8. Lek za sve

lek za sve

Sablasna magla spuštala se čak i pri izlazu iz šume. Tinjajuća svetlost nad njom samo je podsećala na to koje doba dana je u pitanju. Ipak, oluja je izgledala veličanstveno u svojoj predstavi, kidajući grane starih stabala i blokirajući stazu. Jedan jedini put i jedan jedini prolaz. Gotovo identičan kao i prošli.

“Koja je ovo po redu čistina?”, nervozno uzviknu ženska osoba, podižući blatnjavu odoru sa tla.

Ispred nje su hodale dve prilike, muškarac duge, crne kose, držeči kanap obmotan oko ruku  njegovog pratioca, čija je glava bila umotana u crnu vreću.

“Sledeća”, mirno odgovori usmeren na put ispred njih.

Nezadovoljna odgovorom, žena je potrčala do njega, puštajući kapuljaču da joj spadne sa glave i otkrije sjajno teme, vlažno od kapi znoja.

“Zašto imam osećaj da smo ovo već prošli!? Dosta mi je svega, ako ti ne možeš…”, spustila je ruku za opasač kako bi izvukla bodež, ali u istom trenutku neljudski krici ispuniše čistinu. Osoba sa vrećom se batrgala i vrištala sve jače.

“Ne gledaj, pomozi mi da je obuzdam!”, muškarac je vukao kanap koji mu se urezivao u dlanove.

Nije stigla da mu pomogne, a sve se ponovo umirilo. Neverovatne stvari su ih pratile na ovom putu. Ipak, znali su da ništa nije neverovatno. Ne ovde.

“Eno ga! Da li su nam pričali o njemu?”, rukom je pokazala u daljinu, gde se nazirala osoba koja je sedela kraj drveta.

“Da, požuri.”, ponovo je bio smiren, kao i zarobljenik kog su vodili.

 

Izgledao je kao prosjak, a sunaslonjen nvo stablo, jedno od retkih mrtvih dela prirode na koji su naišli. Prljav, bez jedne ruke, pogledom usmerenim između svojih savijenih nogu, nije ih primećivao. Ili se bar pravio.

“Lek!”, uzviknuo je muškarac prišavši mu veoma blizu, “Rekli su nam da znaš kako da dođemo do njega.”

“Ne uništavaju sve oluje život.”, podigao je glavu i pogledao ih, suznih očiju punih nade,”Neke su tu samo da raščiste put.”

“Starče”, žile na vratu mu iskočiše, “Kako da stignemo do leka?”

“Do leka, do leka…”, ponovo je spustio glavu između nogu i počeo da se klati, “Doleka, doleka… Daleka, izdaleka…”

Izgubivši kontrolu nad sobom, spustio je kanap i krenuo da ga podiže sa zemlje, što je zarobljenik iskoristio. Stravičan krik oslobodio se iz tišine, dok se vreća našla na tlu. Pogledi su bili usmereni ka… Ljudskom telu i glavi orla. Kljunom je pokušala da iskida kanap oko svojih ruku, ali su se i on i devojka bacili kako bi ga savladali.

 

Borili su se na tlu, dok su reči starca kroz smeh dopirale do njih:”Lek je kod sledećeg, kod sledećeg…”

 

Nebo u trenutku poprimi izgled najgore oluje, a umesto boje, postade crno-belo, kao šuštanje snega iz televizora. Borba sa zatvorenikom je prestala, dok je druga otpočinjala. Zvuk je bio previsok, rukama su prekrili uši, vrišteći od bola. Jedino je ljudsko telo, sa glavom ptice mirno stajalo i gledalo crno-belu predstavu. Oči ptičurine krile su setu, ali zver je nadvladala. Zver nekako uvek nadvlada. Kriknu.

 

***

“Koja je ovo po redu čistina?”, podizala je prljavu odoru sa tla.

Muškarac duge kose i zatvorenik kog je vodio hodali su ispred nje.

“Sledeća”, tiho odgovori.

Potrčala je do njega, na tren pomislivši da stane, kao da joj je nešto bilo čudno, ali tada krenu još brže.

“Zašto imam osećaj da smo ovo već prošli?”, nervozno ga je upitala.

Nije joj odgovorio.

Zatvorenik se trgnu, u trenutku neopreznosti i skide vreću koja mu je bila na glavi. Oči orla zagledaše se u njih i besan krik ispuni čistinu.

 

***

“Lek!”, uzviknuo je, “Rekli su nam da znaš kako da dođemo do njega.”

“Ne uništavaju sve oluje život.”, iznenadni smeh zamenio je tišinu,”Neke su tu samo da raščiste put.”

“Starče, kako da stignemo do leka?”

“Do leka, do leka…”, počeo je da se klati, “Doleka, doleka… Daleka, izdaleka…”

Vreme je ponovo igralo svoju igru, a muškarac zagledan u nebo reče:”Bežim od sebe, dozivam imena u tišini, imena za koja ne znam ni čija su. Potreban mi je lek. Tebi, njoj…”, okrenuo se ka zarobljeniku, “Svima nama.”

Uzeo je šaku saputnice i prislonio na svoje grudi. Dugo se pitala koji je njegov problem, dok je on odlagao da joj kaže. Na istom su, moraju pronaći lek.

 

Prvo je pomislila da joj se čini, ali njegove grudi počeše da se pomeraju, uvlačeći njenu šaku sve dublje u njega. Osećala je pritisak na šaci, svim kostima i zglobovima. Uspaničeno se povlačila, ali kako se opirala, pritisak je bio jači. Nežno joj je uzeo drugu ruku i zajedno sa njom otkopčao prednju stranu odore. Nekada, sigurno bi je prenerazilo ono što je videla, ali sada više ne. Mnoštvo ruku, šaka velikih i malih, štrčalo je iz njegovog abdomena. Pogledali su se. Njene zenice zamenile su zmijske i kada je otvorila usta gde se ne nalazio račvasti jezik, krik ispuni prostor oko njih.

 

***

„Do-Doktore?“ drhtala je, tražeći ga po prostoriji, „Lek prestaje da deluje!“

Tog trenutka kada je čuo reči upućene njemu, trgao se iz dremke.

„Povećaj količinu na 30 miligrama.“

„Ali nikada nismo prelazili 20 u jednom danu, ovo će biti druga doza u samo nekoliko sati.“

„Dovodiš li u pitanje moje odluke, Angelina?“

„Ne, nikako.“, promenivši glas, poniznim tonom odgovorila je doktoru, istovremeno ubrizgavajući tamno plavu tečnost u plastične kanale koji su vodili ka njihovim telima. Stolice postavljene u osmougao čvrsto su kaiševima stezale svoje stalne goste. Griža savesti je bila njen verni pratilac i sadrug. Onaj koga je često stavljala u stranu.

 

“Vreme je da možda povećamo dozu na maksimum”, iza leđa je čula njegov glas.

Nije još vreme ni za šta. Razgoračila je oči. Šta može sada da uradi?

„Angelina, povećaj dozu.“

Nije uspela dovoljno da razmisli. Možda nije ni htela. Dohvatila je tešku kristalnu posudu i svom snagom iz okreta udarila doktora po glavi. Nakon tupog udarca usledio je samo zvuk udaranja njegovog tela u sjajne pločice.

 

Znala je, lek ne postoji. Nikada nije ni postojao. Sve je bila savršena laž, vešto umotana u klupko sebičnog i manijakalnog eksperimentisanja.

 

Još jednom je pogledala u stolice postavljene u savršeni osmougao. Na prvoj se nalazio dugokosi muškarac, ispijenog lica, modrog od nuspojava injekcija. Progutala je tešku knedlu koja joj je parala grlo. Uvek je pogledom htela da preskoči sledeću stolicu, ali nije mogla. Periferni vid je kontrolisao njene oči i svaki put ih prikovao na gomilu paukova smeštenih u terarijumu. Pored se nalazila još jedna, naizgled prazna stolica, ali je bila izdubljena. Znala je šta je unutra, zmije. Na sledećem mestu nalazila se crna devojka, čija je duga kosa padala u susednu stolicu sa zmijama.  Srce ju je zabolelo gledajući sledeća dva mesta, na jednom ogromni beloglavi orao pod sedativima u kavezu, a pored njega… Njena mala sestra. Razlog zbog kog je radila sve ovo.

 

Hitro je prišla ormanu gde su držali doze, nervozno se osvrćući kako bi se uverila da je doktor i dalje u nesvesti. Crvena boja preplavila je do malopre, sterilisanu sobu. Lepljivim prstima izvukla je cevčice iz fioke, usput ih obeležavajući krvavim tragovima. Bio si genije. Bio si. Misli su se nasumično množile u glavi, a ova je bila najjasnija. Nekada kada pokušavamo da povredimo druge, jedini uspevamo da povredimo sami sebe. Ali ona nije nikoga povređivala. Ona je stavljala tačku na sve. Morala je uništiti proganjajuće ostatke prošlosti.

 

Turobna tišina okupirala je ordinaciju. Tri osobe na specijalnim stolicama, prikovanih tako da ne mogu da se pomere, sa stotinama raznih priključaka, onesvešćeni doktor i ona. Nije smela da propusti ovakvu šansu. Danima je planirala i svi mogući scenariji koji su joj se vrzmali po glavi bili su slični. Svaki korak je bio isplaniran, kao i jedini ishod koji je obuhvatao njenu osvetu. Ipak, nije računala sa svoj bes i impulsivnost. Niko nikada u planiranju ne uključuje i emocije. Sada je trebala brzo da reaguje, a to je značilo što manje razmišljanja i što više rada. Nije smela da gubi vreme. Osetila je povetarac sete kako je obuzima, ali brzo ga je strgla sa sebe.

 

Bio je mnogo teži nego što je očekivala. Uzela ga je je za jednu ruku i vukla njegovo mlitavo telo koje je ostavljalo razvodnjen krvavi trag na pločicama. Dve stolice. Slobodne su još dve stolice. Prilika da konačno uništi doktora njegovim sopstvenim oružjem bila je tako blizu. Da mu sprži mozak spajajući ga sa nečim što bi moglo da se pretvori u najgoru noćnu moru. To je i mogla da uradi da je postupala po planu. Ovako je mogla samo da improvizuje.

 

Lek je oduvek bio u mašti, predstavljao je varku uma, dovoljno snažnu da prikrije pravu istinu vezanu za istraživanja. Lek nikada nije bio cilj istraživanja. Bio je to virus. A virus nikada nije ni trebao da se stvara. Jedan jedini način bio je ispravan i najsigurniji. Onesvešćeno telo doktora privezala je čvrsto, svim kaiševima, maksimalno ih stežući. Dok je prilazila konzoli sve joj je prošlo kroz um, porodica i sestra koju nije videla toliko dugo. Nikada za ovih par meseci koliko je kod doktora nisu prelazili dozu od 20 miligrama po danu. Poznavala je proces i nije joj bilo teško da podesi sve parametre.

 

Sve je pojačala na maksimum, držeći u rukama ono šta će spojiti sa doktorom. Samo jedna stvar je mogla da ga uništi dovoljno jako. Samo jedan potez je delio od osvete koju je tako dugo priželjkivala. I imala je samo jedan pokušaj.

 

Prišla je svojoj desetogodišnjoj sestri i poljubila je u obraz suždržavajući se da ne brizne u plač. Jecajući je domilela do stolice pored doktora, znajući da ne može da stegne toliko jako kaiševe kako bi joj fiksirali telo. Ali ipak i to kratko vreme će biti dovoljno da mu zamrsi um. Odbrojanje do ispuštanja nove doze u njihova tela nikada nije izgledalo lepše. Možda lek i ne postoji, ali postoji virus. I on će ovog trenutka biti uništen.

Advertisements

2 comments

  1. – Ne može biti magle i oluje u isto vreme, vetar iz oluje nosi maglu
    – Ne kaže se razgorači nego razrogači
    Sve u svemu ima puno da se radi na ovom tekstu, nađi nekog ko će hteti da pređe detaljno preko svake rečenice. Ali u suštini priča je skroz dobra: ima ideju, maštu, emociju, i atmosferu grozničave noćne more. Popravi je i imaš sjajnu priču.

    Like

  2. Posto je valjda dozvoljeno izjašnjavati se iz ličnog iskustva…napisaću ti da, u žaru pisanja da mi ne pobegne misao koja pumpa taj adrenalin, scene koju grozničavo pokusavam što pre da stavim na papir saživljavajući se potpuno sa svojim likovima i njihovim dogodovštinama često onom ko bi čitao izgledaju kao da sam pisala pod uticajem moždanog udara. Toliko ima grešaka. Tako da razumem i ne osvrćem se na to. Postoje lektori. Naravno. Ovo je vidan dar za pisanje i bilo bi divno pročitati još nešto od ovog autora. Pročitah u dahu. Mučno, mračno, dobar obrt, psiho, skoro opipljivo kao moguće. Bez teških pojmova sasvim jasno poentirano bez konfuznosti. Bravo.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s