3. Unapred izgubljena

dcd141e64e78bfe8e096508cfe26257c

Rekla mi je: „Ne možeš da izgubiš ono što nikad nisi imao“, ali ko još sluša savete kad je srce u pitanju.
Zato sam kročio u sobu.
Srce mi se odbijalo o grudi, čelo se rosilo, a želja… želja je bila, valjda, jedino što me je stvarno vodilo.
U krevetu se njeno telo preplelo sa čaršavom, a svaka oblina bila je majstorski zasenčena poput onih u kadrovima komercijalnih reklama. Uopšte mi nije smetala ta izveštačena pravilnost, ta nemoguća scenografija iz filmova. Želja je bila jača od argumenata što vape za racionalizacijom. U stvari, savršeno mi je prijala igra kontrasta na njenim velikim i oblim dojkama, gotovo perfektan odabir trenutka u kome jedna bradavica izranja iz tame na oskudno svetlo, koje dopire ko zna odkle. Šta me briga odakle svetlo, kad je Vesna gola i čeka da joj se pridružim?
Spremno sam zaronio u nabore tkanine i njenu mirisnu mekotu. Zaplivao sam, nadajući se da nezgrapnom pojavom neću pokvariti taj precizan mizanscen. Da budem iskren, posle prvog dodira, pucala mi je ona svar za to.
Nisam odmah ušao – želeo sam da odložim zadovoljstvo i odužim joj se za darovanu priliku. Usnama sam kušao baršunastu kožu, spuštajći se od grudi naniže. Kada sam dotakao izvor, vibracije vasione potekle su njenim telom i izvile ga u niz senzualnih kontrakcija.
U jednom trentku, siguran sam, čuo sam buku, ali je ona bila daleka i daleko manje zanimljiva od Vesninih uzdaha.
Ali nekad je buka bitnija.
– Jebote, to je moj muž! Vratio se ranije!
Koji bre muž, upitao sam se, ošinut kao šakom zavrat, sa teškim ukusom vulve u ustima. Lepota kadra raspršila se u niz nedopustivih grešaka, koje režiser ove divote, sigurno nije imao na umu. Vesnino lice bilo je iskrivljeno, ali ne od uživanja, već od straha. Nije bilo vremena za pitanje otkud joj muž. Imala ga je i on je dolazio.
Skočio sam, što svojom, što podstaknut njenom voljom. Osvrtao se kao pacov pred ekipom za deratizaciju, pa onako go počeo da tražim izlaz.
Uputila me je na mali hodnik, naspram vrata iza kojih su se zvuci dolazećeg muža pojačali do apokaliptičnih razmera i ja nisam imao kud. Pohitao sam kao vašljivi švaler, potentan dok uzurpira vlasništvo, kukavica kada je potrebano da se sa vlasnikom suoči. Instinkt samoodržanja ugušio je pretpostavku nevinosti, što se oslanjala na činjenicu da o mužu, u ovom slučaju, nisam imao pojma.
Prolazak kroz mračan degažman bio je kratak i završio se pogrešnim izborom, ali i to samo stoga što je u tami na drugoj strani bilo nekog. Naime, mogao sam se zakleti da me je odande, kao od majke rođenog sa sve splasnulim ponosom, dobro osmotrila neka baba.
Našao sam se u stupici.
Nije dugo trebalo čekati na korake, na teške, nervozne, agresiji sklone korake. Oni su stizali pravo pred jedinu barijeru između mene i neizbežnog zločina iz strasti – vrata kupatila bez ključa u bravi.
Neko je zalupao i ona su se nemoćno zatresla, kao u jeftinom horor filmu, želeći da kažu glupoj plavuši (ili meni), što beži iza njih mesto napolje, da joj ne mogu pomoći.
– Izlazi napolje, jebeni kretenu!
Glas je bio grub, histeričan, svakako osvetoljubiv, ali nije pripadao muškarcu. Bio mi je poznat, samo što izgovoreno nisam uspevao da povežem sa slikom koja se neminovno stvorila. Sve dok se vrata nisu otvorila.
Preda mnom je stajala Vesna, obučena od glave do pete, dok joj je ljuto lice uokvirio dan koji je dopirao sa obližnjeg prozora. Čudno, jer me je u kupatilo ispratila noć. No, čuđenju tu nije bio kraj.
To ljuto lice sa čijih su usana potekle one strašne reči pripadalo je Vesni… desetak godina starijoj!
Zabezeknuto sam zurio u nju, povremeno otvarajući usta kao riba na suvom.
– Šta bleneš, skote! To što si na sudu iskukao da ostaneš u stanu iako se razvodimo, ne daje ti za pravo da uzurpiraš jedino kupatilo! Neko ovde, bedniče, mora i da radi!
Progurala se pored moje ukočene pojave, stala pred okruglo ogledalo i nervozno, ali vešto, maskarom počela da izvlači trepavice.
Tek tada sam iza njenog ugledao svoj odraz i prepao se. Ja nisam bio deset, već barem dvadeset godina stariji, a i to kao da sam za svaku godinu nakarikao po jednu bolest. Zamucao sam.
– Prekini da mi stojiš iza leđa i dahćeš kao pas! Spremam se za posao – ono što ti nemaš! Čekam već pola sata da izađeš odavde! Šta uopšte radiš toliko dugo?! Drkaš ga, pretpostavljam.
Bio sam negde u procepu između paničnog straha da ludim i želje da odbranu započnem na starom traktatu o klonji kao poslednjem utočištu muškarca, ali nisam mogao ni da beknem. Uhvatio sam sebe kako joj, uprkos svemu, gledam pravo u dupe.
Vesna je bila starija i pride prava kučka, ali je svejedno izgledala božanstveno. U crno-belom kompletu, sjajne kose začešljane unazad sa konjskim repom koji joj je dosezao do leđa, tu odmah iznad i dalje savršenog dupeta, utegnutog u usku suknju, na dugačkim nogama izdignutim na prste usled visokih potpetica, bila je… Pa, ponovo mi se digao.
I umesto da nešto kažem, protestujem, izvinim se ili odgovorim salvom jednako masnih psovki, jednostavno sam prišao preblizu. Srećom, više nisam bio go, ne znam kako.
– O, mamicu ti bolesnu!
Okrenula se, odgurnula me i za svaki slučaj tresnula pesnicom posred nosa.
– Nemoj više da ti je palo na pamet da me takneš! Je l’ ti jasno?!
Mislio sam da će pesnica ponovo da poleti, ali nije. Samo ogroman talas mržnje i gađenja, gori od svake telesne povrede.
Prošla je pored mene, trudeći se da me ne dotakne nijednim delom kože, grozeći se, valjda, i tog kužnog kontakta preko garderobe. Kao da prolazi pored kontejnera u kojem je crkla mačka. U tom trenutku sam se i osećao tako i plašio se da zucnem, da mi iz usta ne pokulja pravi smrad.
Zalupala je štiklicama po parketu u ritmu zanosa i fatalnosti, otvorila ulazna vrata našeg stana i izašla u bleštavilo hodnika.
Stajao sam čitav minut skamenjen, pa pojurih za njom.
Nisam imao vremena da se bavim pitanjima kao što je ono kako sam iz jedne stvarnosti skliznuo u drugu, deset godina kasniju i iz uloge švalera dospeo u onu beskorisnog muža. Nisam imao želje da se pitam zašto izgledam kao govno ili, još bolje, zašto me Vesna takvim vidi. Nisam, jer sam morao da je stignem. Jebeš ga, u braku smo, a to nešto znači. Čak i ako se razvodimo.
Stuštio sam se stepenicama, ne želeći da gubim vreme na prespor lift, nimalo potresen komšijskim prezirom prema čoveku koji trči hodnikom u pidžami.
Jedino mi pažnju privuče baba na drugom. Sporo je zatvarala vrata ispred moje pojave, gledajući me pravo u oči i… cereći se.
Istrčao sam na ulicu u trenutku kada je pred Vesninu gracioznu figuru stao crni w-221. Sa mesta vozača, iskočio je gospodin u elegantnom odelu ko s reklame, visok i vitak, sa sedima u kosi poput onih DŽordža Klunija. Pre nego što je ušla na mesto suvozača, pošto joj je otvorio vrata, strasno ga je poljubila posred blistavog, izbrijanog lica. Mogao sam da nanjušim njegov muževni miris sa mesta na kojem sam stajao, pokisao kao govno.
Svet se srušio.
Ali čovek u meni nije želeo da se preda.
U džepu izanđale trenerke (više nije bila pidžama) pronašao sam ključeve kola i automatski stisnuo dugmence na crnoj spravici. Duplim bipom odgovorila mi je uboga čelična naprava na četiri točka, čija je boja nekad bila zelena. Nimalo se nisam iznenadio što vozim ford fijestu s kraja devedesetih.
No, bez obzira u koliko sranje sedam u poređenju sa zveri koja je odvela moju Vesnu, uzdao sam se u jutarnju gradsku gužvu. Niko bre ovde ne može preko šezdeset!
Sustigao sam ih kod Karađorđevog trga i video momenat u kome se mercedes zaustavio ispred stambene zgrade. Oboje su izašli i nastavili prema ulazu. Nešto mi je u svemu tome bilo poznato.
Ja sam se, naravno, parkirao pravo na zelenu površinu. Već mi je postalo jasno da je nebitno hoće li mi pauk odneti auto, kad već u sledećem momentu mogu da se nađem bez njega u nekoj novoj stvarnosti. Bilo je važno samo da je stignem i objasnim koliko sam bolji od tog ulickanog direktorčića. Upotrebiću pesnice ako treba. Protiv Klunija, svakako.
Uleteo sam u zgradu i neki stari miris vratio me je godinama unazad. U dečaštvo, šta li. Kraj srednje ili fakultet, ne mogu da se setim, ali najednom sam osetio svu onu silu mladosti koja se preliva iz predivne naivnosti kako možeš sve, do straha da nećeš uspeti ni ono najbanalnije. Iznad lifta je zasvetleo krug sa brojem četiri.
Zadihan i znojav stigao sam pred vrata iza kojih se čula glasna muzika, a prepoznavanje se podiglo do grudi, preteći da me obori navalom, davno potisnute nostalgije.
Otvorila mi je slatka plavušica od nekih osamnaest leta, vidno i neprijatno iznenađena. Naravno, znao sam je. Bila je najbolja Vesnina drugarica još iz srednje i na mene je i tada gledala kao grešku. Ne samo Vesninu, već opštu.
– Hej, zdravo… ovaj… hoćeš da…
Progurao sam se unutra, nespreman za objašnjavanje. U utrobi mi je treperilo i bolela me ona stvar što me mala fufa, čiji su matorci bili bogati preko svake mere, smatra nedostojnim njene savršene drugarice.
– Gde je Vesna?!
Zabezeknuto i uplašeno je blenula u mene. Shvatio sam po glasu da smo istih godina, a perifernim vidom da, srećom, nisam u onoj klošarskoj trenerci. Zanemario sam proteste, pošto sam je odgurnuo i krenuo u potragu.
Bila je to ona žurka na koju nisam mogao da dođem, na koju, zapravo, Vesna nije želela da me povede, ali sam kompleksaški, odgovornost preuzeo na sebe. Kretao sam se kao furija kroz stan prepun pijanih klinaca, parova i tužnih samaca, ljubitelja raznih opijata ili nemogućih alkoholnih mešavina. Svuda je bilo dece koja su želela da se obeznane, ako već ništa ne mogu da kresnu ili budu kresnuta i… zastao sam na sekund. Iz vrata frižidera u kuhinji jedna baba izvuče pivo i naceri mi se.
Glasan smeh skrenuo mi je pažnju, pošto su se vrata spavaće sobe odškrinula na trenutak. Ledeni znoj oblio mi je leđa. Momentalno sam nahrupio na kvaku.
Bio sam siguran da ću je uhvatiti na gomili, ali ni u ludilu nisam slutio kakvoj.
Moram da kažem da je muška tolerancija na žensku homoseksualnost čista fantazija. Ta fascinacija počiva na pornografskom klišeu u kojem se dve dobre ribe maze, čekajući samo da im se pridruži pravi tip. U realnosti nikada nije tako.
Ono što sam video pred sobom, po mučnini je prevazišlo sve prethodne momente. Mislim da bi mi bilo lakše da sam zatekao onog korporativnog manekena na njoj ili čak dvojicu.
Umesto toga, iz bujnog mesta na kojem su pre samo nekog vremena počivale moje usne, izronila je jedna kratko podšišana, muškobanjasta i nimalo lepa faca.
Vesna je bila pijana i uzbuđena i ne verujem da me je uopšte prepoznala gledajući me i tupavo se osmehujući. Umesto nje reagovao je dečko.
– Marš napolje!
Izašao sam. Iz sobe, stana, zgrade – pravo u noć, očajan i skoro spreman da zaplačem, da mi to nije bilo toliko mrsko. Kola su me, za divno čudo, još čekala na travi.
Ušao sam u njih, okrenuo ključ i poželeo da nestanem iz ovog suludog imaginarijuma, pomiren sa činjenicom da je nikada neću imati i da sam je zauvek izgubio. Vozio sam osvetljenim gradskim ulicama tražeći izlaz.
A onda, iznenadno i preko svake nade, osetio sam dodir na butini. Sa nevericom sam skrenuo pogled, ne ispuštajući volan i ugledao je. Mislim da je to najlepša slika koju moj um pamti.
Gledala me je diskretno se smejući, ali su je oči odale. Bila je zaljubljena. Zaljubljena u mene, toliko, da su ta dva crna oka blistala poput uglačanih porcelanskih grozdova na jednoj statui koju pamtim još iz detinjstva. Ta uspomena i njeno lice koje poklanja ljubav dok ruka traži dorir, izbrisali su sve strahote i pridavili malodušni nemir. Vesna me voli i nama je suđeno…
Pre nego što sam stigao da završim misao, ugledao sam oči u retrovizoru. Bile su stare i zle, oivičene stotinama sitnih bora što se od požutelih beonjača pružaju u tamu. Znao sam kome pripadaju.
Pokušao sam hitro da se okrenem i uhvatim je pre no što nestane, ali je usledio udar.
Svet se okrenuo, slika se zatresla, strašan zvuk došao je poput udara čekića – po haubi, staklima, našim ušima. Krhotine stvarnosti rasule su se na sve strane, a Vesnino najleppše lice nestalo je u dinamici isprekidanih pokreta, da bi se samo tren potom sudarilo sa naprslim staklom i ostavilo na njemu crven trag. Volan mi je izleteo iz ruku, a ja sam bez glasa ili vrišteći ne sećam se, izleteo iz sebe.
Kao da me čupa za kosu, izvlači iz dubine, sila me je grabila iz jedinog sveta u kome sam želeo da ostanem. U zagrljaju zgužvanog lima, stakla isprskanog krvlju i one koja me voli.
Duboko sam udahnuo, kao da zaista izranjam iz vode, otvorio oči i pustio krik.
U sobi je smrdelo na jeftin duvan i znoj.
Video sam je. U prvi mah, poželeo sam da je zadavim, ali nisam imao snage, a mučnina se iz želuca penjala ka grlu. Pretpostavljam da je to pročitala na mom licu, pa se još više iskezila.
Matora ciganka pušla je neku krdžu od koje su joj usne pod oštrim brkovima bile žute.
– Šta si mi ovo uradila, veštice?!
Nasmejala se šištavo. Mislio sam da će da se zakašlje.
– ‘Tela sam da se uveriš, pre nego počnemo.
– Ne možeš da izgubiš…
– … ono što nikad nisi imao!
– Lažeš… Vesna me je volela! Video sam.
Ponovo šištavi smeh iz pakla. Oboje smo znali šta je istina. Vesna nikada nije bila moja, niti će biti. Nekoliko stvarnosti ili jedna, pokazale su mi to u svoj surovosti. Odbijao sam da prihvatim, ali sam duboko u sebi znao da bi i u bezbroj drugih video isto. Bio sam budala. Zaljubljena budala, rešena da prevari istinu na svaki mogući način. Čak i uz malu pomoć magije.
– Rekla si da možeš da mi je vratiš! Rekla si da tvoje vradžbine…
– Vlaška si je mađija najstarija na svet. Naravno da mogu to da udesim, ali… Da li to još uvek ‘oćeš?
Uvek ću je gubiti. Možda ću proživeti baš ono što sam video ili nešto drugo, ali će ona svejedno na kraju odlaziti, a čak ni babine čini neće to moći da spreče.
Ne možeš da izgubiš ono što nikad nisi imao.
A ni da zadržiš, ali ko još sluša ta proseravanja kad je srce u pitanju. Pripalio sam i ja cigaretu.
– Baba, koliko će to da košta?

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s