1. Žal za izgubljenom ljubavlju

Jnthed.full.1107972.jpg

Otvorio je dvokrilna vrata- pomalo nespretno, te je upravo njihovo škripanje bilo ono što je odalo njegovo prisustvo. Zanet svojim mislima , nije primetio da se žamor gostiju utišao, niti domunđavanje koje se odvijalo među njima dok su osmatrali pridošlicu! Daleko od toga da je bio jedino humanoidno stvorenje u ovom intergalaktičkom baru- konobarice su bile uistinu dvojnice ranijih zemaljskih glumica-Merlin Monro  i Grejs Keli. Maltene dvojnice, njihovu reptilsku prirodu odavala je samo krljušt na vratu i kožica između prstiju, koja je valjda bila korisna za balansiranje kriglama pivoskalina koje se točilo u litrima.

Što se krljušti tiče…pa pretpostaviću da kozmetika čak ni u današnje vreme ne može baš sve da modifikuje. No vratimo se našem pridošlici, posmatrala sam ga iz prikrajka, dok sam brisala šank- volela sam da se lično bavim time, nazovite me staromodnom, ali nijedan android ne može da obavlja posao šankera i da kao ja prikupi informacije . Morate me razumeti, žensko biće na pretežno mužjačkoj planeti, koje samo ima sposobnost strujnog udara u rasponu, pa budimo realni, tostera i nije neka opasnost po druge! U svrhu samoodbrane sam više koristila informacije, moje antene su hvatale zvuk i do desetak killometara udaljenosti, imala sam sve o svakome. Bez potrebe za lažnom skromnošću. No, o ovom Šerloku Holmsu nisam, čovek je upravo izvadio lulu, i nosi tvid, zaboga tvid. Suvonjav, mali čovečuljak u masi ogromnih vanzemaljskih hibridnih pojedinaca u spandeksu da, u ovom trenutku je tematsko veče u toku. Nemojmo govoriti koja je tema, sigurna sam da se moj deda-stric okreće u svojoj postmrtnoj sondi u svemiru, da je živ zažalio bi što je bar prepisao meni.  Poslala sam prvo Merlinku da ga usluži, vratila se šokirana što je tako otvoreno izvadio papirni rokovnik i olovku na sred stola! Papir! Sa dva lista je verovatno mogao da otkupi polovinu bara, jer niko od nas nije video papir najmanje desetolećima. Nije uzela porudžbinu-vidim da sve moram sama. Polako ustajem i krećem ka našem novom gostu, kad primećujem naglašeno komešanje gužve u ćošku, vidim kako krupni ribo-ljudi ustaju i kreću ka njemu, iz nekog razloga to mi zasmeta, te pokušavam da im preprečim put!

„ Momci, neko piće, na račun kuće?“ – govorim im, međutim po prvi put moji gosti me ignorišu i produžavaju ka Šerloku, pokušavam da ih sustignem, no prevelika je gužva, još uvek  traje predigra i udvaranje pre nego što se učesnici za večeras ne presele u privatne prostorije na spratu, te gosti nisu baš spremni da se pomere  zarad žene bube od metar i po! Ne čujem šta se dešava, samo vidim unošenje u lice ribolikih siledžija mom gostu, koji kao da ih uopšte ne primećuje, deluje da ih ignoriše, što ih samo još više ljuti- vidim da se jedan hvata za sto, i priprema se da ga baci! Ne, nećeš! Mislim se, i probijam kroz gužvu šutirajući one koji se ne pomeraju, i provlačeći se kroz masu! Odjednom gužva se raščisti preda mnom i vidim da se trojica ribolikih savijaju i drže za glavu, i onda odjednom do mene dopire zvuk veoma visoke frekvencije, preko 30 hiljada herza rekli bi moji merači na antenama, i shvatam šta se dešava lokalnim nasilnicima! Mada, sve dok su platili svoju turu, gosti su gosti, kao što rekoh, od nečega se mora živeti. Dolazim konačno do stola, izvlačim stolicu i sedam- naravno, ne tražim dozvolu, lokal je moj, a ovaj Šerlok je već napravio problem, bez da je i mušterija, kako još uvek nije potrošio ni denarij, moje simpatije su se otopile! Čovek deluje više kao nevolja, nego dobit!

„Izvolite, šta biste popili, gospon’ Holms“ –pravim paralelu, znajući da mu verovatno nije poznata referenca. Iznenađuje me sa odgovorom- „A ko bi ste vi onda bili, doktor Votson, koji mi pristiže u pomoć, iako sam već sam rešio problem“.

„No cenim ženskog kavaljera“ , te recimo…-pogleda ka mojoj ruci, i kaže: „Isto što i vi, i stavite oba na moj račun“. Drsko, sviđa mi se to, moje antene nervozno zadrhte, osećam blagu seksualnu tenziju, ali zadržavam svoju kontrolu, i ležerno mahnem ruku, ne bi li doleteo još jedan poslužavnik sa improvizovanim Širli Templ koktelom.

„Šta Vas dovodi ovde“ –pitam.

„ Tražim nekoga“ odgovara mi, nakon što je lagano otpio gutljaj svog pića.

Pratim njegov postupak, i značajno ga pogledam : „ Nekog određenog? Ženu možda?“

„Možda“, nasmeši mi se, i odjednom postajem svesna da je čudno tiho, i da se sav žamor neprirodno utišao! Okrećem se, kao u snu, i zatičem sve kako stoje u mestu!

Manipulator vremenom! Skačem sa stolice, u želji da pobegnem,što pre, vremenski putnici nikad nisu bili dobar znak, ako nisu bili nevolja sama po sebi donosili su je! Svima koji su bili uhvaćeni u njihovu vremensku distorziju ostajale su posledice, moje antene su počele da svetlucaju i da se pripremaju da bace svetlosni udar, dok mi je telom kolao adrenalin!

„No, no Amorfija, znaš da ću zaustaviti strujni impuls, pre nego što dođe do mene, nisi dobra devojčica, možda ga čak za kaznu vratim nazad ka tebi. Nisam siguran da bi ti se to svidelo…Mada opet možda i bi?“

Skupim hrabrosti i pogledam ga u oči, tako su mi poznate, a opet ne mogu da izolujem sećanje na njih, sve što u njima vidim je moj odraz sa mešavinom…zaigranosti i nekog zlog sjaja!

Zna moje ime, obraća mi se kao da me poznaje, ko je on?!

„Amorfija, tražio sam te tako dugo, zaista me se ne sećas“, govori sa nekim žalom i čuđenjem, spuštajući mi ruku na koleno, miluje kožnu čizmu nežnim, odmerenim pokretima, dok me gleda u oči i kaže : „Nekad si me volela, zar se  ne sećaš, zar se sve to izgubilo?“

I dalje ne znam ko je ovaj čovek, ali ovaj pogled, blago šteneći, ili možda pre kao pogled Bambija pre nego što mu ubijaju majku, i ta neka seta i tuga je nešto na šta sam oduvek bila slaba. Osećam njegovu drugu ruku na mojoj kosi, igra se nehajano mojim zelenim pramenom kose, vrti ga među prstima…Nastaje tišina, neko vreme se samo gledamo, a onda on ustaje i povlači me za ruku, i pokazuje mi ka stepenicama, sa znakovitim pogledom.

Uhvati me panika, te istrgnem ruku, a ovo potencijalno najopasnije biće u svemiru me samo posmatra, nežno, i odlazi ka stepenicama, da bi se potom okrenuo, i ponovo mi uputio poziv da dođem k njemu, savijajući prste, baš kao u Matriksu, pravim u glavi referencu, i baš kad mi dođe da se nasmejem apsurdnosti situacije shvatam da zna o čemu razmišljam.

„Da“, kaže, „no ti si uvek bila poput Nea, ne ja“

Ok, sad me zasmejava, ja nikad nisam želela da menjam svet, samo da preživim u njemu, idealizam i revolucionarizam je za naivne koji veruju u promenu, u promenu na bolje!

Prelomim u sebi, i dolazim do njega, privlači me sebi u dug poljubac, koji ima ukus poznatosti, dodiruje mi antene, koje se izvijaju i podrhtavaju u njegovoj ruci-kao da je prepoznaju, dok mu se druga ruka spušta od mog struka ka mojoj zadnjici!

Šljepim ga po ruci, i odmičem je od svoje zadnjice i govorim mu : „Hej, nisam ti ja takva cura!“

„Od kad?“ –ima petlje da me upita, glasom koji je na granici da se pretvori u smejanje!

„I to što kažeš“ odgovaram mu, i odgurnem ga blago ga zidu, dozvoljava mi to, i pravi se da ga je moje guranje zakucalo u zid. Smejem se i skidam mu sako, bacam ga na pod!

„Nečemo tako“ uzrujano mi odgovara, saginje se i kači sako na gelender.

O  bogovi crnih rupa, okp i dalje postoji izgleda!

Uzima me u naručije i penje se stepenicama, žurno. Otvaram prva slobodna vrata, ulazimo u sobu, osećam potrebu da razbijem ozbiljnost situacije, te se našalim :” Oh, tvoja vrsta je monogamna, ili je stari zemaljski običaj prenošenja preko praga prestao da znači ono što je značio? “

Šerlok na to zastade, kao da je pogođen sopstvenom magijom (da, sposobnost zaustavljanja vremena i manipulisanje istim mi je uvek bilo nekako magično), trepnu par puta, a onda mi uputi reči koje nisam očekivala da ću čuti od bilo koga:

“Amorfija, ljubavi, toliko dugo mi je trebalo da te pronađem, svestan sam da tvoja vrsta nema mentalne kapacitete da se odupre brisanju memorije kojim su te očigledno podvrgli moji roditelji, ali moraš da se setis! “

I eto ga, kako je to izgovorio, moja seksualna želja se transformiše u bes, rušilačke energije koja je spremna da se isprazni, na njega! Stiskam šake u pesnice, i praćakam se, što eskalira time da ga, skoro pa slučajno, ošinem strujnim udarom! Momentalno me spušta na pod, međutim to ne umiruje moj bes-inače nisam sklona ovako primitivnom ponašanju, ali “moja vrsta” i “nema mentalni kapacitet” izgovorene od čudaka koji zapravo pokušava da se poigra parenja sa mnom?! A, ne, nećeš! Gospodin očito ne zna da ženkama koje želiš u krevetu (ili površini kuhinjskog radnog dela/ trpezarijskim stolom/ na podu… shvatate već poentu) ne govoriš da su glupe, niti se o njima izražavaš kao vrsti! Gospodin se odmiče od mene, sa izrazom potpune zbunjenosti čoveka kome ne dopire do nervnih dendrita šta je pogrešno rekao, ali ipak na osnovu moje reakcije shvata da nešto jeste veoma pogrešno!  Na to mogu da mu dam samo jednu odgovarajuću reakciju–šutnem ga najjače što mogu u cevanicu desne noge! Ispušta bolni uzdah, hvata se rukom za povređeno mesto!

“Šta koje mu kokošije kloake Amorfija?! “- poviče, i on sada ljut.  “Ti ni da psuješ ne znaš, a moju inteligenciju i sposobnost da vređaš-znaš! “, odbrusim, I ovaj put ga šutiram u levu cevanicu!

To je izgleda bio odlučujući potez koji ga je trgao iz zapanjenosti, grabi obema rukama moje podlaktice, i privlači me u poljubac koji je pun frustracije i ljutnje, zubi nam se sudaraju, ovo nije vizuelno lep prizor. Nije poput udvaranja u životinjskom svetu, nema ritualnog plesa i pesme kojom mužjak pokušava da zavede ženku. I taman kada kolena kreću da mi se pretvaraju u želatinoznu masu, i moje antene da pucketanjem najavljuju moj (preuranjeni) orgazam kad on opet progovori :” Volim tvoja električna pražnjenja, pravi su afrodizijak! Bez šutiranja u cevanicu, ne pristaje ti da se ponašaš tako! “

“Šta nije u redu sa tobom? Moja pražnjenja su opasno oružje, ne afrodizijak. I kakve su to priče sada, mislila sam da smo na istoj stranici, i da smo ovde došli da.. pomognemo jedno drugom, ne da se vređamo. Izvinjavam se, preformulisaću, da ti vređaš mene! “ “Nisam to hteo, moraš da se setiš, ljubavi seti se. Ne mogu i neću da prihvatim da sam te izgubio, ne kada stojiš tu ispred mene, nakon svih ovih eona! “

“OK, prijatelju, mislim da te je piće previše uhvatilo, niti se mi znamo niti sam ja stara eonima, to bi bilo skoro kao da sam besmrtna, a nisam uveravam te! “

Na ove moje reči, Šerlok uzdahne, i nasloni svoje bledunjavo čelo na moje. Vidim naš odraz u ogledalu na plafonu, prizor je maltene komičan-suvonjavi bledoliki naslanja se na mene, za šta je morao da se savije do pola, i nježno tapše ostatke mojih tvrdokrilica, kao da me teši. Njegova koža je takav kontrast mojoj osunčanoj tamnozelenoj puti, shvatam da bi i njemu trebao solarijum, no odlučujem da mu to prećutim. Onda me ljubi po vratu, izvijam se da mu omogućim lakši pristup, zavlačim mu šake u kosu, i blago povlačim-deluje kao da mu se to sviđa! Zatvaram oči, i u sledećem trenutku nalazim sebe na krevetu, bez odeće sam, kao i on, oslonjen je na laktove, i gleda me.  “Da li si ti to zamrznuo vreme za mene? “ Klimne glavom. Pratim njegovo zaprepašćujuće dobro telo, koje je ono odelo od tvida skrivalo i onda na njegovim grudima, neočekivano ugledam tetovažu boginje Maharan, majke svih buba i njihovih hibrida. “Šta je to? ” pitam. “Ti si mi je uradila” odgovara mi i naglo zaključava zglobove u lisice na uzglavlju kreveta. Sad znam i čiju sobu smo zauzeli!

Ustaje sa kreveta, dolazi do pantalona (od tvida kako drugačije), koje su uredno presavijene preko naslona stolice (pa naravno da jesu) i izvlači kaiš. Ponosno se kreće ka meni, poput boga, potpuno neopterećen svojom golotinjom. Prati moj pogled usmeren ka kaišu-”U redu je, u braku smo, volela si ovo nekad, svideće ti se! “

Stavlja kaiš na sto pored kreveta. “Znam da su te moji roditelji mrzeli, i nisu te hteli za mene, zato su ti i obrisali pamćenje i poslali te u kapsuli u svemir, žao mi je za mučenje koje si morala pretrpeti od njih. “ Sranje, zarobljena sam u lancima, od strane čudaka, da ne kažem ludaka! To samo meni može da se desi, kad rešim neobavezno da privedem nekog, ispostavi se da je psiho koji veruje da je u braku sa mnom! Spušta se poljupcima preko mojih grudi, potom i stomaka, znam da je lud, potencijalno serijski ubica, ali moje telo reaguje, pogotovo kad mu se glava spusti između mojih nogu, i kada počne da emituje zvučne frekvencije, to su tako ispravne vibracije, pravo mesto i pravi način.! Ooo da, pravi način- serijske ubice nikad ne ubijaju svoje kvazi žene, zar ne. To je poslednja razumna misao koju imam, pre nego što mi se telo raspadne u million komadića! Zadovoljno se smeška, poput mačora koji je ulovio miša, otkopčava mi lance sa rečima: “Više nikad ne moraš da brineš da ćeš biti povređena od strane mojih roditelja, niti da ćeš otići daleko od mene. Mrtvi su. ” Leže na leđa.  I to kao da aktivira neka zaboravljena sećanja, kao da se sećam sebe-pričam sa nekim ljudima, ne vole me, ali pomažu mi da pobegnem! “Sada je na mene red”, kaže, nesvestan da sam se setila. “Hajde da napravimo hiljadu dece, svi će imati tvoje oči”- kaže. “Znaš šta, tvoji roditelji su bili u pravu, nisam ja za tebe” odgovaram mu, saginjem se i odgrizam mu glavu, “Bogomoljke ubijaju mužjake sa kojima se pare, govorim nikom posebno, kada je ispljunem.

 

 

 

Advertisements

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s