2. Tantalove muke

Sati su se vukli pretvarajući godine u vekove. Vreme je halapljivo gutalo sećanja.

On se odavno nije sećao zašto je tu gde jeste.  Sedeo je na obali reke Lete sa nogama do kolena u vodi i posmatrao duše koje su se smenjivale. Jedne su dolazile, druge odlazile, ali ona je uvek bila tu negde u blizini. Osećao je njen pogled na svom potiljku i pitao se zašto ga mrzi. Taman kad bi se ponadao da je otišla, da više neće dolaziti, ugledao bi je ponovo.

Okrenuo se i zagledao u Sizifa koji je uporno gurao kamen siguran da će baš ovog puta doći do spoznaje smisla tog besmislenog zadatka koji mu je nametnut… Kao da smisao postoji, namrštio se.

„Batali to Sizife“, viknuo je. „Digni ruke. Popij vode.“

„Ne“, Sizif je obrisao znoj sa čela. Potkočio je kamen nekim starim panjem, pa prišao Tantalu. Seo je kraj njega na obalu da malo odmori. „Ne, dok ne nađem odgovor“, rekao je zagledan u vodu reke. „Ovoga puta ću uspeti.“

„Ne zavaravaj se, znaš da nećeš“, spustio mu je ruku na rame. “Dokle, Sizife?!“

„Samo još ovaj put.“

Tantal je odmahnuo glavom, to je govorio svaki put.

Naslonjen na drvo u blizini, Tamirij, koji je grlio svoju liru, poče da jeca.

„Ama, dokle više?“ Prostrelio ga je pogledom.

„Zar ti ne žališ ni za čim Tantale?“ odbrusio mu je brišući suze.

„Žalim“,  uzdahnuo je, „ali ne smaram druge.“

„Za čim?“ Stezao je liru tako čvrsto da se činilo da će je smrviti. „Za dobrim zalogajem i čašom vina?“

„Ne“, Tantal je odmahnuo rukom. „Na glad i žeđ sam već oguglao. Žalim za izgubljenom ljubavlju“.

Tamirij nakrivi glavu. Nije očekivao takav odgovor od Tantala, mislio je da njega ništa ne dotiče.

„Kakva je bila?“  Obrisao je lice dlanovima i prišao im bliže. „Reci i opevaću je. Biće ti lakše.“

„Savršena.“ Tantal je razvukao usne u osmeh.

„Kako znaš da je bila savršena?“ namrštio se Sizif. „Možda je bila razroka.“

„Možda.“ Spustio je pogled. „Možda je ona i bila ružna, ali je njena ljubav bila prelepa. To je sve čega se sećam. Tog osećaja da sam bio voljen.“

Tamirij uzdahnu i pusti suzu. „A ti Sizife?“

„Ne sećam se ničega“, slegnuo je ramenima, „ali imam neki osećaj da ću se setiti kad ovaj kamen postavim na svoje mesto.“

„A šta ako je već na mestu?“ Tantal ga pogleda iskosa.

„Molim te, misliš da nisam već hiljadu puta razmotrio tu mogućnost?!“  Ustao je i umio se hladnom vodom.

„Popij nesretniče“, Tantal prstima obrisa ionako suve usne, „ti barem možeš.“

„Ne, dok ne rešim ovo sa kamenom.“ Bio je nepokolebljiv.

„Daj onda meni malo.“

„Nema smisla čak ni da pokušam ponovo, i sam to znaš.“

„Da znam“, nasmejao se. „Moje je da ti tražim, tvoje je da odbiješ.“

„Ma ne odbijam, samo kažem, nema smisla.“

„A tvoj kamen ima?“

Sizif ne reče ništa i ode da kotrlja. Tamirij ispusti još jedan tužan uzdah.

„Idi kukaj Sizifu, mani me se čoveče. Dosta mi je moje muke, ne moram još i tvoje uzdahe da slušam!“

Tamirij je pognuo glavu, zagrlio liru i okrenuo se.

„Stani“, zaustavio ga je Tantal. „Pre no što odeš, uberi mi jednu jabuku.“

„Zašto bih?“

Zaista zašto bi, Tantal se počešao po glavi. Jezikom je oblizao usne. Creva mu zakrčaše, ali kako su se oglašavala već  vekovima više se nije ni obazirao na njih.

„Popraviću ti liru.“

Tamirij je oklevao, a onda je prišao drvetu i propeo se na prste. Otkinuo je najlepšu jabuku, ali se pre no što je stigao da je  pruži Tantalu okliznuo i upao u vodu. Kukao je i zapevao dok ga je bujica vukla.

„Nećeš se utopiti, nesrećo! Šta se dereš?! Pa već si mrtav!“ Vikao je Tantal pokušavajući da ga izvuče na obalu.

I onda ponovo oseti na koži taj pogled koji ga je pekao. Pustio je Tamirija svojoj zloj sudbini i osvrnuo se oko sebe.

Kada se okrenuo žena više nije gledala u njega. Posmatrala je dete, koje je uvek vodila sa sobom, pogledom punim nežnosti i ljubavi.

Kao iz magle izroniše neka bleda sećanja. Zar je moguće da je ona nekada tako gledala njega?!

Da je samo mogao da se seti tog osmeha,  da je samo mogao da se seti tog dodira…  Znao je da je baš to ono što mu nedostaje.

Iz razmišljanja ga je trglo režanje Kerbera.  Pošto je zapišao drvo krenuo je ka njemu.

„Tu sam, pseto! I da  hoću da odem nemam gde.“  Dohvatio je kamen sa obale i zamahnuo.  Pas pobeže,  povi rep i uputi se ka dečaku.

„Ne boj se neće te ujesti“, majka je privukla dete ka sebi.  „Sad si otporan na ugrize“, šaputala mu je, „i da te dohvati neće boleti. Ne postoje ti zubi koji bi te mogli povrediti više od Demetrinih.“ Spustila mu je nežno ruku na plećku. „Upamti, njegova mržnja manje boli od ljubavi nekih ljudi.“

Preko dečakovog ramena pogledala je u Tantala. Video je samo prezir u tim očima. Tog trena se setio.  Spoznaja je bila gorkog ukusa. Zahvatio je vodu šakama ali dok je prineo ispucalim usnama ona je iscurila. Progutao je pljuvačku, i ona beše tako gorka.

„Pij vode, ženo!“ Pao je na kolena.

„Da pijem i da zaboravim?“ Gorko se nasmejala. „Nikada!“

„Pusti njega, neka pije. Neka ide dalje, a ti se sećaj. Čuvaj ga u mislima… ali ga pusti da zaboravi, tako ti Bogova!“

„Ćuti! Ti nemaš prava da mi govoriš šta da radim.“ Povukla je dečaka za ruku, „I ne pominji mi Bogove!“  prosiktala je pre no što se izgubila u sivilu Podzemlja.

Znao je, doći će ponovo, i ponovo neće imati snage da pusti njihovog sina da ode.  Znao je, zadržaće ga tu, pred njegovim očima.

Krik se prolomio Persefoninim gajem, Menetu pobegoše goveda, pa čak i nagluvi Haron zaustavi čamac na sred reke Kokit.

Jednim pokretom ruke Tantal otkide suvu granu jabuke.  Šibao je vodu reke sve dok mu nije ponestalo snage.

Tamirij je, sav mokar, sedeo na obali pokraj svoje lire,  gledao kroz suze i jecao.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s