4. Okami

WOLF WOLF OKAMI1. Mastilo
Nikada nisam verovao da postoje takve univerzalne ljubavi. Bejah odgajan u takvom duhu gradskog cinizma i katranske malograđanštine. Grad bez laži. Kako ne. Pare su bile smernice i nikada emocije. Imaš to u sebi, kao da si mrtav za druge. Svi su oko mene imali koga da drže za ruku, samo ja nisam imao tu sreću, ili mogućnost da pokažem kako zapravo treba, iako sam verovao da su svi oko mene radili pogrešno. Sve dok nisam upoznao nju. Kao da se neka sila namerno šegačila sa mnom. Da li bih mogao da prežalim sve kilometre puteva, poruka, hodanja u vezi nje?

Ko je bila ona meni? Da li sam imao onu staru čuvenu stereotipnu definiciju da sam bio bolji čovek pored nje, ili sam bio bolji jer sam hteo nju da učinim srećnom? Sebe sam usrećivao dovoljno puta da mi nije bilo teško da joj pokažem na šta sam sve bio spreman da učinim. Ovaj svet, sam po sebi, užasno odvratan za moj ukus egzistencije, koji je sunovratski odlučio da je sve vredno žrtvovanja zarad popularnosti na onim veštačkim mrežama, nije bio dovoljan za mene, niti da oboje budemo na njemu.

Dok sam držao u ruci kartu u jednom smeru za Pluton, sedeći i gledajući okolo “svetske” putnike na ogromnom aerodromu Kerber, nisam želeo da se setim kako smo ovako provodili vreme u dokolici. Gledali smo okolo, kreveljili se, glupirali se i imitirali hodove drugih. Jednom smo se preterano ljubili i grlili pred svima, bez obzira što niko nije obraćao pažnju, čak su mi i ruke bile u njenom donjem vešu. Nadređeni naravno, nisu razumeli našu ljubav. Bili smo izbačeni kao Snupi iz biblioteke.

Muzika koju sam slušao na bežičnim slušalicama nije pomagala nikako. Pre i jeste, ali sada je samo čisto slušam kako bih izbegao komunikaciju sa ljudima. Glas sa spikerfona obaveštava kako je let za Mesec otkazan i da će putnicima refundirati novac. Možda nema atmosfere, pa se verovatno ni pilotima nije išlo. Slikali smo se pored američke zastave na Mesecu. Na jednom gigantskom plazma ekranu se reklamiralo alkoholno piće. Zvalo se Armstrong.

Ah, da, na oreolima starih putnika, što da ne? Dovitljivo. Zašto bih ja morao sa njima? I sa njom sam bio isti mizantrop. Ne volim ljude i ne mogu protiv sebe, takav mi je kod. Volela je onaj film o klubu o kojem se nikad ne sme pričati, ali nisam je upoznao u nekom čudnom delu svog života. Niti sam joj bio najbolji u krevetu, a čuvao sam nekoliko njenih mokrih gaćica, koje mi je ostavljala nakon što bismo vodili ljubav.

Sa njom sam mogao da budem perverzan, a da nije želela da zove policiju. Jeo sam je dok nije krenula da mi čupa kosu ili da me njenim oštrim noktima grebe, stavljajući mi do znanja koliko sam je izluđivao u donjem delu njene Venere. Sećam se takođe da smo pred jednim sveštenikom ispred crkve pričali o tome kako je misionarska poza potekla od Isusa, i da ju je sa Marijom Magdalenom redovno praktikovao. Malo je reći da nam je poželeo večnu patnju i pakao.

Majka sa bebom pored mene mi je upućivala čudne poglede i pokušavala da spreči bebu da njene oči uošte upute pogled ka meni. Nisu navikli na nekoga ko ima oči boje uglja, a menjao sam boju jer sam izgubio na pokeru. Ko me terao da se kladim da imam jaču ruku? Nema veze, lepo mi stoje. Bez nje mi ne treba bilo koja druga boja. Zidovi su sivi, a kiša koja je sipala iz kabla, dodatno mi je otežavala mogućnost da budem budan. Nisam spavao odavno i nisam brojao koliko već. Doživeo sam dosta udaraca u skorije vreme.

Držao sam se na pilulama, plave, koje se zovu Nebeski svod. Bela bočica sa jarko crvenom etiketom, upozoravajući da postoji opasnost ako bi se ove pilule pomešale sa nekim drugim za insomniju. Kao da je to bitno. Overdozirao se ja ili ne, nikoga ne bi bilo briga. Samo sam produžavao sebi agoniju. Rastafarijanac se šetkao okolo i uporno tresao svoju glavu i dozivao Bob Marlija, DŽimi Hendriksa i Tupaka za pomoć. Ne znam, njegov džoint se nalazio na podu i nije se uopšte trudio da ga podigne. Valjda je odradio svoj posao.

Crnac ustade, uputivši se ka izlazu. Imao je sumnjiv ranac, a ni obezbeđenje nije gubilo vremena da ga puste tako lako. Odmah su ga uhapsili, a džoint ugasili mini robotske kante mlazom vode. Opremljeni su ovde kao da će da demontiraju bombe, ili mine. Nije se ni opirao. Čudno.

” O Marli, Marli, snovi su tvoji, crni čovek pobediće samo ako ima pameti, O DŽimi, DŽimi, tebi dajem svoju dušu. O men, kako Karibi me dozivaju, da se zavalim u ležaljku i da sloboda mi maše lepezom. Talasi su divlji kao Pakove pesme…”

On sanja o Karibima. Nikada nisam bio tamo, a i ne verujem da bih se proveo nešto posebno. Planirali smo da putujemo, ali, splet okolnosti. Da sam je samo pitao da…

Beba je počela da plače. Divno. Ni svoj plač nisam mogao da tolerišem, a kamoli plač neke druge osobe. Da li je osoba? Samo što je došla ovde. Ne sekiraj se, drago dete i tebi će iščupati srce iz grudi. Ali neće sada. Čekaće te da porasteš da ne možeš da se žališ da te nisu upozorili, ovako njihov bog bi ispao kao negativac.

Let mi je u ponoć. Još deset minuta do polaska. Beba ne prestaje da plače, uprkos “utešnim rečima” od njene majke. Reči nisu dovoljne, srećna gospođo, vidim da bezuspešno recitujete uspavanke. Desilo joj se, baš kao i meni, da slatko spavam i da me alarm probudi i sruši sagrađene ideale. Tamo gde idem ima samo duboke okeanske tišine.

2. Dok ležah umirući
U krevetu androidskog hotela Prometej, gledao sam u plafon i razmišljao zašto smo prestali da postojimo. Ni samo ime hotela ne opisuje unutrašnji bol. Nismo nikako davali vatru drugima, već smo je čuvali samo za nas svoje. Pamtim te smaragdne oči. Jedan pogled i desi mi se jedan duboki skok u moju dušu delfin stilom. Sa njom nasamo i sa odećom sam se osećao da sam go, ali znala je šta mi je čim bi me pogledala. Taj skener ženski.

Uzalud se mi foliramo, znaju one šta nam je. Čitaju nas, a ćute mudro. Sećam se jednom, dok smo ležali u krevetu, bila je na mojim grudima, dok sam joj vrteo lokne, uputila mi je pogled i upitala šta mi je. A samo sam oblizao jezik i stavio blagi osmeh. Jedan njen dodir na mojim pantalonama i bokserice su bile tesne. Znala je tako samo, odjednom, da mi otkopča šlic, poljubi u vrat nekoliko puta i kao da sam u istim sekundama nanosa poljubaca postajao nepomičan. Bio sam krut. Kako telo, tako i pakovanje.

NJene ruke su bile hladne, ali nežne. Često sam joj iznova i iznova ponavljao koliko gledam njene slike dok smo odvojeni i šta radim kada mi probudi požudu, dok smo zagrljeni gledali jedno drugo. NJena loknasta kosa je od svile, to sam joj rekao u šali, pa me je non-stop zvala Marko Polo. Ja i moj jezik. Nosio sam se sa pomišlju ponekad da nije mogla više da me trpi. Možda jedina koja je i mogla da me iznese, za razliku od njenih prethodnica.

Na poslu sam bio nesnosan, i kada nam je veza bila u krizi, kod kuće sam donosio probleme sa posla, i vice versa. Ne znam koji mi je bio đavo, ni ovaj zid gde uporno šaljem oči mi ne govori ništa, a ni on sam me ne sluša, samo postoji onako radi svrhe svoje. Da drži kuću. Ništa sem toga. Koja je moja svrha ovde, posle nje? Šta da radim sa bolom?

Da li vredi zvati je u bilo kojem obliku? Da li misli o meni dok radi bilo šta? Ponekad sam morao da plutam tako mislima, ali odgovora nema. Telefon mi je bio na noćnom stočiću. Dobio sam poruku. Mrzi me da ustanem. Možda neka aplikacija traži ažuriranje. U ovom hotelu možete čak i da ležite na plafonu. Imaju osoblje koje vam to može odraditi. Moram vam reći, kao neko ko je to doživeo, ukratko, sažaljevam ljude iz prethodnih vekova.

Ja sam sebe ne mogu da ažuriram, još mi neko ili nešto izvoljeva. Ćuti i trpi, kao što ja moram. Duhoviti su ovde. Ne razlikujem ko je čovek, a ko robot. Androidi, roboti. Isti mi đavo. Štaviše, u nekim sferama su i bolji od nas. Ne postavljaju puno pitanja. Recepcionerka je android, valjda. Uvek nasmejana. Spremna da izađe u susret. Ta srećna kučka. Zavidim joj na toj slobodi koju ima, dok ja sa lancima hodam i kunem.

Crveni tepisi u sobi, mini frižider, bela postelja, beli zidovi, miris šampona od jagode. Po uglovima hotela statue od mermera. Androidskih ličnosti ili njihovih heroja, pisaca, kojih sve ne. Šampanjci na sve strane, ponude, popusti. Promocija mesečne cene ostajanja u hotelu samo za 999 dolara. Gladan sam. Čega? NJe? NJenog prisustva? Prošlo je tri godine otkako smo se poslednji put čuli. Niti sam se javio njoj, što je, u očima ženskog roda, kardinalna greška. Igramo se ponosa.

Neću ja, a neće ni ona. Razočarana je i povređena, nije ljuta. Naučio sam razliku i verujte mi, na skali je mnogo ozbiljnije. Kada se žensko naljuti i imate vremena da otklonite grešku, ali ako je ovo drugo, bogami, igra je gotova. Možete sve planete da nazovete u njeno ime, sva sazvežđa, da fiktivne bogove na nebu zovete sa vama da održite neku baladu pod njenim prozorom, kasno je…

Još jedna poruka. Orvelu, ove šklopocije stvarno glume velikog brata. Kako da dođem do telefona? Tako je daleko. Ionako nema njenih slika, niti sam ih sačuvao bilo gde. Vidim i čujem vibraciju, ali jednostavno ne mogu da ustanem. Mrtav sam, u više oblika i u više svetova. Osećam se kao Šrodingerova mačka. Mijau.
3. Zapisi iz podsvesti
Puno vremena bih potrošio na propuštene argumente koje sam propustio da njoj kažem kako stoje stvari. Ne znam zašto nisam, niti verujem da bi se bilo šta promenilo, niti njen pogled na moj svet. Sve što sam radio, radio sam sa razlozima njoj nikad poznati. Pre odlaska njenog, retko kad sam joj se otvarao, ignorisao pozive i poruke. Kao da sam jedva čekao da ode iz mog života. Teret je bio preveliki.

Samo sam tražio da budem sam. Svi bi me ubili do sada. Samo mislim na sebe, taj večiti okoreli argument. U jednom delu života sam morao tako jer niko nije mislio na mene. Koliko sam ja puta bio tako oštećen povodom nekih pitanja i nisam imao kome da se obratim?

Ali ja nemam pravo glasa, svi imaju, sem mene. Drži jezik za zubima, govorila mi je u nekim situacijama, a ne zna koliko sam bičeva istrpeo da ostanem pribran. Sve radi nekih kasnije nagrada. Nagrada koje su bile toliko jebene gorke da ni tona šećera nije mogla da zasladi dobitak. Vrli novi svet nije pružao nikakve odgovore. To što bih naletao na nakaze nije mi pružalo nikakvu utehu. Samo pitanja. Pa šta ako neko ima 5 očiju, 4 ruke, 7 nogu u ovom svetu od nas ljudi, ili mutanata?

Jel to neki uspeh u životu? Nakaze dobijaju jako puno pohvala, sve su oni pravi heroji, potpuno zaboravljajući činjenicu da je meni pun kofer takvih lažnih morala. Evo ja imam dve ruke i dve noge, a da, nema nagrada, samo sleganje ramenima. I da sam osuđen da žalim za njom, neka. Sa svim preprekama koje su mi se stavljale, rušio sam ih sa nekom gordošću u sebi, jer sam znao da moja lepša celina nije verovala u mene, već sam ja verovao u nas dvoje.

Žalim za njom, što nije videla neke stvari na meni, ali neka. Bol je deo postojanja. Pa šta? Niko te ne tapše po ramenu. Dupli aršini. Non stop se borim sa duplim aršinima. Čak i u ovom veku, a rekao sam sebi sa uverenjem, dok smo menjali vekove, da ćemo biti slobodni. Da će nebo mirisati na neki njen omiljeni parfem. Neće, može samo na kišu. Na kišu, koja će nekad oprati sve što osećam da je prljavo na meni.

Znaš šta je fantastično u vezi svega? Dobije se volja za životom. Jedno trezveno iskustvo. Znaš šta je mistično? NJena ličnost i uslovi pod kojima smo se poljubili. Vraćao sam tu scenu previše puta za normalnu osobu i ulepšala mi je život tim poljupcem. A erotski? To što je ona bila oličenje mog libida. Nekako sam shvatio, sa ili bez nje, uspeo bih u životu. Sa ili bez nje, žal, seta, melanholija, nostalgija, zvao ja to kako mi volja, ipak je to duboki trag. Trajna tetovaža do poslednjeg treptaja očiju.

Pre nego što ostavim moj audio dnevnik, jedan savet. Ne žrtvujte se zarad drugih. Zarad nekih malih pluseva u ljudskim sveskama. Isus je to uradio i bilo je uzalud. Znali su oni šta su uradili. I Pluton ume da bude lep. Sad mi je baš onako potaman. Niče, nemoj samo da si u pravu za živote, jer sam daleko od pogleda ljudi, daleko od nje i daleko od svega što nas je ikada činilo.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s