6. Nakaza

43628292_2011756828904271_7082831663050260480_n

Ja sam nakaza, po obliku tela, po položaju glave, čak mi hod odaje nešto ogavno, groteskno, nešto od čega, kada me ugledaš, poželiš na drugu ulicu da pređeš, ne gledajući semafor, pešački, a kamo li kakav auobus što nezaustavljivo juri u tvom pravcu. I kada te budu nosili na lečničkim nosilima, polupanog, rastavljeno i kao slagalicu izmešanog, opet ćeš radije u utrobu svoju pogledati što se vuče niz pločnik, nego na drugu stranu ulice gdje stojim ja, buljim u trotoar i pokušavam da u dva koraka kroz vrata svog stana proletim, iako je moja zgrada tri bloka dalje i tri sata hoda po nekom mom časovnku što mi stalno u glavi klopoće i psihu mi unakazuje. Jer jedno bez drugoa ne ide. U zdravom telu, zdrav duh. Šta je bilo pre? Zdrav duh ili zdravo telo? Kokoš ili jaje? Odakle mi jaje, odakle mi kokoš? Vrtim se u krug, imam samo kukavicu mesto mozga što mi baca sivu masu kroz uši, direktno na ulice, u blatno umešane trotoare, tamo gdje ljudi zastanu i brzim korakom mulj obilaze, tek se poneki pijanac popiša, po mojim idejama, ali umesto mojih misli svoj penis ugleda, dok mi se kukavica u glavi gnezdi i sumnje od izmeta sačinjava po lobanji, poput kakvog pećinskog čovjeka, ocrtava, kao u nekakvom magijskom ritualu, ali umjesto dobrog lova, žetve i trgovine ona mi baksuzluk donosi, moj bizon je pobegao, strele su pogodile lovca, kiša je pala i odnela sve ljude iz mog sela, samo sam ja ostao.

Razliku ne primećujem.

Čak bih trebalo da žalim za njom. Onom što ju je voda odnela, negde u mikrokozmosu moje glave, iako ona i dalje stoji tamo i bulji u mene, iz inata. Dok neko drugi ne prođe, jer to tako obično biva. Ponekad oboje stoje pored mene i pružaju prste u mom pravcu. Možda bi trebalo da odem, al ja stojim, neki đavo perverznosti mi ne da noge  da pomerim, gledam, gledam i sve mi gore. Ponekad zažmurim i trenutak pre nego što ću da otvorim uči, u glavi mi se izvrti završetak kakvog romantičnog film u kakve dotad nikada nisam verovao. Život nije film, priča nije film, život nije priča, ovo nije priča. Kada otvorim oči, ništa se ne menja. Treptaću do smrti i sve će ostati isto.

Nakaza – Ništa ni sa čim. Simboli mi nisu jasni, glavni lik je nedefinisan. Više mi djeluje kao par nabacanih misli nekoga ko je pod kakvom narkozom. Na nekoliko mesta je pomešana ijekavica i ekavica. Ocena 1.5

Ja sam nakaza. Iza knjige u obliku lica se krijem, samo mi oči kroz kamen vire, špijuniraju, uhode i stalkaju osobe sa druge strane. Tamo vidim nju, ne onu što bulji u mene, zajedno sa Nelsonom iz Simpsona, već neku drugu od koje mi noge trne, jer, šta ako mi pored očiju može i nos da vidi, a tek uši, pileća ramena, kratke noge. A šta ako mi misli može pročitati. Da li je to ista ona osoba što mi  leđa noktima grebe, dok pruža svoje bezobrazne ruke i bura mi  po ramenima. Okrećem glavu, a tamo piše ha ha. I nje više nema, samo ha ha od koga mi suze na oči naviru, knjiga mi je mutna i kroz korice opet vidim nju, tu istu, samo umesto očiju, nokte kroz otvore gura i doziva me. Nokte! Nokte! Ne želim više nokte. Leđa su mi izgrebana, lice mi je izranjavano, tabani me peku dok bežim što dalje od knjige u obliku lica. Nećeš me opet dohvatiti. Nećeš, nećeš, nećeš…

Nakaza – Mislim da je tema promašena. Ovo bi više odgoovaralo za neki krug gde je tema strah od nove ljubavi. Ovako mi to nimalo ne funkcioniše. I dobronamerni savet autoru, smanji količinu patosa i providnih metafora.  Ocena 3.0

Ja sam nakaza. Niti pisati ne umem. Patos je moj patos gde ležim i plačem, onaj crnjak što nam Heller pokušava prodati iz kruga u krug. U patosu se najbolje osećam, iz patosa me nećete izvući, sa patosa još teže. Svaka ljubav je žal, zato dragi kritičaru, molim te ne seri. Boli me kurac za temu, boli me kurac za zarez boli me kurac za tačku i osisanu latinicu boli. me

Život nema smisla, pa zašto bi ga jebeni pravopis imao. Ja bežim, od one zmije naočarke što me gleda kroz knjigu od lica i okrećem se i nje više nema i nekako mi žao jer moje bežanje više nema smisla stao sam a kad stanem razmišljam a kad razmišljam znam da mi ne ide. Zmijo naočarko, žalim i za tobom, i za nekom budućom, istom takvom žalim, vidim je već kako mi glavu promalja, tamo negde daleko, gde ne želim da budem, al gde mi opet noge idu same. I uhvatile ste se za rep, sve tri, jedna drugu jedete, ne zna se gde je početak, a gde je kraj i stežete me, stežete i stežete. Ja sam deformisani zamorac, gušite me pa me oživljavate i sve tako i sve tako…

Nakaza – Meni je ovo ok. Jeste da nisam ništa razumeo, al atmosfera je dobra u pičku materinu, samo je ovo erotski krug pa mi fali malo jebačine.

Kurac. Sisa. Koitus. Jebanje. Prcotina. Taslačenje. Njena bedra primaju moj semeni gejzir. Bebo moja, nisi na Islandu nego na mom penisu.

Nakaza – Ovo nije erotika, ovo je prostačenje. Ocena 1.

Nakaza – Nazad na crtaću tablu. Ima potencijala.

Želim da me ugušite, želim, zmije jedne, prošle, sadašnje, buduće, Dickens vas jebo svojim Dickensom, ne želim više, a opet želim, i ne želim, i želim, i to je najveća misterija i plačem kada želim, i plačem kada ne želim, jer ja sam nakaza, a šta nakazama drugo preostaje nego da plaču i pišu.

Nakaza – Ovo bi bila dobra dečija pričica samo kada bi se izbacile one psovke i kada bi je se dotakla dobra urednička ruka. Možda čak moja. Ocena 2.5 za hrabrost

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s