ŠP: Liga Heroja Kosovske Mitrovice, epizoda 2- Golub protiv Satane!

golubvsatanav4

Napomena: Priča koja sledi zasnovana je na istinitim događajima. Imena nekih osoba i lokacija su promenjena da bi se zaštitio identitet osoba.

Kosovska Mitrovica, centar severnog dela. Preduzeće za uvoz i izvoz prehrambene robe “Metohija klas”. Neki detalji su otpali sa slova h pa je naziv firme poprimio lascivnu konotaciju. Šesti sprat.

Napolju je prijatnih 20 stepeni, ali u prepunoj čekaonici vlada paklena vrućina. Antiperspiranti su odavno predali bitku, i oko miški nervoznih mladića i devojka već su se pojavile tamne mrlje, probijajući se kroz tkanine pažljivo biranih odela.

Konačno, vrata se otvaraju. Prsti prestaju da grčevito stežu stolice, pogledi lete na gore. Samo dve vesti mogu doći i obe su loše. Prva je da je neko dobio posao, i da su džabe čekali. Druga je da opet niko nije dobio posao, što je u teoriji ostavljalo mesto nadi, ali ju je u praksi dodatno gazilo. “Metohija klas” je držao intervjue za prestižno (u prevodu: jedva dovoljno plaćeno da namiri račune) radno mesto šest puta u toku godine. U poslednjih četiri godina, niko nikad nije dobio posao.

A za sve je bio kriv on. Taj… čovek, za koga se govorilo da je Satana lično.

Tužna povorka pokulja kroz okvir vrata. Bilo je i suza.

“Pa šta je sad bilo?”, upita skockani mladić, ne mogavši da odoli znatiželji.

“Nisam znala tačan datum kada je Noe napravio barku!”, proplaka devojka sa kovrdžavom crnom kosom.

“Nisam umeo da nabrojim sve učesnike srpske vojske u Kosovskom boju!”, prošapta mladić sa naočarama drhtavim glasom.

“Rekao mi je da sam satanista jer imam dugu kosu!”, požali se mladić sa dugom kosom.

“Meni je rekao da sam peder jer nosim tesne pantalone!”, graknu treći kandidat, kome su pantalone očigledno bile tesne zbog problema sa težinom.

“Ne razumem…”, promumla mladić iz čekaonice. “Kakve to veze ima prehrambenim kombinatom…?”

Korakom furije, kroz ista vrata prolete impozantna, zloslutna pojava. Sav u crnom od glave do pete, direktor Mesić streljao je pogledom novu grupu kandidata. Užarenim očima usađenim duboko u kosmato lice urezivao je simbol na čelo ljubopitljivog mladića, obeležavajući ga za predstojeći odstrel.

“Direktore Mesiću, stigla je isporuka za vas”, procvrkuta sekretarica iza debelih naočara. “Sto tona graška i neka specijalna oprem…”

Mesić podiže dlan, zaustavivši joj time govorne funkcije.

“Dobro de, Spomenka, ne moraju baš svi da čuju. Preuzeću to u svojoj kancelariji kasnije. Pošalji kandidate u sledeći krug.”

Sa još manje nade u srcu, grupica tužno zakorači u sledeću prostoriju, u kojoj je nekako bilo još toplije. Tužne guzice sedoše na tužne stolice, a Mesić pohita u kancelariju na suprotnoj strani.

“Kolega Golube, malo privatnosti, moliću?” rekao je Mesić, stežući telefonsku slušalicu jednom i zalupivši vrata u lice sedokosom službeniku drugom rukom.

“Spomenka, poručite kandidatima da idem na pauzu za ručak i da, bože zdravlja, nastavljam sa intervjuom čim se vratim.”

“U redu, direktore!”

Spomenka prenese poruku, koja se vrlo dobro čula kroz vrata i bez njene asistencije.

 

“Jooj, pauza za ručak… Ja sam tako gladna! Već tri sati čekam…”, reče plavokosa kandidatkinja.

“Ja sam spremio Bibliju i Kosovski boj, ali sam malo zaboravio bunu protiv dahija! Aganlija, Kučuk Alija…”, verglao je buckasti mladić, stežući zlatni krstić koji mu je visio oko vrata.

“Zašto je taj čovek tako zloban? Zar on nije bio neki sveštenik ili tako nešto?”, mozgala je devojka sa crvenim šiškama.

“Ja imam dugu kosu! Je l’, je l’ ovo duga kosa? Ide mi preko ušiju! I je l’ su ovo tesne pantalone?”, paničio je treći kandidat, ali ne toliko kao četvrti koji je u napadu gušenja skočio ka prozoru u uzaludnom naporu da ga otvori i nadiše se svežeg vazduha koji nije bio na temperaturi kotlarnice.

Prozor nije uspeo da otvori, ali je kroz isti ugledao obeshrabrujuću scenu: direktora Mesića kako ulazi u kombi sa beogradskim registracijama, a zatim i isti kombi koji odlazi u nepoznatom pravcu.

“Ljudi, on ode!”, viknu mladić, a zatim objasni sapatnicima prizor koji je video.

“Jooj, šta da radimo?” upita jedna od devojaka, pa otškrinu vrata kroz koja su ušli.

“Direktor Mesić je rekao da će svi kandidati koji napuste prostoriju biti automatski diskvalifikovani iz daljeg izbora, ne samo na ovom već i svim narednim konkursima.”, izdeklamovala je Spomenka naredbu sa druge strane vrata. “Budite strpljivi, direktor se vraća brzo!”

 

Dva sata kasnije, direktor Mesić se nije vratio.

Njegov luksuzni kombi grabio je putem ka Beogradu, a sam Mesić se oblizivao misleći na bareno meso koje ga je čekalo na obe strane njegovog putovanja. Sa mesta suvozača, mogao je da vidi sve ispred sebe, put i devedeset stepeni okolo. Ali nije mogao da vidi iznad.

Krilata senka prelete preko užarenog asfalta ispred kombija.

Pre nego što je vozač stigao da kaže: “Šta koj’ kur…”, obe prednje gume eksplodiraše uz glasnu pucnjavu. Kombi krenu da leluja i urliče poput pijanog domara. Grčevito stežući zube, volan i kočnice, šofer zaustavi vozilo, pa uz glasno lupanje vratima i krešendo psovki izađe napolje. Mesić se mrštio, prikrivajući bes hiljadu vulkana u svojim grudima. Vozač je zagledao gume, šutirao ih, psovao nemo kroz stakla i čudio se nečemu. Mesić se nije čudio; znao je tačno šta se dogodilo i ko je odgovoran.

“…e da mi je neko pričao! Gledaj! Suv leba! Tvrd k’o kamen, mo’ž se posečeš na njega! Pu majku mu, pa otkud ovo na auto put?”

“Zovi taksi.”

“Za do Beograd?”

“Ne. Idemo nazad. Krajnje je vreme da neko odgovara za ovo.”

 

Boja u buckovim obrazima je iz crvene prelazila u ljubičastu, ali, koliko god se upinjao, nije mogao da otvori prozor. Plavuša je već bila u nesvesti; ostali su je hladili lepezom načinjenom od spojenih CV-eva, ali bez vidljivih rezultata.

“Ja ne znam, razmišljam da idem kući…”

“Ja ako odem kući pred moje, a nisam ni izašao na ovaj intervju, mogu da se pakujem i da idem u legiju stranaca. Ili pod voz!”

Začu se vrisak.

Bucko je bio na podu, prestrašen senkom na simsu.

CV-lepeza prestala je da hladi. Svi pogledi bili su upreti u pojavu sa druge strane prozora.

Čovek-ptica zgrabi podnožje prozora sivom pernatom šakom, podiže i otvori ga, počupavši kao od šale eksere od petnaest centimetara koji su ga držali zatvorenim.

Mlada ekipa bila je u šoku, ali nešto u njegovim bezizražajnim sivim očima govorilo im je da ne treba da ga se plaše.

“Mesić se vraća”, proguguta siva senka. “Evo. Trebaće vam snaga. Voda i nešto da prezalogajite. Osloć i majonez, to vam šalje Kinez-Japanac.”

“Osloć?”

“Nema na čemu. A sad moram da idem.”, reče misteriozni stranac i nestade u vihoru perja.

 

Mesić je bio mahnit od gneva. Besno je utrčao u prostoriju gde su ga čekali mladi kandidati. Pravio se da ne primećuje odvaljen prozor i prijatni vetrić koji je ćarlijao kroz isti.

“U redu kolega, dajte mi CV. Hm, da vas pogledam prvo…”

Jedan od njih je izgubio posao zbog minđuše. Jedna zbog prekratke suknje (“Ovo je domaćinska firma, mi ovde ne zapošljavamo kurve, gospođice!”). Jedan je dobio srčani udar od stresa. Ali, negde pred sumrak tog svežeg junskog dana, desilo se nezamislivo: ne mogavši da nađe nijednu manu u konkurentu, ni fizičku ni psihičku, i ne uspevši da ga mentalnom torturom dovede do kolapsa, direktor Mesić je morao da dâ posao jednom od prijavljenih kandidata.

 

Cvrči su pevali napolju, boreći se da nadglasaju automobile propalih motora i auspuha, a u svojoj kancelariji, Mesić je krvnički boo nožem lutku za sparing. Shvativši da mu guma ne može dati oduška kao meso, on zalupi ormarić sa lutkom i pozva sekretaricu.

“Spomenka, pošalji mi kolegu Goluba u kancelariju. Imam nešto da ga pitam.”

Mesić je posmatrao sedokosog kolegu u tišini i polumraku kancelarije, ugrejane na njemu savršenih 66.6 ° C. Nije mu ponudio stolicu, već mu je čak tobož slučajno uperio stonu lampu u lice. Ako je išta od toga i smetalo starijem službeniku, ničim to nije pokazivao, i samo bezbrižno cupkao potpeticom.

“Da, kolega, hteli ste da razgovarate samnom?”

Streljajući ga paklenim pogledom još jedared, Mesić skoči na noge.

“Kolega, mislim da je vreme da prestanemo sa ovom igrom. Previše smo stari, i vi i ja.”

“Igrom? Kakvom igrom?”

“Dajte molim vas. Jasno je da ste vi Golub.”

“Da…?”

“Mislim… Znate već! Odmetnik, osvetnik koji se predstavlja kao Golub!”

“Kolega, ja sam samo običan stariji referent…”

“Auto vam je vazdan prekriven golubljim izmetom, a i cipele ponekad…”

“…ipak je ovo Kosovska Mitrovica…”

“…često imate peruške na stolu….”

“…ostavim nekad otvoren prozor. Oni se gnezde tu, a vetar unese, nisam ja kriv…”

“I zovete se Golub!”

“To je malo previše očigledno, zar ne? Da sam ja Golub, ne bih se zvao Golub, ovaj, obrnuto, ma znate na šta mislim!”

Mesić lupi obema šakama o sto.

“Gde ste bili danas, između pet i sedam sati?”

“Ovde. U svojoj kancelariji.”

“Je l’ imate nekog ko to može da potvrdi?”

“Um, pa, ne, bio sam sam…”

“Znao sam!”, udari Mesić šakama još jedared trijumfalno. “Mislite da sam ja glup…”

“…kolega…”

“…da ne vidim šta se dešava tačno iza mojih leđa?”

“…kolega…”

“E pa nije Mesić glup! Na mojoj strani je božija volja, i ni jedna sila na ovoj kugli zemaljskoj…!”

“Kolega!”

“Šta?”, dreknu besno čovek u crnom, nateravši plamičke vatre da pokuljaju iz svih otvora na njegovom telu.

“Ako sam ja Golub, ko je onda ono na prozoru iza vas?”

Mesić se polako okrete.

Na betonskom simsu čučala je pojava u sivom. Mišićavo telo gibalo se ispod slojeva surog perja, oči nalik na perle osuđivale su pogledom, a četvrtasta vilica pod njima bila je ukočena u grimasu pravičnog gneva. Golub klimnu kljunom ka njima, kao da želi da kaže “Vidim vas, vidim sve!” ili možda “Gu-gu!”, a zatim odlete u noć.

“Eto! Rekao sam vam! Ja sam samo činovnik…”

“U redu je kolega, možete ići…”, reče Mesić umorno, poraženo.

Bio je siguran, godinama. Čekao je pravi trenutak da ga namami u zamku, samo da bi se na kraju ispostavilo da mu je pretpostavka bila pogrešna. Mesić sačeka da se zgrada isprazni, a zatim, ispustivši pakleni urlik, bljunu vatru na gumenu sparing lutku, pa izbičeva njene spaljene ostatke špicastim repom.

 

Golub je došao u svoj stan. Presvukao se, istuširao, seo kraj prozora, i otpio malo hladne vode iz čaše.

“Na kol’ko stepeni se pere ovo odelo?” upita glas sa druge strane prozora.

“Mora na hemijsko”, odgovori on “ali ne mora često.”

“Pa moram da ga operem sad, sve sam se oznojio u njemu. Ne mogu ovakvo da ti ga vratim.”

“Nema šta da mi ga vraćaš, sine. Od danas je to tvoje odelo.”

Nije bilo odgovora, makar ne čujnog.

“Ja sam star čovek. Ne mogu više da letim i gugučem. Ali oluja dolazi, Mesić i njegovi zli podanici spremaju nešto veliko! Ti moraš da preuzmeš moje mesto. I to neće biti dovoljno: moraš da okupiš tim. Evo ti dosije i adresa. Idi na Brđane, tamo ćeš naći saveznike, ljude poput tebe, sa moćima. Sad poleti, Golube! Sudbina sveta je u tvojim kandžicama! ”

 

Autor: Nash Knight

5 comments

  1. Pa, simpa je. Malo iščašeno, ali je zanimljivo. 😀 Čini mi se da si prvi deo malo odužio. A scena pred kraj je super. Dopada mi se opis kada heroj otvara prozor. Baš super moći i badass. 😀 Vidi da ti pričice imaju neku vezu. Ona prva mi je bila bolja, Depun i to. Fino. 😀

    Liked by 2 people

Leave a Reply to dronstadblog Cancel reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s