5. Koliba u stepi

 

Trinaest kozaka jahalo je stepom sa vetrom u nozdrava. Kasom su jezdili niz ravnicu kojoj se nije mogao doseći kraj. Bilo je rano leto i pšenica i poljsko cveće rasli su jedno spram drugog, mešajući svoje mirise sa zadahom crne, plodne zemlje. U daljini, stotinu vrsta zapadno, videli su se  pramičci dima tamo gde su Ljasi palili kozačka sela. Platiće nam za to, pomisli vođa kozaka stežući ruke u pesnice, ataman Jegor Tereščenko, svi Ljasi će mi pasti šaka. Pred njim, svega četiri ili pet vrsta daleko, ležala je usamljena, drvena kuća. Kozaci su kaskali u tišini, dok su im puške klepetale za leđama, a za pojasevima zveckale sablje i pištolji. Svi su osećali strah od Vešca koji je živeo u kući, čak i ataman, ali bol i žudnja u dubini duše terali su ga na sastanak sa njim.

Moglo bi se reći svakako da su kozaci bili šarenolika družina, bar po odeći i opremi koju su imali, uglavnom ukradena od Ljaha i Tatara, ponešto dobijena i od moskovskog carа. Odeća je bila svakakva, mahom sašivena po kućama i prosta, samo je ataman nosio dugački kaput od brokata, sa opšivenom krznenom kragnom. Bio je u ranim četrdesetim godinama i osećao se kao da je još uvek u naponu snage, stamen i visok, i svojima i tuđima samom pojavom je ulivao strah. Ipak, video se i pečat svih godina provedenih pod oružjem. Perčin na izbrijanoj glavi i brkove već je hvatala belina starosti poput buđi.

Kuća je bila ograđena ogradom od kolja. Kozaci se zaustaviše pred kapijom i ataman zavika:

– Vešče!

– Možda nije tu? – progovori jedan od kozaka – Možda je đavo došao da uzme nazad svoje moći koje mu je ovaj oteo na Istoku.

– Zaveži, Andrej – prosikta ataman.

Iz kuće iziđe čovek nekoliko godina mlađi od atamana, kratke kose i bez perčina, simbola slobodnih kozaka. Bio je obrijan po ljaški, glatkog lica kao u devojke i odeven u dugu košulju do zemlje. O pojasu je imao dva duga pištolja i kozačku i sablju, a u rukama je nosio tvrđavsku pušku, tešku kao omanji top. Sigurno je puna karteča, pomisli ataman, ako opali, pobiće polovinu nas. Možda to i nije tako loše. Možda je i to bolje od beskrajnog rata sa svima.

            Kozaci se uzmuvaše potežući pištolje, ali se umiriše na nehajni pokret atamanov.

– Izvoljevaj, atamane – progovori Veštac prodornim, snažnim glasom.

– Došao sam da tražim uslugu od tebe.

– Svi traže usluge, atamane. Kako kaže Isus: „Ištite i daće vam se“.

– „Tražite i naći ćete“ – produži ataman Veščeve reći klimajući glavom.

– Uđite u dvorište – reče Veštac i vrati se u kuću.

Kozaci sjahaše sa konja i uđoše i široko dvorište. Privezali su ih za ogradu, a iz kuće iziđe Veštac sa pogačom, sirom i glinenim vrčem.

– Rakija? – željno upita jedan od kozaka

Veštac odmahnu glavom.

– Nemam nameru da mi pijani uništite kuću. Ovo je kefir. U bunaru imate vode ko je žedan, hladna je i dobra.

Kozaci slegnuše ramenima i uzeše hranu od Vešca. Okrenuo se ka atamanu:

– Dakle, šta hoćeš od mene?

– Nasamo – ataman je pokazao na kuću.

Iza Vešca, ataman uđe u kuću. Bila je prostrana i svetla, i izuzetno čista. Na zidovima bilo je čisto, novo posuđe, kakvo je samo video u hetmanovom domu u Siči. Veštac mu pokaza na niski tronožac i ataman sede kraj ugašenog ognjišta. Veštac sipa iz glinene boce u dve čaše i jednu pruži atamanu:

– Rakija je. Dobra.

Ataman omirisa i oseti miris voća u posudi. Vrhom jezika liznu gotovo uljastu tekućinu i oseti predivan ukus koji mu vrati sećanja na Anu. Žudno je ispraznio čašu, tiho mljackajući i premećući jezikom po ustima.

Veštac ga je netremice gledao, bezizražajno. Ataman ga je gledao jednim okom sa strahom u očima:

– Postoje babe koje bacaju čini i vračaju, ali ti nisi od takvih, zar ne? – zapitao je.

– Svako radi ono što misli da je dobro. Za sebe ili za druge. Ja ne vračam. Ja vidim.

Ataman je ćutao neko vreme:

– Priča se da si bio na istoku i da si tamo naučio…

– Mnogo toga se priča, atamane – prekide ga Veštac – Pričalo se kada sam bio u Siči pre svog odlaska u Sibir da ćeš ti biti hetman jednog dana, pa znamo obojica da se to neće dogoditi.

Ataman se strese, podigvaši uplašeno obrve, dok mu je brk igrao.

– Šta želiš od mene, atamane? – tihim glasom upita Veštac.

– Priča se da možeš vratiti ljude sa onoga sveta.

Veštac se nasmeja bez glasa, te ataman pomisli da mu je, poput vuka, samo pokazao zube. U tišini dok su gledali jedan drugog, Veštac spusti glavu na bradu i odmahnu glavom.

– Ne, ne mogu da vratim ljude sa one strane.

Ataman tužno pogleda Vešca.

– Znači lagali su? – prošapta.

– Ne, ne mogu da vaskrsnem mrtve. To samo gospod Bog može. Ali mogu da ih prizovem nakratko sa onog sveta.

Iskra nade se pojavi u atamanovim očima. Ruka mu zađe u kaput, ali ga Veščeva podignuta ruka zaustavi:

– Ne treba mi tvoje ljaško zlato. Ovo se zlatom ne može platiti. Ti nisi od budala koje traže da saznaju koliko zlata i robova će uzeti od Ljaha ili Tatara kada ode sa svojim družinama. Ti tražiš nešto mnogo gore.

– Čime onda?

– Ne mogu da ti na to odgovorim. Ako povučem dušu onoga koga ti želiš, a ne platimo, može se desiti da je više nikada ne sretneš.

Ataman ga pogleda uplašeno. Veštac ponovo prozbori:

– Koga želiš da prizovem?

– Moju ženu – progovori ataman nakon duže pauze gledajući u ognjište – Anu Tereščenko.

– Kad je umrla?

– Na proleće. Ubili su je ljaški husari. Naplatiću im to.

– Krv se krvlju ne može naplatiti.“Ćesarovo ćesaru, a božije Bogu“, rekao je Isus. Ostavi Božiju kaznu Bogu da je izvrši.

– Zar ne može čovek biti Božije oruđe?

Veštac poćuta kratko, a onda ponovo zapita.

– Da li je ona postala tvoja žena tvojom ili sopstvenom voljom?

– Voljom oboje nas, Vešče!

– Voliš li je, Jegore?

Smtrno ozbiljan, ataman klimnu glavom. Veštac slegnu ramena i podiže se. Dok je šetao po kući, ataman je čuo njegov glas:

– Misliš li da si jedini, atamane, koji je želi da vidi ponovo svoju ljubav? Misliš li da si jedini koji je izgubio nekoga koga voli? Misliš da meni nije to padalo na pamet, ali neka ti bude.

– I ti si izgubio nekoga? – upita ataman.

– Da – odgovori Veštac – nekada davno. Tamo, na istoku. Još dok sam išao sa Timofejič-atamanom.

Ataman nije imao šta da kaže i obojica su ćutali.

– Kada su Tatari ovuda prolazili pre dve, jedan njihov vođa je stao u ovu kuću i pitao me šta da očekuje kada se vrati pred kana, rekao sam mu da vidim samo svilenu užad pred kanom. On je prebledeo i dao mi šaku zlatnika tražeći da se molim za njegovu dušu. Niko od nas ne može da pobegne od svoje sudbine, Jegore Tereščenko. Svi mi ćemo ići na onu stranu, ne znam samo zašto želiš nekoga da prizovemo nazad, kada ćeš i sam tamo otići. Tamo vreme ne znači ništa, i izgledaće sve ovo kao da je prošao tek tren.

Ataman se uzjoguni:

– Što pričaš u zagonetkama? Šta želiš od mene, Vešče?

– Ništa. Uradiću to, ako ti je toliko stalo. Ali nemoj me pitati kolika će biti cena, jer je ni ja ne znam. Putevi naših sudbina su mi postali mračni.

Ataman se namršti. Veštac dođe sa kremenom i kresivom. Ubrzo, zapalio je vatru.

– Gledaj isključivo u vatru. Šta god da se desi, nemoj da se uplašiš. I nemoj pobeći, inače će ti šansa izbeći. Jasno?

Ataman nemo klimnu glavom. Veštac poče da peva hrapavo, bez reči, puštajući glas duboko iz grla. To pevanje je atamanu bilo strano i jezivo. Gledao je u vatru, dok su plamenovi plesali jedan oko drugog. Bilo mu je vruće i skinuo je kaput, ali znoj je počeo da mu izbija po čelu. Obrisao se maramicom koju je izvadio iz košulje i nastavio da gleda u vatru.

Veštac je rukama uzdizao plamene, na atamanovo zaprepašćenje. Hipnotisano, zurio je u vatru koja je počela da raste. Veščevo pevanje se pojačavalo i postajalo sve brže. Ataman pomisli na trenutak kako mu se glas udvojio, kao da čuje još jedan glas koji prati Vešca „sa one strane“.

Plamenovi su rasli, uzdizali se, igrali jedan oko drugog, dok se ataman uzmicao i zatim pao sa niske stolice. Vatra je lizala krov kuće, ali je nije palila, dok je u njegovim ušima samo bilo Veščevo sablasno zapevanje. Ataman ustuknu i zabi se uza zid, a vatra se prelomi na pola po visini i iz nje stupi ženska noga, a zatim i ruka. Ataman trepnu i pred njim se pojavi njegova Ana, visoka i vitka, u venčanici. Plava, talasasta kosa bila joj je puštena poput rusalke, a njene oči su nežno gledale Jegora.

– Što si me prizvao natrag? – upitala ga je tužno.

– Ne mogu bez tebe, Ana – progrca ataman, a iz njegovih očiju su se slivale suze.

Tiho, ne šušteći papučama koje je nosila na nogama, Ana se spusti kraj njega i rukama mu obrisa suze.

– Ni ja bez tebe, Jegore – Ana ga zagrli, a ataman se stresa od hladnoće njenih ruku – Nedostaješ mi, strašno mi nedostaješ.

Okrenuo se i pogledao je pravo u oči. Plave, tople i tužne, gledale su ga dok su nastajale u uglovima. Uhvatio je rukom iznad kolena i poljubio joj usne. Uzvratila mu je poljubac i dok su se ljubili, počeo je da diže ruku, preko kuka i leđa, sve do čvrstih grudi. Drugom rukom joj je razvezao čvor na haljini i ogoleo joj ramena. Sa usana, Jegor je prešao na obraze, pa vrat, ramena i grudi. Ana je duboko uzdisala, a onda se odjednom sve izvrnu. Jegor shvati da više ne oseća njeno telo pod svojim rukama. Otvorivši oči, shvati da one bledi i nestaje. Pokušao je rukama da je zadrži, ali se osipala iz njegovih ruku, kao da pokušava da uhvati oblak dima. Skoro u treptaju oka, nestala je, a Jegor oseti negde duboko u sebi, zauvek.

– Ana, Ana! Ne. Ne! Ne!!! NEEEEEEEEEEEEEE!!!! – vikao je ataman užasnutim glasom. Zajecao je u ćošku, neutešno plačući. Veštac se tresao, klečući pred ugašenim ognjem. Kroz maglu svojih suza, ataman je video krivi tatarski bodež u njegovoj ruci.

– Rekao sam ti da su ovo opasna posla, atamane – progrca Veštac dižući bodež. Ataman je paralisano gledao Vešca, ne dišući od straha. Znao je da momci ne mogu stići i da će ga Veštac preklati kao svinju, tu u kući.

Ali Veštac ne krenu ka atamanu već podiže podiže bodež na svoje grlo, grčeći se od bola, kao da mu nešto izjeda utrobu. Iz očiju, nosa i ušiju curila je tamnocrvena krv.

– Izgleda da sam ja taj koji mora da plati cenu ovoga – prošapta tiho i prevuče bodež preko grkljana, presecajući vratne arterije.

Kao da je zaboravio da diše, ataman je gledao u Vešca koji se srušio na pod, dok a krv iz presečenog vrata sve sporije šikljala na zemljani pod, koji ju je, gotovo žedno, upijao.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s