio televizor. Ostalo troje je selo pored njega i prikovalo poglede za ekran.

***

„Vesti o panici širom sveta stižu sa svih strana!“

Daljinski upravljač je kliknuo.

„Počelo je, ulicama hodaju mrtvi.“

Klik.

„Ministarstvo unutrašnjih poslova preporučuje građanima da ne izlaze iz svojih domova bez preke potrebe i da ne paniče.“

Klik.

„Naučnici kažu da je u pitanju mutirana verzija virusa…“

Tri duha iz ovog veka su ćutala i gledala u pod. Nešto je snažno lupilo o vrata kuće. Sara je uzdahnula i slegla ramenima.

„Pa dobro, šta, znali smo da će ovo da se desi jednom. Kada uđu unutra, a neminovno je, barem nas neće videti niti čuti, samo će da se zaglave u nekom ćošku i da propadnu tu. Biće gadno, ali će da prođe, možemo svi da se prebacimo na prvi sprat, ne verujem da će moći da se popnu uz one stepenice, ja živa nisam uspela da siđem, heh.“

„A šta ako nas budu videli?! Oni su mrtvi, mislim, oni su tela, možda su i naša među njima…“

„Mene su sahranili preko granice, čula sam stanare kako pričaju o tome jednom.“

„Ali šta ako?! Šta ako je tvoje telo došlo po tebe? Šta ako smo mi za ovo krivi, svi mi koji smo osuđeni na to da budemo duhovi kuća jer smo trapavi i nemamo sreće? Šta ako tela žele da im se vratimo jer bez toga ne može da počne pravi smak… Stojanka je bila u pravu! Ne mogu da verujem!“
„Deki budala, voda buć mozak.“

„Vilhelm ima pravo, šta ti je čoveče, šta si se zajapurio, zašto bi mrtvi bili… Hm… Dabogda oživeo, sad sam i ja zbunjena. Šta ako nas stvarno ščepaju. Neće valjda u pogrešno telo da me… Vilhelme, zalupi sve škure, ne daj da uđu!“

Nemac je poslušao, dok je Deki jurio ka telefonskoj slušalici – a onda se zamislio i shvatio da u Sarinoj vili makar zna na čemu je, a da gaverovatno značajnije loša situacija čeka bilo gde sa druge strane. Gost iz podruma je i dalje mirno sedeo na sofi i gledao u ekran televizora. Sara mu je prišla i pokušala da signalizira da se pokrene.

„Mi krrrrrrrrk!“ – prešla je kažiprstom sebi preko grla.

„Hrrruum“, čupavi duh je klimnuo glavom sa razumevanjem.

„Ne ne ne, oni“, pokazala je prstom na obrise iza stakla na vratima, „Oni nas krrrrrrk!“

Odmahnuo je glavom i nastavio da gleda TV. Sara je otfrknula i poletela ka Dekiju.

„Ti! Ti možeš da nas sve izvučeš odavde!“

Pra-čovek je u tom trenutku ustao, i pokazao prstom na krupnog duha u kupaćim gaćama.

„Hrrruuuum, p-u-u-ut. Kr…“

Deki se nervozno osmehnuo.

„Ljudi, ne znam o čemu priča ovaj.“

„Krr…“

„Da, to sam i rekla, krrrrrk!“

„Krrr-iv!“

***

Bilo je odlučeno, Deki je uzrokovao zombi apokalipsu svojim neprestanim putovanjem i odbijanjem da ostane na mestu koje mu je dodeljeno kao svaki drugi duh koji drži do sebe, i koji nema izbora jer mu se nije desilo da ga univerzum, ili Bog, ili Bogovi – duhovi nikada nisu bili sigurni ko ili šta – blagoslove da pogine u telefonskoj govornici, iako on nije ni izdahnuo u njoj već u moru, te nikome ništa nije bilo jasno, ni mrtvima a ni živima. Sara je bila besna, pokušavala je da ga udari, ali je njena ruka prolazila kroz njegovu glavu, zabavljajući podrumskog počivšeg.

Vilhelm je sedeo na sofi držeći se za glavu i vrišteći kako sve ovo nije fer i kako ne bi trebalo da im se više bilo šta desi – samo ne u ovako konciznoj formi. Udaranje o vrata i prozore kuće nije prestajalo, i svi su bili prestravljeni činjenicom da će zombiji, oni grozni mrtvi, ne elegantni kao njih četvoro, da ih uhvate i da im prirede nešto nepojmljivo jezivo. Očajanje je bilo gotovo opipljivo, iako oni koji su ga osećali nisu. Sara i Vilhelm su nakon desetominutne rasprave odlučili da udruže snage i da pokušaju Dekija da izbace napolje u pokušaju da udovolje onima ispred ulaza.

Bio je ovo zaista kraj. Propast sveta, pred vratima vile na obali mora. Sve zakonitosti sveta živih i sveta umrlih su prestale da postoje.

Ili ne.

Pre će biti da nisu, jer oni koji su duhovi su možda prešli na neku vrstu „druge strane“, i možda postoje dugo, ali su i dalje duhovi ljudi – transcedentno iskustvo ne menja glupost.

Klik.

„Panika zbog zatvaranja čuvenog lanca prodavnica je nezapamćena u istoriji konzumerizma.“

Klik.

„Ulicama širom sveta mladi i stari paradiraju obučeni poput zombija iz popularnih filmova, serija i video igara.“

Klik.

„Neredi širom države i dalje bukte, broj povređenih raste iz sata u sat, materijalna šteta takođe ogromna.“

Svi duhovi su se okrenuli ka ekranu. Nisu zombiji. Nije kraj. Sara je želela da ima sposobnost da doživi nervni slom, ali su joj za to bili neophodni nervi koji su nažalost odavno istruleli. Stresla se od pomisli na to.

„Čekaj čekaj, ko onda nama lupa na vrata i zašto se ljudi bune na ulicama, i šta je sa tim nestankom ljudi od više dana?! Šta se dešava?!“

„Da Deki ipak raus napolje? M?“

„Ama ljudi prekinite više, nisam ja skrivio ništa, vidite da ne postoji nikakav problem, evo da vam pokažem!“

Debeljko je odleteo do vrata i nakon nekoliko pokušaja uspeo da ih otvori, iako nije umro na tom mestu, a da ostali nisu uspeli da ga spreče.

***

Pet dana kasnije Sara i Vilhelm su sedeli u sobi na spratu, u tišini, uživajući u pogledu ka moru, pokušavajući da ignorišu usporene hodajuće leševe na plaži. Deki je pobegao kroz telefon čim je prvog zombija pustio u kuću, i nije se nikada vratio, ali se ispostavilo da animirana tela nisu u stanju da opaze duhove, a ni da ih asimiluju. Sara je pretpostavila da je neki teško mutirani, potencijalno napravljen od strane ljudi, virus pokosio populaciju ostrva, i da im je bilo neophodno nekoliko dana da preminu pa da se onda vrate, ali ne ovako lepo kao ona i Vilhelm i njihovo društvo. Duhova je bilo sve više, ali ne u njihovoj vili, jer tu više niko nije umirao. Sa dovrataka susednih objekata su im bezbrižno mahali novi sveže-počivši.

Duh iz podruma je i dalje sedeo na kauču i prebacivao sa kanala na kanal. Njemu nije smetala gužva. Jedan zombi je čak pao preko njega, i ne uspevši da ustane –ostao nepokretan. Informativni programi nisu prenosili ništa o hodajućim mrtvima van ostrva, izgleda da se virus nije još preneo ka kopnu. Nekoliko helikoptera je sletelo u više navrata, ali ih kasnije nisu videli da uzleću ponovo. Poneki avion bi nadleteo njihovo naselje dvostruko mrtvih, ali nije sletao – samo je izbacio nešto što je Vilhelm nazivao napalmom, oštetivši kuće i spalivši plažu. Nezanemarljiv broj leševa u veoma lošem stanju je i dalje ulazio u vilu, lupao o zidove i padao preko pra-čoveka-duha na kauč.

Sara se narednih godina povremeno zapitala šta se desilo sa porodicom u čijem vlasništvu je bilo stepenište koje je ubilo, ali nikada nije saznala. Televizor je u jednom trenutku izgubio signal, a potom je struja nestala.

Vilhelm i Sara nisu nikada saznali da li je svet propao, ili se još uvek drži – ali su znali da će uskoro. Jednog dana.

Znali su samo da to nije njihov problem.

Tema: Biće skoro propast sveta

Advertisements

One comment

  1. Jedna stvar mi nije jasna, kao, prvo jesu zombiji pa posle kao nisu pa posle opet ipak jesu? Malo bih tredio tekst, red reči u nekim rečenicama i slično, ali sve u svemu ovo je odlična priča, najbolja do sad bez konkurencije. Šalji ovo na neki konkurs.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s