9. Red Lightning Hill

lightning

Sparina je bila užasna i znoj mi se iznova i iznova slivao niz vrat privlačeći muve. Mahnuo sam rukom, svestan da nema koristi od toga, i natukao šešir još na oči. Ana Marija će uskoro proći ovuda sa svojom povorkom vernika i sijesta će i zvanično biti završena. A popodne je bilo skoro savršeno za dremku u poluhladu verande.

“Večeras! Zapamti šta ti kažem, prokleti dođošu, večeras će jahači Crvene Munje sići sa neba i spaliti vas nevernike!” začulo se kreštanje iz unutrašnjosti zgrade.

Nakrivio sam glavu, zažmirkao na odškrinuta vrata šerifove kancelarije i uzdahnuo. Popodne bi bilo savršeno da me jebeno nije mrzelo da ustanem da ih ponovo zatvorim. Ovako je matora Elen svako malo cvrčala iz svoje ćelije i remetila mi odmor. Pljunuo sam čačkalicu koju sam, više iz navike, motao po ustima i rešio da ustanem, prašina se ionako nazirala na horizontu, najavljujući današnje hodočasnike. Stolica je grozno zaškripala kad sam se zaljuljao, podsećajući da ću se jednoga dana skršiti zajedno s njom.

“Večeras…”

“Će majmun sam sebi prosvirati guzicu!” dreknuo sam. “Znam, jahači Crvene Munje će će sjahati s neba i sve nas spaliti. Elen, ponavljaš to već pet dana. Trenutno me više brine Pančo Vuelja i njegova banda nego mali ružičasti koji će možda da navrate, kao što možda navraćaju poslednjih 200 godina, svaki put kad spiči neka oluja. Umukni više, ženo.”

Elen je, za divno čudo ućutala i ostavila me da zurim u oblak prašine na horizontu i razmišljam o mnogo realnijem problemu. Mladuncu koji će, kako stvari stoje, stvarno sam sebi prosvirati guzicu i pre nego to uradi Kukarača Pančo. Mada, kad bolje razmislim, Kukarača Pančo bi celom gradu učinio uslugu ako bi izbušio klinca. Ali klinac, uzrok svih mojih komplikacija poslednjih godinu dana otkako sam zaglavljen u ovoj zabiti, sin je vlasnika rudnika. Ne bi valjalo da dozvolim da sina najmoćnijeg čoveka grada izbuši neka protuva kao sito.

Udahnuo sam i zatvorio vrata tačno u trenutku kada je Elen ponovo započela tiradu i dohvatio Staru Sendi. Nisam očekivao da će mi puška zatrebati ali je to bio standardni deo rituala otkako sam pre nekoliko dana uhapsio Elen. Njena ćerka bi silazila sa ostalim sledbenicima sa Prvog brda, potresnim glasom čitala proročanstva i molitve, potom klekla u prašinu i podižući ruke ka nebu zakukala pozivajući moćne jahače što ih je munja donela s neba, da se vrate i isprave nepravdu nanetu njenoj majci. Ja bih samo stajao na vratima, s puškom na  grudima i čekao da cela tirada prođe.

Ipak, pomislio sam stežući Staru Sendi, večeras možda ipak bude drugačije. Oblak je najzad počeo da poprima izgled gomile i to, koliko mi se činilo, veće nego prethodnih dana.

Ana Marija je izgledala posebno dostojanstveno danas, u nežnoj, svetloj haljini i kose poput katrana raspuštene niz leđa. Pokreta odmerenih, ženstvenih a opet čvrstih i sa stavom. Ah… da je samo malo manje luda, ne bih oklevao da je oženim.

“Lepe su ti antene, Ana Marija. Posebno si ih istakla s razlogom?” preduhitrio sam njeno zapevanje i ostavio je na trenutak da zuri u mene s napola otvorenim ustima. Kao odgovor na moje pitanje dve antene se izviše i poviše ka meni, kao da su prave.

Hm, da. Antene. Prvi u nizu razloga koji mi je odvraćao pažnju od slatkog lica i tamnih, hipnotišućih očiju, bile su upravo te antene k’o u bogomoljke napidžene navrh glave. Prvi put kada sam video Ana Mariju bilo je na nekom karnevalu i tada sam mislio da je deo kakvog kostima. Ali devojka ih je nosila stalno i ponašala se kao da su prave. A tu je bio i onaj momenat sa…

“Došla sam da te upozorim da protivzakonito držiš Visoku sveštenicu Jahača…”

“Ako bi mogla da skratiš večerašnju molitvu”, prekinuo sam je po prvi put, “bio bih ti veoma zahvalan. Zakazan je dvoboj na trgu ispred salona u sumrak. Ne želim da iko od tvojih sledbenika strada u okršaju sa Pančom Kukaračom.”

Žamor negodovanja i nezadovoljstva se pronese gomilom i natera me da stegnem Staru Sendi još jače. Namrštio sam se i zakoračio napred, premda ipak nisam želeo da rizikujem i siđem s verande. Iako me je činio lakom metom, taj položaj mi je davao određenu mentalnu, da ne kažem visinsku,  prednost. Pogledao sam po gomili, namerno gledajući preko Ana Marije, koja se pripremala da klekne i počne sa svojim svakodnevnim zapevanjem.

Bio sam u pravu. Gomila je bila znatno veća od uobičajene i bilo je tu puno vernika koje sam video prvi put. Bilo je i radoznalih građana utopljenih u masu ali su oni, gledano iz mog ugla, nekako štrčali.

I jedni i drugi, što me je posebno nerviralo, više bili zainteresovani za moguću pojavu crvenih munja na nebu i silazak nekoga koga su nazivali jahačima, nego za pravi događaj dana dvoboj lokalnog đilkoša i nešto poznatijeg probisveta iz susednog grada.

“… i svetla njihova zasijaće po nebu i niko neće znati kakve su to nove, nepoznate zvezde zasijale i iz kojih su nebeskih daljina doletele noseći…”

“Vreme je isteklo. Žao mi je, Ana Marija, upozorio sam te.”

Nakon prvobitnog šoka i muka, nastala je opšta graja. Podigao sam Staru Sendi i ispalio u vazduh. Hitac je kao od šale progoreo rupu na krovu verande. Opsovao sam u sebi zbog toga ali sam nategao pušku opet. Laser je zazviždao u znak da je ponovo pun.

“Rekao sam da je gotovo za danas. Raziđite se.”

Gomilom se raširio tihi žamor, i već je bila na ivici da počne da se rastura, kada je neko uperio prst ka ulazu u grad i povikao ‘Kukarača!’

Pljunuo sam u stranu i okrenuo pušku ka tamo, psujući sebi u bradu. Kukarača je poranio a mladunac koji je trebalo da mu izađe na dvoboj je verovatno, potpuno nonšalantno, i dalje sedeo u salonu. Podigao sam Staru Sendi i uperio je ka nadolazećem oblaku prašine.

“Šta koji…?” gotovo sam ispustio pušku. Protrljao sam nišan i pogledao ponovo, ali Sendi je imala dobru optiku i ta optika nije lagala.

“E, do mog. Sve ludo i blesavo u ovoj zabiti samo salon na lepom mestu”, nastavio sam da psujem, krajičkom oka i dalje držeći gomilu u vidokrugu.

“Ti, klinac, da ti klemponjo, idi u salon i reci onom bilmezu da mu je vreme da se dotocilja ovamo.”

Srećom klinac je bez reči klimnuo i pojurio da posluša.

Gomila je postajala sve tiša i sve se više zbijala i povlačila unazad, kako se lik Panča Kukarače jasnije raspoznavao u oblaku prašine. Jedino je Ana Marija i dalje odsutno klečala u prašini i buljila u mene.

Ruke su mi se znojile. Klinac se ubrzo vratio i promrmljao nešto. Odmah za njim, pojavio se i mladunac iz salona, dobro nacvrcan i u veselom društvu. Psovke i dobacivanja naglo utihnuše kada je ugledao gomilu.

“Šta je, bre, ovo?!” dreknuo je i zateturao se ka meni.

“Pančo Kukarača stiže”, odvra

io sam i dalje držeći pridošlice na nišanu, “red je da se i ti pojaviš na vreme.”

“Kakav Kukarača, kakvi bakrači! Kakav dvoboj?! Zar nisi ti to zabranio ili otkazao?”

Namrštio sam se. Klinac je stvarno verovao da ću da intervenišem i sprečim dvoboj iako nije postojao nikakav razlog niti zakonom potvrđen osnov.

“Dvoboj je legalan i stoga se mora održati. A tvoj protivnik upravo stiže”, procedio sam i klimnuo glavom u pravcu ulaza u grad.

Okrenuo se u nameri da još jednom opsuje ali je samo uspeo da promuca neki nejasni krik i prebledi sasvim.

Užasavajući lik Bubašvabe Panča približavao se ujednačenom brzinom.

“To… to je nelegalno! Zakazati dvoboj u sumrak! Vidljivost je nikakva.” dreknuo je najzad se pribravši.

Hteo sam da protestujem ali mladunac je bio u pravu. Najednom, nebo je postalo mračnije a vreli vetar je postao hladniji.

“Samo kukavica se izgovara vremenom”, glas Kukarače bio je jednako zastrašujući kao njegova pojava.

Uzdahnuo sam i obratio se mladuncu.

“Loše vreme ili ne, pristao si na dvoboj u ovo doba. Jedino te potpuno nevreme može spasti.”

U odgovor na moje reči, nebo se zapara crvenim sjajem i udar groma zagluši crkveno zvono koje je oglašavao vreme za početak dvoboja. Nastalo komešanje mase nadglasa novi udar i jače crvenilo oboji nebo. Skarletno svetlo zaplesa na tamnoj, glatkoj površini koja je prekrivala Pančova prsa.

Najednom, narod je počeo da se panično tiska i galami. Mladunac je počeo da se povlači u nadi da će ga gomila progutati i sakriti ali Pablo opali u vazduh i zakorači ka njemu.

Već sam zakoračio da intervenišem kada me bljesak zaslepi i udar odbaci unazad. Udario sam o vrata od kancelarije i na kratko ostao bez vazduha.

U oblaku dima i prašine, mogao sam da nazrem siluete koje su se teturale okolo uz muku. Jedino je Ana Marija i dalje klečala u prašini. Pokušao sam da se pridignem i ustanem. Zujalo mi je u glavi i glasovi su se mešali, praveći polurazumljivu kakofoniju zvukova.

Na mestu na kom se do malopre nalazio Kukarača i njegova pratnja plamtela je ogromna, crvena kugla. Narod koji je počeo da dolazi sebi, mahnito se bacao na kolena.

“Št…?”

Nisam uspeo da završim misao. Plameni jezik odvojio se od kugle i spalio mesto na kome se nalazila Ana Marija.

U tamnom procepu za koji sam pretpostavio da su vrata, nalazile su se dve čovekolike nakaze za ogromnim pipcima mesto udova i pretećim antenama poput onih kakve je imala Ana Marija.

“Pozdrav…”, počeo je jedan od njih i pogledao okolo.

Procep je naglo počeo da se sužava i nestaje skrivajući njihov lik.

Nisam bio siguran ali učinilo mi se da je, neposredno pre nego ih je sasvim pojela vatra i kugla se ponovo uz tresak vinula na nebo, taj isti nakazni stvor rekao nešto u stilu:

“Jebeš ga, Zen, opet Zemlja. Kako smo toliko zalutali?”

Odmahnuo sam glavom u neverici.

“Večeras će…!” začulo se kreštanje iz mraka.

Otvorio sam širom vrata od šerifove kancelarije i dreknuo:

“Džabe se dereš, Elen, nisu zainteresovani!”

 

Tema: NLO kult

Ključna reč: dođoš

Žanr: vestern

Uslov: pisano kao tvrdi sf pulp

 

Advertisements

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s