Štavionica predstavlja: Inicijacija

ww

 

Slušajući dobovanje kiše po po prozoru sobe, raspakivao sam stvari. Društvo se već razmilelo po kolibi zavučenoj u mračnoj šumi. Sjajan način za dizanje adrenalina, pomislio sam. Anabela  se javila da skuva kafu dok se pivo hladi u frižideru. Sudeći po njenom glasnom smehu, Mladen joj je opet pričao masne viceve.

Presvukavši se, uzeo sam cigarete i krenuo u kuhinju da nešto žvaknem. Put je bio naporan, ali to nam nije narušilo entuzijazam;  bili smo studenti treće godine na letnjem raspustu pušteni s lanca – i ponašali smo se u skladu sa time.

Već dve godine kako sam u vezi s Anabelom. Slagali smo se u svemu: intelektualno (ukusi za muziku i filmove su nam se blago razilazili) i u krevetu. Iz maštarija me je trgao Mladenov glas.

„Požuri, buraz!“

Zapalio sam „marlboro“ i uleteo u dnevni boravak gde se društvo okupilo. Maja je u ruci držala limenku „tuborga“ i nasmešila se mom kezu.

„Šta nam je plan za večeras?“  Znao sam da Anabela voli avanture i van kreveta.

Slegnuo sam ramenima i bacio pogled na prozore. Kiša nije jenjavala. Koje sranje od vremena.

Maja se javila prva.

„Da procunjamo malo?“

Mladen se zakikota.

„Ti si nas dovela ovde“, podseti je.

Vrtela je zlatan lančić s priveskom  vuka. Plava kosa joj je bila vezana u konjski rep, a zelene oči su nestašno sijale. Mladen je već duže bio zatreskan u nju, ali nikad joj nije govorio o svojim pravim osećajima. Uvek ju je zadirkivao i svesno gazio živac. Anabeli i meni je bila smešna dečija igra mačke i miša između njih. Bio je mangup.

Pažnju su mi privukli sendviči na stolu u sred trpezarije. Zgrabio sam jedan i zavalio se u smeđu sofu. Namignuo sam devojci da sedne pored mene. Anabela je nešto šapnula Maji i pridružila mi se.

„Nas dve ćemo da pretresemo podrum.“

„Ja sam mislio da se tamo isključivo kiseli kupus.“ Bubnuo je Mladen.

Zakolutale su očima.

Predložio sam da nas dvojica sami otkrijemo još uvek neistražene delove kolibe.

„Izem ti kišu“, gunđao je Mladen krenuvši za mnom.

Bili smo odsečeni od tehnologije, na šta niko od nas nije bio naviknut i premda je bilo leto, osećali smo da zidovi propuštaju vetar i vlagu, pa smo navukli pulovere i dukseve.

Sve sobe su mahom bile slično nameštene; funkcionalnost i jednostavnost kuće su doprinosili da se osećam kao u hotelu sa tri zvezdice. Bacio sam kratak pogled na zidove obložene tapetama sa cvetnim motivima. Imam utisak da je vreme ovde stalo.  Anabela je rekla  da je Majin deda ovo mesto ostavio u nasleđe Majinom ocu i da ga je ona zamolila da joj da ključeve ove,  kako mi se čini straćare. Nazivala ga je antisocijalnim čudakom čak i nakon njegove smrti.

Stigli smo do ugaonog dela kuće. Stepenice su vodile u mračnu prostoriju.

„Ovde ima i tavan? Kul.“

Popeo sam se prvi i upalio sam džepnu lampicu.Ugledali smo gomilu gvožđurije i kovčega.

„Ovo me podseća na lov na blago.“

„Daj, ne lupaj“, prekorio sam ga „sigurno su u pitanju drangulije Majinog dede.“

„Da pogledamo?“

„Cenim da se niko neće ljutiti.“

Na opšte iznenađenje, kovčezi nisu bili zaključani. U njima su se nalazila pisma, neke knjige (pretpostavili smo da je Majin deda bio šumar), sekire, odeća za šumske rendžere i…

Mladen je zviznuo.

„Puške!“

Nasmejao me je njegov detinjast izliv entuzijazma. Spustio je oružje na pod i potražio municiju.

„Pa, ipak ćemo na zanimljiv način da ubijemo vreme.“

„Šta si sad smislio, nesrećo?“

„Uči mi se lovljenje“,  namignuo mi je. “Ima li ovde negde u blizini lovaca?“

Uklonio je paučinu s kose i nestašno se nasmejao – znali smo da mu to nije bio jedini vid „lovljenja“.

„Raspitaćemo se sutra“, uzvratio sam. Pokupili smo odeću i municiju i zaputili se u hodnik koji je vodio u trpezariju, da podelimo utiske. Ukopali smo se u mestu, začuvši vrisak.

„Jesi li čuo to?!“ Klimnuo sam mu glavom.

Potrčao sam za Mladenom u podrum. Žuti sjaj lampice je isticao sablasnot prostorije. Na zidu je visila ikona Svetog Save. Bronzana figura vuka na stočiću je bila na zemlji i paučina je bila rastrgana. Od Anabele i Maje nije bilo traga ni glasa.

On je prvi došao sebi.

„Vidi!“ Rukom mi je pokazao na širom otvorena vrata visoko ugrađena u levi zid. Popeli smo se na merdevine i izašli napolje.

Shvatili smo da je kiša stala.

„Šta se ovde događa, bokte?!“ Bio je mrtav ozbiljan.

„Nemam pojma, buraz.“

Frustrirano sam otresao prašinu sa džempera.

Grančice na tlu su krckale pod našim nogama. Krenuo sam prvi da nam džepnom lampicom osvetlim put kako ne bismo upali u neku rupčagu. Nogavice su nam bile mokre od lišća navlaženog kišom i bio sam tek polusvestan da se zvezde cakle  na crnom svodu, a mesečevi zraci sijaju plavo na našoj odeći. Na uzbrdici se niotkuda pojavljivala magla dok su nam zvuci šume uterivali strah u kosti.  Čuli smo zavijanje vukova.

Pogledali smo se.

 

Mladen je sklopio oči i seo na vlažnu travu. Trljao je oči i uši.

„Šta mi se događa?!“

Počeo je da se drapa po čitavom telu i da se uvija od bolova. Prodrmao sam ga, sad već ozbiljno zabrinut.

Munuo sam mu rame i dreknuo na njega.

„Nije ti baš ovo trenutak za prenemaganje!“

„Prestani da se dereš na mene. Tutnji mi u glavi!“ Zapušio je nos i stisnuo usta.

„Idem da potražim devojke“, promrmljao sam, pomiren sa sudbinom. „Hoćeš li biti dobro?“

Mladen klimnu glavom, vidno zbunjen. Pustio je da mu puška padne na tlo i seo na panj masirajući slepoočnice. Zaputio sam se da potražim Anabelu i Maju.

Nisam ni sam bio svestan koliko puta sam posrnuo. Bio sam mokar, izgreban, uplašen.

 

„Darko!“ Vrisnu dragi Anabelin glas.

Devojka mi se bacila u naručje. Kratak pogled na nju me je uverio da je bila neozleđena. Osim par ogrebotina, modrica i blatnjavih pantalona.

„Maja….“ umuknula je na smrt prestravljena.

„Šta se dogodilo u podrumu, bog te?“

„Ne znam… sve se desilo prebrzo. Pretresale smo podrum. U jednom ćošku smo primetile neke figure i počele da ih pretresamo. A onda su se vrata na zidu otvorila i videle smo da vode napolje. Htele smo da ih zatvorimo, jer je pičila promaja. A onda se stvorila neka bela magla i videle smo vuka! Počele smo da vrištimo i popele smo se na merdevine, ali smo se nekako mimoišle.“ Anabela je govorila užurbano. „Ne znam koliko sam trčala dok nisam ugledala stazu obasjanu mesečinom…. i tako sam naletela na tebe.“

Vrteo sam glavu u neverici. „I ja sam ostavio Mladena“ rekao sam uplašen. „Idemo da ih potražimo.“

„Da potražimo pomoć?“ Predloži Anabela, pošto smo oboje čuli zavijanje vukova.

„Imamo li vremena?“

„Ne bi trebalo da su daleko. Mračno je… i jezivo.“ Bila je uplakana i uplašena.

„Ajde, ajde, šta smo rekli? Tražimo malo uzbuđenja?“

Poljubio sam joj drhtave i od suza mokre usne. Užitak je prekinuo neljudski krik. Oboje smo se zagrlili i zabrinuto pogledali.

Mesec je sijao zlokobno.

 

„Pogledaj!“ Uzviknu Anabela. Majin duks je visio na grani. „Ostavila nam je trag.“

Zagrljeni, zaputili smo se u potragu za njom. Jedini putokaz nam je bila mesečina i svetlom okupani prozori kolibe koji su se – sa mesta gde smo se trenutno nalazili – sad jedva nazirali. Osetio sam da Anabela drhti. Pratio sam njen pogled. Na uzbrdici se videlo ogromno drvo, a isped njega se video beli vuk sa blistavo plavim očima koje su delovale hipnotišuće na mene. Ukopao sam se u mestu, ugledavši onesvešćenu Maju blizu njega. Magla se kretala od njega ka nama… tačnije… imao sam utisak da prolazi kroz nas i mili neznano kud i da pulsira podražavajući otkucaje mog srca.

Vuk je sedeo mirno pored stabla.

 

 Anabela se tresla sve više i više u mom naručju. Zagrlio sam je i sam uplašen.

„Još jedan… uh… koliko ih ima?“ Plakala je neutešno. Hteli smo prići Maji, ali smo se ukipili od straha.

Sivi vuk nam je prišao s leđa i Anabela je počela da vrišti i plače.

„Umrećemo!“ Zagnjurila je glavu u moje grudi čekajući da nas vukovi rastrrgnu.

Sivi vuk nam je prilazio sve bliže i bliže… Morao sam nešto da uradim! Čime da ga opaučim?

Beli vuk je ustao i počeo da nam prilazi. Ćopao je na desnu prednju šapu. Radoznalo nas je odmerio. Da li imam šanse protiv dva vuka?

Anabela je briznula u plač i zarila glavu u moju jaknu.

„Zašto nas još uvek ne napadaju?“. Anabelin vapaj mi je parao srce.

Primetio sam da sivi vuk prilazi onesvešćenoj Maji i počeo da joj drma glavu njuškom i da cvili.A zatim je i liže po licu, očima i kosi. Zubima je rastrgao dva tri dugmeta njene košulje i nežno uhvatio lančić. Cviljenje me je ganulo i bio sam šokiran tom spoznajom. Na lančiću je bio lik vuka i početno slovo Majinog imena; Mladenov poklon za rođendan. Sivi vuk je sada to trgao i stavio na blatnjavo tlo.

A onda je počeo da zavija!

Magla je počela da se sve više i više pojačavala oko belog i sivog vuka kome su se oči pretvorile u plavi plamen. Beli vuk nas je jednostavno mimoišao i praćen maglom otkasao u šumu. Sivi  je imao podjednako brzi trk. Zgranuto smo posmatrali kako nestaju u tami.

Anabela je potrčala ka Maji da proveri kako je. Teturao sam do njih, ošamućen od straha.

„Jesi li dobro?“Zagrlila je polusvesnu drugaricu i plakala. Prišao sam obema s leđa i zagrlio ih obe. Nije nam bilo jasno kako smo uopšte bili živi, ali i dan danas se zahvaljujem Bogu na tome.

 

***

 

Trčao je stazom osvetljenom mesečevim zracima. Premda je Beli ćopao na desnu nogu, nije ga mogao sustići. Opčinjen sedefastim sjajem njegove dlake, slušao je glas u svojoj glavi.

„Inicijacija nikad nije laka; puštam te da mi čuješ misli, ali ne umeš da odgovoriš, jer ti se čula povećavaju veoma brzo i u tolikoj meri da ne umeš da ih kontrolišeš dok još uvek hodaš na dve noge. Odbacivanje ljudskosti je uvek bilo svojevoljno. Vukovi ne ucenjuju, ali znaju šta im je sudbina namenila. Mi lovimo. Mi se borimo protiv Tame. Malo nas je, jer retko ko ume da odbaci ljudskost. Izuzetno bolan proces. Tek si postao si jedan od nas i još uvek si slab. Mirišeš na strah koji se graniči sa ludilom. Nek ti mesečina pokaže put i uvek pamti drvo Slavnih u kom su zatočene duše naših najslavnijih predaka.

Ljudskost sve više nestaje u tebi. Boli, zar ne? Čak i najmanja telesna promene te je izludela, a ti sad uopšte ne ličiš na sebe. Sada si jedan od nas. Vuk. Osetićeš ukus krvi kako bi preživeo. Lovićeš i ubijaćeš. Voleti vučicu i najverovatnije umreti sam.

Plakao si dok si bio čovek. Sada ćeš zavijati na mesec. Video si da te se oni koje voliš, boje. Ne vide više čoveka, nego zver koja će im rastrgnuti grkljan.

Nastavi da trčiš sa mnom, štene“, pozva ga Dajbog. „Više ne pripadaš tom svetu. Oprostio si se od njih, a sad pusti njih da se oni oproste od tebe.“

Sivi vuk je trčao za belim – oslobođen svoje prošlosti, svojih grehova i svoje ljudskosti – kao izabrani da se bori protiv stvorenja tame.

 

Autor: Elizabeta Zec

Advertisements

2 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s